Одбрана ћирилице од “Политике”
– Зар смо дотле дошли? –

Подигла се прашина на два континента због једне књиге! За
књигу “Свети Никола у Торонту” и њеног аутора Небојшу Ми-
лосављевића наизглед то је велики успех, за издавача такође, као
и за књижару која књигу продаје у Торонту. Наизглед, књига је
створила читалачки мост између Срба у матици и оних у расејању.
Али какав мост и по коју цену? По цену “сензационалног” интер-
вјуа са аутором у “Политици” са бламантним насловом “Свесно
сам се обрушио на Цркву”. Поднаслов: “Људи који су отишли
из Србије и стекли сигурност згртањем новца, мисле да имају
право да деле лекције о патриотизму, задојени великосрпском
идеологијом” није у кореспонденцији са насловом и за мене је у
великој мери прихватљив, за разлику од наслова. Право писца је
да своје окружење посматра, изучава, сагледава и тумачи из свог
сопственог угла, да га прелама кроз призму своје стваралачке
имагинације.
То што је исмејао, искарикирао, осудио појаве типичне за
скоројевиће и самопроглашену елиту у емиграцији, допада се
многима од нас који живимо у далеком свету. Оне су међу нама
уочљиве. Уосталом, менталитет скоројевића је једна од најзах-
валнијих тема у књижевности. И таква књижевност увек има
своје читаоце, па би то био случај и са књигом “Свети Никола у
Торонту”, утолико пре што се кроз доживљај емиграције Небојше
Милосављећа преламају и сукобљавају два дијаметрално разли-
чита схватања света према којима је формиран менталитет љу-
ди у Источној и Западној Европи. То је врло сложена, али права
тема која ће искристалисати нови поглед на свет у српској књи-
жевности. За Милосављевића је било немогуће да избегне и пре-
вазиђе те фрустрације, као што је то било и за мене, која сам
се двадесет година пре њега доселила у Канаду. У том смислу
и сама преживљавам Небојшину критику српске “елите” која
“своје образовање и интелигенцију не користи за опште добро”.
Милосављевићу предстоје фрустрације и у Србији на исту тему.
Њих ћемо уочити у његовим следећим књигама, уколико буде
доследан самоме себи, као што су уочљиве у овој око које се
подигла прашина, али из сасвим другог, неоправданог разлога,
за шта, углавном, одговорност сноси најелитнији српски лист
“Политика”.
С којим правом српски писац, настањен у Србији фронтално
напада стуб српства у расејању и то преко најстаријег и најпо-
знатијег српског листа? Канадска епархија СПЦ са владиком
Георгијем постојала је и пре досељења Небојше Милосављевића
у Торонто, постоји и данас када он више није становник Торонта.
Као што се и сам изјаснио, Милосављевић није често залазио
ни у једну српску цркву у Торонту, није имао књижевно вече у
библиотеци Манастира Светог Преображења Господњег, не пра-
ти издавачку делатност наше Епархије, није заинтересован за
црквени живот, није осећао потребу да се везује за Цркву ни
на који начин, а најмање прилозима. Није упућен ни у то шта је
канадска Епархија СПЦ у Канади предузела и шта предузима за
подизање старачких домова и каквим фондовима за збрињавање
угрожених Срба располаже. Очигледно нема евиденцију о броју
књижевних вечери одржаних по црквеним салама у оквиру
Епархије, најчешће са највећим савременим песницима, прозним
писцима, историчарима, научницима из отаџбине. Захваљујући
гостопримству канадске Епархије СПЦ на редовној бази имамо
гостовања еминентних представника праве српске ћириличне
културе. Велики значај и улога Епархије је у чувању српског
писма. То је један од разлога што радо одржавамо књижевне ве-
чери у црквеним салама. Имамо срећу да су нам Владика и све-
штеници књижевно образовани, и радо се појављују и као
учесници у књижевним вечерима, наравно само када се предс-
тављају озбиљна књижевна дела, било да су њихови аутори из
Отаџбине или из расејања. Велике и значајне књижевне и изда-
вачке пројекте у Торонту и целој Канади, без учешћа Епархије
као духовног стуба и спонзора тешко бисмо остварили. Довољно
је споменути недавно одржане две академске вечери у славу
Његошевог јубилеја, са гостовањем најеминентнијих његошолога
у земљи под покровитељством Епархије канадске СПЦ.
Основно правило опстанка у новој средини је прилагођавање
и прихватање те средине, без обзира колико са њом имамо за-
једничког, што Милосављевићу, очигледно, није пошло за ру-
ком. Каква је сврха и корист за српство обрушити се на стару
послератну, тзв. политичку емиграцију која скоро фактички ви-
ше и не постоји. То је већ само страница српске емигрантске исто-
рије. Ни ја немам ничег заједничког са том емиграцијом, јер сам
се доселила у Канаду после седамдесетих, са југословенским
пасошем. Живећи сада у српској стварности, ваљда треба да ме-
њамо критеријуме и да одржавамо континуитет свега што је у
интересу очувања српског националног бића. Стара емиграција
(мисли се на Србе који су напустили Југославију 1945. год.) оста-
вила нам је у наследство велико благо: ЋИРИЛИЧНО ПИСМО.
Сви српски листови из тог времена, као и пре Другог светског
рата, излазили су на ћирилици. Зато треба да смо им благодарни.
И не остаје нам ништа друго него да сабирамо све што су
нам претходне генерације оставиле, а што је аутентично српско,
и истовремено да се ослобађамо баласта недавне прошлости у
којој нисмо знали да латиница није српско писмо. Постоје оп-
равдани разлози када је користимо, али бар треба да знамо да
она није српско писмо. Милосављевић очигледно још са тим
није рашчистио, па удара пацке Србима у расејању који су се
прихватили мисије чувара српског писма у овим несрпским
временима.
Нажалост, на делу је још увек скрнављење, уништавање
српских традиционалних вредности, а међу писцима увек има
оних који се гурају у прве редове да би њихова књига постала тема
дана. Средства се не бирају. Такав је случај и са писцем Небојшом
Милосављевићем. Он се, публицитета ради, определио да по-
могне неколицини букача, једној малој групи деструктивних
елемената који су умислили да су богомдани да имају главну реч
у српској заједници у јужном Онтарију, у вези са свим питањи-
ма, да нам свима попују, а највише онима који знају да носе сво-
је мантије.
Верујем да изражавам свој гнев не само у своје, већ у име десетина
хиљада Срба који су 78 дана учествовали у демонстрацијама про-
тив НАТО бомбардовања испред Америчког конзулата у Торонту.
На демонстрације смо долазили да искажемо свој револт, да
анимирамо канадске медије да се чује и српска страна. Колико
је само наших младих активиста имало неприлике са полицијом
у настојању и напору да нашим демонстрацијама привучемо
пажњу Канађана који су се затим јавно изјашњавали против
НАТО агресије. И није био само један српски говорник који се
“ставио на чело демонстрација”. Много нас је јавно иступало. И не
само Срба. Међу Грцима, Палестинцима, Словенима, а посебно
међу Кинезима имали смо ватрене говорнике који су жестоко
осуђивали НАТО бомбардовање. А да не говоримо о стрепњи и
проливеним сузама пред великим ТВ екранима постављеним у
сред демонстрација, са којих смо пратили уживо бомбардовање
и преслишавали се наглас колико је могло бити жртава у за-
димљеним објектима на које су бомбе падале. Свако вече нам је
наша спикерка Весна читала најновију листу погинулих. Носили
смо крстове са њиховим именима и плакали. И ни о чему другом
нисмо говорили. На демонстрације сам, као и већина других,
долазила метроом. Није то било окупљање неколико стотина
Срба жељних да се “слатко испричају... а затим свако седне у свој
кадилак и оде кући”, како је Милосављевић, у свом “славном”
интервјуу искарикирао зближавање и солидарност Срба у не-
срећи, као да он није Србин.
Зар није дужност “Политике” да провери превише прово-
кативне и скандалозне исказе пре објављивања интервјуа, по-
готову када је у питању српско расејање. Превише смо далеко
од матице – треба саслушати увек и другу страну пре давања
публицитета једној. Већини нас Срба у свету није потребан још
један Басара који ће распиривати гомиле ђубришта по свету, као
амблеме и симболе српства. Зар треба ћирилицу да бранимо од
престоничног српског листа на ћирилици.