Стефан Каргановић
Дипломатски скандал у БиХ поводом објављивања књиге “Рушење Републике Српске”
Коаутори управо објављене студије коју вам шаљемо у прилогу,
“Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата”,
Пјотр Иљченков, Џон Локланд, Ирина Лебедева, Џонатан Моват,
Небојша Малић и (приређивач) Стефан Каргановић очекивали су
озбиљне и стручне коментаре. Студија се односи на врло озбиљну
тему: припреме за извођење такозване “обојене револуције” у Ре-
публици Српској и шире у Босни и Херцеговини, на улогу лаж-
них “невладиних организација” у том превратничком процесу.
Наочиглед јавности, тај процес је већ увелико отпочео рушилач-
ким нередима који су се одиграли 6. и 7. фебруара 2014. године,
за сада на територији Федерације БиХ али са јасним циљем да
се прелије у Републику Српску и изазове политички хаос, као
и људске и материјалне губитке. Покушали смо да хируршком
прецизношћу прикажемо позадину, технику и ток тих кретања.
Међутим, уместо конструктивне критике из компетентних
кругова, непримерене реакције које су уследиле потекле су из два
непозвана извора. Прво, од службенице из канцеларије ОЕБС-а
у БиХ, Дуње Мијатовић, која је у саопштењу од 1. марта 2014. по-
кушала да јавност доведе у заблуду тврдњом да наведена књига
садржи “листу за одстрел.” На страницама 14 и 15 књиге налази се
листа, то је тачно, али не за “одстрел”, него за стуб срама. Ту се
наводе лажне “невладине организације” које примају логистичку
помоћ из иностранства и појединци у Републици Српској који
политички делују солидарно са њима. Покушај госпође Мијатовић
да наведене податке лажно прикаже представља груби напад на
право коаутора књиге да у јавном дискурсу неометано користе
законом заштићен говор. Посебан апсурд је мешање канцеларије
“Организације за безбедност и сарадњу у Европи” (OSCE) у једно
чисто издавачко питање. Помислило би се да појава књиге коју
вам достављамо представља већу претњу по европску безбедност
од догађаја у Украјини! Још горе од тога, политички мотивисана
интервенција госпође Мијатовић је класичан пример лицемерја.
Канцеларија госпође Мијатовић је ћутала 12. октобра 2012. године
када је БиХ портал са прикладним називом “ТРТ Босански”
пренео текст турске новинске агенције “Анатолија” који би се од
сваке разборите особе стварно могао протумачити као “списак за
одстрел”, под провокативним насловом “Ко су највећи негатори
геноцида у Сребреници”:
http://www.trtbosanski.com/bs/news/detail/region/2/ko-su-najve-
ci-negatori-genocida-u-srebrenici/8785
На списку агенције “Анатолија”, који преноси наведени БиХ пор-
тал “ТРТ”, могу се видети имена низа особа и установа који не
прихватају званичну верзију догађаја у Сребреници, укључујући
и председника “Историјског пројекта Сребреница”, Стефана Кар-
гановића. Они су врло провокативно наведени, можда у очеки-
вању да ће нека ментално неуравнотежена особа насилно одреа-
говати на тај подсвесни сигнал. Није познато да је на тај врло
сугестиван списак канцеларија ОЕБС-а тада поступила слично
као овом приликом. Поред ове неодговорне реакције из канце-
ларије ОЕБС-а, јавност треба да буде обавештена и о томе да је
појављивање књиге “Рушење Републике Српске: Теорија и тех-
нологија преврата” изазвало и једну комичну реакцију, од не-
колико амбасада акредитованих у Босни и Херцеговини. Дотични
амбасадори, којима је у Сарајеву викендом очигледно досадно,
жртвовали су свој слободан дан да узнемире највише званичнике
Републике Српске протестом поводом објављивања књиге “Ру-
шење Републике Српске: Теорија и технологија преврата”, мада
је то ван оквира дипломатске делатности. Заинтересоване стране
амбасаде позивају се убудуће да сва питања или коментаре у вези
са књигом “Рушење Републике Српске: Теорија и технологија
преврата” упуте приређивачу или неком од коаутора, који ће им
радо изаћи у сусрет, и да престану да узнемиравају функционере
Републике Српске у вези са темама за које они нису задужени.
Република Српска се може борити за опстанак против не-
упоредиво јачег непријатеља и његове “НВО” пете колоне ис-
кључиво асиметричним средствима. Главно међу њима је поди-
зање свести јавности о томе са каквом се опасношћу суочава.
Зато вас молимо да прочитате нашу књигу и да је пошаљете
свима на вашем списку. Свака информисана особа више, једна је
шанса мање да ће им у предстојећим месецима поћи за руком да
на превару освоје и униште Републику Српску.
Биљана Живковић
Поводом контроверзне књиге “Свети Никола у Торонту”, интервјуа аутора Небојше Милосављевића у “Политици” и његовог напада на “стубове српске”
Ко све подрива темеље српства?
У Србији је годинама на делу својеврсна “културна деконтамина-
ција” од свега српског.
Глоса – Никада лопов не пљачка страћару, него богату и раскош-
ну кућу!
Прочитала сам интервју Небошје Милосављевића у Политици
под насловом “Свесно сам се обрушио на Цркву”, објављен 22.
новембра у “Политици” и неколико дана касније писмо, одговор
владике Георгија, које је “Политика”, наравно, скратила. Сама
књига Милосављевића “Свети Никола у Торонту”, не служи на
велику част озбиљном српском списатељству и нити ће икада
заузети ни доње место у нашој литератури, сем тужног.
Велико је питање ко стоји иза оних који се данас у свету
представљају и себе називају “српским писцима”!? Лист “Поли-
тика” је правила интервју са једним великим књижевником! А
зашто “Политика” годинама не излази у сусрет оним ствараоцима
и писцима који се истински баве вредним списатељством и
афирмишу српску културу, историју, уметност? Књиге таквих
уметника, најчешће, завршавају у кантама за одлагање од “ро-
дољубља, тог опасног и контаминираног материјала”. Јер у Србији
је годинама на делу својеврсна “културна деконтаминација” од
свега српског.
Треба, дакле, све што, иоле, подсећа на величанствену српску
културу сатрти! То нам је, ево, од “епохално значајне” 2.000. го-
дине, и уведене нам – “еу демонократије” у СРБИЈИ, постало више
него јасно. Изузетни наши ствараоци су отерани у запећак, јер
нису “ин”, нити су “кул”, зато што “лепо” не пишу да мрзе Србе,
те да се стиде тог “грозног” народа у којем су се случајно ови “ве-
лики и софистицирани уметници” изродили, што не “делују”
(сорошевски) по величанственој српској историји – тих “дивљака
и људождера”, који још у 12. веку изнедрише врхунска светска
уметничка, сликарска, књижевна и архитектонска остварења.
Зашто нам, онда, краду све те наше вредности, ти “каубоји”
и неки нови “крсташки еу витезови”, када ми, и наша култура,
не вредимо? Зашто се отимају о оно што нису њихови преци
стварали? Никада лопов не пљачка страћару, него богату и
раскошну кућу!
Данас су западњачки, латински и венецијански музеји, па
чак и тргови неких градова, препуни опљачканих немерљивих
вредности, највећег, икада створеног царства у Васељени – пра-
вославне Византије. И сада, те моћне западне државе и њихове
музеје, храни својом лепотом која не пролази – мртва Византија!
Уколико им то, наравно, нацистичка Немачка у Другом св. рату,
достојанствено као и све “више расе” – није опљачкала! (Пљачка
векова и народа)!
“Ти, проклети Срби”, осим, што знају да буду осведочени
уметници, они знају да се боре и изборе за “сваку стопу земље
своје”! Та чињеница, попут љуте ране, боли Немачку, Аустрију
и многе друге који данас роваре и непозвани, гладних очију и
великих стомака, “бауљају” по Србији да “ништавним Србима
држе лекције”: о “узвишеној недодирљивости” сулуде творевине,
зване Европска Унија. Слушају Срби, немо, та насртљива нагла-
бања “без алтернативе” о Црној Рупи 21. века, која ће на крају –
прогутати сопствени народ.
Буде се данас сени оних, који су нас кроз историју зверски
поробљавали. Из љуте ране поражених, и увек жедних туђе крви,
богатства и земаља, почела је да куља љута мржња према нама
Србима, и понајвише, према нашим прецима и “тој земљи сељака”,
који су побеђивали “непобедиве”; 1914-1918, жељни свог слободног
неба, рушили су “моћна” царства – настала крађом и отимањем
богатстава околних поробљених земаља и народа Балкана.
Али, треба да знају “креатори” да су Срби народ који, ако
треба, с Божјом помоћи, и из пепела зна да ВАСКРСНЕ, добро
памти и пише. Али записано нам спаљују, стога се ми, у лепоту,
истину и памћење највише уздамо!
Многа су “великачка” царства кроз историју била срушена, па
ће и ЕУ-ово, јер ништа није вечно под небеском капом, осим Бога
јединога!
То што се историјска аждаја у свиленој хабзрукавици и мрзи-
тељској бурмутици, пљачкашки и убиствено, протезала дуж
нашег “брдовитог Балкана”, морала је да плати, као што се плаћа
сваки злочин, пред Богом и пред светом. Када је морала своје
канџе да повуче са туђег, а нашег, и да буде осрамоћена и на ко-
лена бачена, као касније и нацистичка хитлеровска Немачка – е,
данас нам то, охоли и моћни, и њихови потомци, не праштају.
Зато они ангажују кукољовите ради “своје, а украдене лепоте
и злосутног мира у свету”. Управо зато, постоје они који ће да
пишу (и поносе се тиме) у срцу Србије, нама Србима, како ће нам
подрити стубове Српства. Нашу веру, писмо, кутуру, историју,
цркву, отаџбину, расејање и све наше блиставе победе и сваку реч
српску. Насрћу ти “књижевници” често и на оно што је најсветије
– на саме светитеље!
Зна ли Милосављевић колико су јаки српски стубови!? И ко-
лико је “Србија велика тајна”? Многи су се кроз историју у то
уверили!!! Јер, у нашим генима је крв Немањића, и Карађорђа, и
Хребељановића и Лазаревића и Стефана Дечанског и Његоша и
Николаја Велимировића и Милунке Савић и Мишића … и тако
ће бити док дишемо.
Јачи су наши стубови од рушилачких епоха и завојевача, од
стихије векова, а камоли, од смешних сенкица, које насрћу на
наше темеље, Плаве и Свете.
Нажалост, држава Србија и друштво, не санкционишу данас
ни оне који покушавају директно да подрију темеље државе у
самој политици (у свакој стабилној земљи, зна се, како се одговара
за издају) и зато је и у слободној уметности на површину испливао
бројни, добро плаћени кукољ. И плива, од САД, Канаде, Енглеске,
Немачке, Француске, Холандије, Турске, до Србије… па натраг…
док се вода не прочисти. Покушали су неки “српски” писци да
насрну на личност Светог Саве, и Божјом промисли, прођоше
неславно. Дугачак би био списак данашњих “стваралаца” у Србији,
којима је заповест – мрзи, ближњег свог!!! Пре би се рекло да је у
свету подстрекивана скоро расистичка мржња према Србима и,
уопште, словенском народу.
Бити књижевник – то је узвишена и озбиљна, Богом дана
мисија, у којој се не кевће, не режи, не мрзи, не смрди, не пљује, а
поготово се не исмејава и не пљује свој народ. То је мисија у којој
се ствара и воли.
Недопустиво је да се, поводом књиге о “насртању на темеље
српства” и интервјуа Милосављевића у “Политици” не огласе
српски интелектуалци широм дијаспоре, али и Србије, српске
родољубиве организације. Верујем да је све њих, наше канадско
расејање знало братски и од срца да угости у “безвезним кадилаци-
ма”. И многи српски писци који су ишли и данас иду у САД или
Канаду, добро знају колико је снаге и рада, тамо далеко, уложио
наш народ и свештенство, да СПЦ буде и остане стуб православља
и да још чвршће утемељи светосавску веру. Владика Георгије је
тамо званично представник најјачег темеља – СПЦ. Исмејавати
српске краљевске династије, црквене великодостојнике, наш
народ у расејању, нашу културу, веру и историју – напад је на
сваког од нас.
Сувишан кометар!
“Свесно сам ударио на Цркву као институцију, јер сам за све
ове године колико сам живео у Канади могао да видим шта се
дешава. Црква је себи давно наметнула улогу стожера окупљања
наше емиграције, центра из кога крећу све акције националног
фронта”… – из интервјуа са Милосављевићем, објављеног у По-
литици 22. новембра 2013.
Катарина Костић
Одбрана ћирилице од “Политике”
– Зар смо дотле дошли? –
Подигла се прашина на два континента због једне књиге! За
књигу “Свети Никола у Торонту” и њеног аутора Небојшу Ми-
лосављевића наизглед то је велики успех, за издавача такође, као
и за књижару која књигу продаје у Торонту. Наизглед, књига је
створила читалачки мост између Срба у матици и оних у расејању.
Али какав мост и по коју цену? По цену “сензационалног” интер-
вјуа са аутором у “Политици” са бламантним насловом “Свесно
сам се обрушио на Цркву”. Поднаслов: “Људи који су отишли
из Србије и стекли сигурност згртањем новца, мисле да имају
право да деле лекције о патриотизму, задојени великосрпском
идеологијом” није у кореспонденцији са насловом и за мене је у
великој мери прихватљив, за разлику од наслова. Право писца је
да своје окружење посматра, изучава, сагледава и тумачи из свог
сопственог угла, да га прелама кроз призму своје стваралачке
имагинације.
То што је исмејао, искарикирао, осудио појаве типичне за
скоројевиће и самопроглашену елиту у емиграцији, допада се
многима од нас који живимо у далеком свету. Оне су међу нама
уочљиве. Уосталом, менталитет скоројевића је једна од најзах-
валнијих тема у књижевности. И таква књижевност увек има
своје читаоце, па би то био случај и са књигом “Свети Никола у
Торонту”, утолико пре што се кроз доживљај емиграције Небојше
Милосављећа преламају и сукобљавају два дијаметрално разли-
чита схватања света према којима је формиран менталитет љу-
ди у Источној и Западној Европи. То је врло сложена, али права
тема која ће искристалисати нови поглед на свет у српској књи-
жевности. За Милосављевића је било немогуће да избегне и пре-
вазиђе те фрустрације, као што је то било и за мене, која сам
се двадесет година пре њега доселила у Канаду. У том смислу
и сама преживљавам Небојшину критику српске “елите” која
“своје образовање и интелигенцију не користи за опште добро”.
Милосављевићу предстоје фрустрације и у Србији на исту тему.
Њих ћемо уочити у његовим следећим књигама, уколико буде
доследан самоме себи, као што су уочљиве у овој око које се
подигла прашина, али из сасвим другог, неоправданог разлога,
за шта, углавном, одговорност сноси најелитнији српски лист
“Политика”.
С којим правом српски писац, настањен у Србији фронтално
напада стуб српства у расејању и то преко најстаријег и најпо-
знатијег српског листа? Канадска епархија СПЦ са владиком
Георгијем постојала је и пре досељења Небојше Милосављевића
у Торонто, постоји и данас када он више није становник Торонта.
Као што се и сам изјаснио, Милосављевић није често залазио
ни у једну српску цркву у Торонту, није имао књижевно вече у
библиотеци Манастира Светог Преображења Господњег, не пра-
ти издавачку делатност наше Епархије, није заинтересован за
црквени живот, није осећао потребу да се везује за Цркву ни
на који начин, а најмање прилозима. Није упућен ни у то шта је
канадска Епархија СПЦ у Канади предузела и шта предузима за
подизање старачких домова и каквим фондовима за збрињавање
угрожених Срба располаже. Очигледно нема евиденцију о броју
књижевних вечери одржаних по црквеним салама у оквиру
Епархије, најчешће са највећим савременим песницима, прозним
писцима, историчарима, научницима из отаџбине. Захваљујући
гостопримству канадске Епархије СПЦ на редовној бази имамо
гостовања еминентних представника праве српске ћириличне
културе. Велики значај и улога Епархије је у чувању српског
писма. То је један од разлога што радо одржавамо књижевне ве-
чери у црквеним салама. Имамо срећу да су нам Владика и све-
штеници књижевно образовани, и радо се појављују и као
учесници у књижевним вечерима, наравно само када се предс-
тављају озбиљна књижевна дела, било да су њихови аутори из
Отаџбине или из расејања. Велике и значајне књижевне и изда-
вачке пројекте у Торонту и целој Канади, без учешћа Епархије
као духовног стуба и спонзора тешко бисмо остварили. Довољно
је споменути недавно одржане две академске вечери у славу
Његошевог јубилеја, са гостовањем најеминентнијих његошолога
у земљи под покровитељством Епархије канадске СПЦ.
Основно правило опстанка у новој средини је прилагођавање
и прихватање те средине, без обзира колико са њом имамо за-
једничког, што Милосављевићу, очигледно, није пошло за ру-
ком. Каква је сврха и корист за српство обрушити се на стару
послератну, тзв. политичку емиграцију која скоро фактички ви-
ше и не постоји. То је већ само страница српске емигрантске исто-
рије. Ни ја немам ничег заједничког са том емиграцијом, јер сам
се доселила у Канаду после седамдесетих, са југословенским
пасошем. Живећи сада у српској стварности, ваљда треба да ме-
њамо критеријуме и да одржавамо континуитет свега што је у
интересу очувања српског националног бића. Стара емиграција
(мисли се на Србе који су напустили Југославију 1945. год.) оста-
вила нам је у наследство велико благо: ЋИРИЛИЧНО ПИСМО.
Сви српски листови из тог времена, као и пре Другог светског
рата, излазили су на ћирилици. Зато треба да смо им благодарни.
И не остаје нам ништа друго него да сабирамо све што су
нам претходне генерације оставиле, а што је аутентично српско,
и истовремено да се ослобађамо баласта недавне прошлости у
којој нисмо знали да латиница није српско писмо. Постоје оп-
равдани разлози када је користимо, али бар треба да знамо да
она није српско писмо. Милосављевић очигледно још са тим
није рашчистио, па удара пацке Србима у расејању који су се
прихватили мисије чувара српског писма у овим несрпским
временима.
Нажалост, на делу је још увек скрнављење, уништавање
српских традиционалних вредности, а међу писцима увек има
оних који се гурају у прве редове да би њихова књига постала тема
дана. Средства се не бирају. Такав је случај и са писцем Небојшом
Милосављевићем. Он се, публицитета ради, определио да по-
могне неколицини букача, једној малој групи деструктивних
елемената који су умислили да су богомдани да имају главну реч
у српској заједници у јужном Онтарију, у вези са свим питањи-
ма, да нам свима попују, а највише онима који знају да носе сво-
је мантије.
Верујем да изражавам свој гнев не само у своје, већ у име десетина
хиљада Срба који су 78 дана учествовали у демонстрацијама про-
тив НАТО бомбардовања испред Америчког конзулата у Торонту.
На демонстрације смо долазили да искажемо свој револт, да
анимирамо канадске медије да се чује и српска страна. Колико
је само наших младих активиста имало неприлике са полицијом
у настојању и напору да нашим демонстрацијама привучемо
пажњу Канађана који су се затим јавно изјашњавали против
НАТО агресије. И није био само један српски говорник који се
“ставио на чело демонстрација”. Много нас је јавно иступало. И не
само Срба. Међу Грцима, Палестинцима, Словенима, а посебно
међу Кинезима имали смо ватрене говорнике који су жестоко
осуђивали НАТО бомбардовање. А да не говоримо о стрепњи и
проливеним сузама пред великим ТВ екранима постављеним у
сред демонстрација, са којих смо пратили уживо бомбардовање
и преслишавали се наглас колико је могло бити жртава у за-
димљеним објектима на које су бомбе падале. Свако вече нам је
наша спикерка Весна читала најновију листу погинулих. Носили
смо крстове са њиховим именима и плакали. И ни о чему другом
нисмо говорили. На демонстрације сам, као и већина других,
долазила метроом. Није то било окупљање неколико стотина
Срба жељних да се “слатко испричају… а затим свако седне у свој
кадилак и оде кући”, како је Милосављевић, у свом “славном”
интервјуу искарикирао зближавање и солидарност Срба у не-
срећи, као да он није Србин.
Зар није дужност “Политике” да провери превише прово-
кативне и скандалозне исказе пре објављивања интервјуа, по-
готову када је у питању српско расејање. Превише смо далеко
од матице – треба саслушати увек и другу страну пре давања
публицитета једној. Већини нас Срба у свету није потребан још
један Басара који ће распиривати гомиле ђубришта по свету, као
амблеме и симболе српства. Зар треба ћирилицу да бранимо од
престоничног српског листа на ћирилици.
Мирко Палфи
Губитак или добитак Србије одласком хиљада младих или повратком “писца бестселера”
Као припадник српске културне заједнице у Торонту, осећам по-
требу и жељу да се огласим поводом писма/интервјуа који је го-
сподин Небојша Милосављевић дао за “Политику”. Немарно би
било с моје стране не поменути и ово, а поготово ако долази од
“писца бестселера” – прочитао сам и његово последње издање,
врхунац каријере – “Свети Никола у Торонту”, како бих имао
потпуну слику. Одмах да нагласим, овим писмом не покушавам
да браним, још мање да оправдавам цркву или људе који су у-
кључени у њено битисање. Нити имам кредибилитета, нити сам
довољно религиозно уздигнут/образован за тако нешто. Бити ве-
лики или мали православац, велики Србин или не, и поштовати
обичаје Славе, онако како приличи или не, ствар је морала и
стања свести тог верника/неверника. Бити религиозан или не,
из којих разлога ићи у цркву или не, и у коликој мери ходити
црквеним путевима, тема је о којој треба да се дискутује само
са собом лично. Никакву Славу не славим јер сам одрастао у
породици где се ништа није славило нити поштовало. У цркву,
углавном идем када су литургије и остала служења завршена,
када преовлада потпуна тишина, како би свака моја мисао имала
одјека. Упалити свећу, седети сам и сабирати утиске, молити се,
поклонити се Богу, отворити своју душу просту и упијати све оно
што ме окружује у цркви, ствари су које мене тамо привлаче.
За Господина Небојшу Милосављевића сам први пут сазнао
преко ванкуверског месечног листа “Кишобран”. Био сам прет-
платник тих наших новина и, да будем искрен, увек сам прво
отварао и читао страницу са његовим врцкавим, изазовним текс-
товима. Ако се добро сећам, чак сам и Редакцији проследио свој
кратак коментар изневши импресивне утиске поводом његових
текстова. Врло духовито, али стилом нискотиражне репортаже,
кроз своја искуства, описивао је живот у Канади, наше људе, и све
што иде и не иде уз њих.
Оно што не могу да разумем, што не могу да опростим његовој
маленкости, господину Милосављевићу, јесте што у свом роману
“Свети Никола у Торонту” сврстава, махом све имигранте срп-
ског порекла у исти кош. Кроз одређени број људи, са којима се
он свесно уплео и окружио, тумарајући по Торонту, креирао је
генералну слику о српским имигрантима у Торонту, самим тим
и у Канади. Напомињем, свесно се уплео међу њих, јер га нико
силом није приморао да се окружује таквим људима, самозваном
елитом. Свако од нас има право и слободу на избор људи са којима
ће делити свакодневицу, разменити мишљења, продискутовати
неке теме уз кафу, чашицу или две… Да има истине у томе како
Милосављевић види и описује неке наше људе, њихов начин
размишљања и њихове животне заблуде, таворећи овде у То-
ронту, у то не сумњам. То и јесте делимично исправна слика о
имигрантима елитног калибра, али је свакако искривљена слика
о већинском остатку имиграната српског порекла који себе не
сматрају самозваном елитом и који се не ките таквим кичастим
перјем. Себе и свој живот овде у Канади градим већ двадесет го-
дина, и имао сам прилике да видим и сагледам, међу осталима,
и неке наше људе ниских и сумњивих моралних вредности, ис-
комплексираних и балкански неотесаних, али сам, за разлику
од господина Милосављевића, одлучио да своје време и пажњу
посветим људима од достојанства, скромним људима који зраче и
одишу духом, културом и персоналним квалитетима.
Да се вратимо на интервју. Поред осталог, господин Мило-
сављевић је у “Политици” навео, да га не цитирам од речи до речи,
да велики одлив мозгова и осталих образованих младих људи,
који је наступио 90-тих година није изазвао никакве последице,
напротив … И да су ти исти млади људи у дубокој заблуди ако
сматрају да је Србија тим егзодусом изгубила много. Још даље он
наводи, да су ти млади људи отишли јер нису имали храбрости да
се боре за бољи живот у Србији, тј. нису били “шмекери” … или
тако нешто слично томе. Прочитао сам и прве две књиге које је
г. Милосављевић објавио за живота у Торонту – “Ух Канада” и
“Чиоде”. Да се подсетимо, у “Чиодама” је, између осталог, са сетом
писао о својим другарима из младалачког, београдског живота, а
који су по свету разбацани и са којима је уговарао сусрет у Бео-
граду, након много година имигрантског живота. Значи, по ње-
говој студији о шмекерима, очито је да ни један од тих његових
другара није био “шмекер” у задовољавајућој мери јер је напустио
отаџбину у потрази за својим животним благом. Исто као што је
своју земљу напустио и дотични Милосављевић, око двадесетак
година уназад, у потрази за…?
Живот није лак и једноставан, поготово имигрантски. Што
каже Балашевић: ”Уз живот се не прилаже упутство за употре-
бу и свако то одрађује на свој начин”. Не поистовећујем се ни са
каквом прославом Светог Николе у Торонту, коју је Милосав-
љевић описивао у свом роману, не познајем довољно такву те-
му а ни актере његове приче, тако да се ограђујем, али и не
оправдавам те имигранте српског порекла о којима је он писао
у својој опроштајној посвети из Торонта. Исто тако, никога не
осуђујем. Време увек учини своје и постави све и свакога на своје
место. Ко сам ја да некога осуђујем и одакле ми то право? Ко је
неки Милосављевић, самозвани “писац бестселера”, да некога
осуђује и прозива!? Шта се тиме постиже? Ко губи, ко добија?
Обрачунавајући се у глобалу, са својим народом у расејању, преко
страница свог (најмање) литерарног издања и одашиљући тупе
стрелице, само се потхрањује сујета дотичног, и ништа више.
Свакако је да то не спада у врлине и одлике великих људи. Сваки
млади живот има предодређену улогу у свом друштву, малу
или велику, потпуно је небитно, али је саставни део мозаика
једне нације. У нормалном друштвеном уређењу довољан је од-
лазак и само мале неколицине младих живота да се наруши и
заувек промени тај мозаик. Одлазак великог броја младих људи
неминовно оставља ожиљак и на много веће нације него што је
српска. Господин Милосављевић није видео себе и свој живот у
Србији пре двадесетак година, није успео да пронађе себе и свој
живот ни овде у Канади, да би, након две деценије протраћеног
имигрантског живота, поново окушао срећу у новој Србији. Да
нико није незаменљив, то ми сви овде у Торонту, укључујући
и Милосављевића, јако добро знамо. Кога нема, без њега се
може и мора, тако да се донекле могу сложити са његовом кон-
статацијом да Србија није много изгубила одласком великог
броја младих људи раних 90-тих, али, исто тако, верујем да је
та иста Србија још мање добила повратком таквих као што је
господин Милосављевић.