Протестна поворка

2.
Вест о тучи и насиљу је за тренутак стигла у све делове града, па и
до пијаце. Причало се да је Ибрахим страдао под коњским копи-
тима, да је много рањених и да су многима поломљене руке, али
да ипак не беже назад, нити их полиција пушта да иду даље.
Мајку је био узбуђен: “Сад више не могу да останем. Идем и
ја тамо.”
Диндајал му одговори: “Идемо, брате, и ми да погледамо.”
Шамбху је стајао ћутке. Онда је и он затворио радњу и кренуо
је говорећи: “Једном мора да се умре. Ако треба нешто да се деси,
нека се деси. На крају крајева, ти људи су отишли да гину за све нас.”
Постепено су сви затворили радње. Људи који су још пре десетак
минута на протесте гледали као на забаву, сада су журили да се де-
монстрантима придруже што пре и тако је настала огромна по-
ворка од неколико хиљада људи, која се кретала према месту до-
гађања. Сад је то била гомила људи опијених насиљем, који се ни-
су бринули о моралним начелима и идеалима. И не само да су би-
ли спремни да умру, већ и да убијају. Многи су у рукама држали то-
љаге, а неки су напунили џепове камењем. Нико никоме није ниш-
та говорио нити је питао. Сви су са чврстом одлучношћу скочили
да притрче у помоћ, јер се над њима надвио црни злослутни облак.
Када је гомилу из даљине спазила полиција на коњима, на-
стало је комешање. Бирбал Синх је био страшно узбуђен. Онда је
полицијски начелник сео у аутомобил и све је кренуло. Једна
ствар је тући палицама мирне демонстранте, а нешто друго је су-
дарити се са гомилом фанатика. Пешадија и полиција на коњима
су се сада повукли назад.
Ибрахима је коњ копитом ударио по леђима. Онесвестио се и
пао на земљу. Кад је чуо галаму, очи су му се саме отвориле. По-
кретом руке је позвао једног младића: “Каилаше, да ли ће доћи
појачање из града?”
Каилаш само погледа према густо сабијеној гомили и одгово-
ри: “Да, долазе хиљаде људи.”
Ибрахим: “Сада то није добар тренутак. Вратите заставу. Мора-
мо одмах да се вратимо или ће настати олуја. Не смемо да ратујемо
са својом браћом. Вратите се одмах.”
Док је то говорио, покушавао је да устане, али није могао. Љу-
ди су били организовани као војска и чим су добили наређење по-
чели су да се враћају. Од застава, бамбусових мотки, турбана и ма-
рамица на брзину су направили носила. На њих су ставили Ибра-
хима и вратили су се назад. А да ли су били поражени? Ако је неко-
ме од тих људи причињавало радост да то сматра поразом – онда
да, али у стварности они су извојевали једну вековну победу. Зна-
ли су да је то сукоб са браћом и сународницима, чије су намере
у овом тренутку другачије због околности. Зато не треба бити с
њима у непријатељским односима. Нису хтели да дође до улич-
них пљачки и туча и да њихова правична борба буде завршена
опљачканим радњама и разбијеним главама. Најсветлија знамења
њихове борбе били би подршка и наклоност народа. Исти они љу-
ди који су им се пре смејали, сада су изашли да им помогну, јер
су видели њихову упорност и храброст. Истинску победу је пред-
стављала и ова промена расположења народа. Нису имали по-
требе да се боре ни са ким. Једини циљ им је био да привуку народ,
да промене његов став. Сунце слободе ће засијати оног дана кад
тај циљ постигну.

3.
Прошла су већ три дана. Бирбал Синх је седео у својој соби и пио
чај, а пред њим је стајала његова жена Миттхан Баи са малим де-
тетом у наручју.
Бирбал: “Шта сам могао да урадим у том тренутку? Комесар
је стајао иза мене. Кад бих им дозволио да иду даље, изложио бих
се опасности.”
На то је Миттхан Бхаи вртећи главом рекла: “Могао си да учи-
ниш бар то да не дозволиш да их туку палицама. Зар је твој посао
да наређујеш да туку људе? Могао си да зауставиш то. Ако би
сутра опет добио задатак да наредиш да бију људе тољагама, ти
би био срећан због тога. Зар не?”
Он одговори раздражено: “Ти то не можеш да схватиш!”
Миттхан Баи: “Схватам ја то врло добро. Иза леђа ти је стајао
комесар. Онда си помислио како треба да се покажеш, јер ко зна
да ли ће ти се још некад указати таква прилика. Зар мислиш да се
у тој гомили није нашао ниједан добар човек? Било је вероватно
много таквих којима би могао да будеш само слуга. Већином су
ти људи много способнији од тебе, али ти се усуђујеш да их тучеш
тољагама и газиш коњима. Свака ти част на таквом јунаштву!”
Онда Бирбал Синх без околишања одговори: “А знаш ли да је
комесар забележио моје име. Заиста!”
Начелник Бирбал је мислио да ће ова вест обрадовати Митт-
хан Баи. Наивно је веровао да тиме испољава своју племенитост и
срдачност, али ето, речи су га одале. Себичност је човеку урођена
особина и она се крије у људској подсвести, зато о оваквим ства-
рима треба озбиљно размислити.
На лицу Миттхан Баи се није могао видети никакав траг ра-
дости. Његове речи је нису одушевиле, већ напротив раздражиле
и она примети иронично:
“Како не би забележио. Ускоро ће те унапредити. Али кад неко
добије унапређење за окрвављене руке крвљу невиних људи, шта
тиме добија? То није твоја заслуга за храброст, већ је то цена твог
издајства. Награду за успех ћеш добити тек када пронађеш неког
злочинца или спасеш неког дављеника.”
Одједном се на веранди појавио сипахи, који је у руци држао
неки папир говорећи: “Господине, ово писмо је за вас.” Бирбал је
изашао и примио коверту из које је извадио службени допис и
почео да чита. Пошто га прочита, стави га на сто.
Миттхан упита: “Зар је већ стигло решење о унапређењу?”
Постиђено јој одговори: “Ти збијаш шалу, али данас су опет
најављене демонстрације. Добио сам наређење да идем на њих.”
Миттхан: “Онда те чека добра награда. Спремај се. И данас ће
бити жртава, биће добар лов. Иди само напред и покажи се. Доћи
ће јамачно и комесар. Овог пута ћеш догурати до инспектора.”
Бирбал, наборавши чело, рече: “Понекад говориш речи које
немају ни главе ни репа. Замисли да одем тамо и само да стојим
равнодушно, на шта ће то личити? Испашће да сам неподобан и
на моје место ће доћи други човек. Ако се појави подозрење да
имам наклоност према борцима за независност, онда ми ту нема
места. И ако ме не отпусте одмах, у сваком случају ћу бити обе-
лежен заувек. Човек мора да се управља према навикама средине
у којој живи. Мада нисам много паметан, ипак видим да ови људи
покушавају да ураде све најбоље за нашу земљу и за овај народ.
Знам и то да власти желе да спрече њихове намере. Нисам такав
магарац да се поносим животом у ропству, али околности ме
приморавају да се овако понашам.”
Сада су до њих већ допирали звуци пиштаљки. Бирбал је иза-
шао да се распита о чему је реч. Сазнао је да се приближава повор-
ка демонстраната. Одмах је обукао униформу, ставио пиштољ у
џеп и изашао. Довели су му и коња. Био је спреман и чекао је.
Мало касније, већ су марширали убрзаним кораком у сусрет де-
монстрантима.