Чесма трговца Aлексе

Оштрељ је брдо, мали успон, у склопу непрегледног венца под-
ринских планина које својим кривудавим током разбија Дрина.
Њен кањон се дубоко урезао међу брдима да многи пролазници
не могу а да не остану зачуђени успонима, велелепним спомени-
цима природе која их окружују и сужавају видик, да им се учини
као да су затворени у некој великој тврђави, између исто тако
великих зидина. С друге стране, ти исти пролазници, када их
задиве, а уједно и уплаше неравномерна узвишења, по неком уста-
љеном редоследу упућују поглед према Дрини, реци чија вода,
изразито зелене боје у први мах умири пролазнике, мало утиче
на расположење и подстиче њихову способност кретања, да би
потом, након дужег посматрања изазвала дивљење у очима сваког
посматрача, јер нема човека који може остати равнодушан након
спознаје да су све те планине и громаде тврдог камена раздвојене
снагом тако пријатне и умирујуће реке.
Старији људи, горштаци из овог краја, без обзира на то што
већина од њих није одлазила даље, са сигурношћу говоре да је то
једино место у свету где је природа победила природу. Од кад је
света и века нико се није усудио да им противуречи, већ су неки,
они неповерљивији, често говорили да можда негде у свету има
још таквих примера где природа у необичном и несвакидашњем
рату против себе успешно одржава такав склад и мир, који не
постоји ни међу најближим пријатељима.
У подножју Оштреља пружа се Раван. Иако име подсећа на
равницу, нема ништа друго што би се могло повезати с тим на-
зивом. То је само један блажи успон, обрастао травом, који, када
се посматра са суседног Липника, изгледа као нека мања равница
у поређењу са осталим рељефним облицима.
Баш на том месту, у тек саграђену кућу уселио се Павле Пет-
ровић, из Улциња, где му трговачки посао није најбоље ишао, па је
због тога све распродао и дошао у Србију. Оно што је свима било
чудно јесте обично препланула боја његове коже која нимало није
подсећала на бакарно препланулу боју људи који су тек дошли са
приморја, већ му се тамна, измучена, дивље поцрнела кожа ис-
тицала на лицу, као код луталица и сточара.
Човек средње висине, правилног распореда лица са видно ис-
такнутим јагодичним костима, чудног погледа, некада сањивог,
некада уплашеног, што није карактеристика људи мишићаве гра-
ђе и широких леђа, нарочито не у то време, када су Турци, често,
поред основне десетине отимали сву летину сељацима.
Као што је Павле био другачији од свих мушкараца, његова
жена Итана је била другачија од свих жена. Ако би у неком случају
породично отишли у варош, Итана је водила главну реч, трговала,
договарала послове и доносила коначну одлуку. Обично, жене тог
типа су неправедне према мужевима, па неретко заводе дикта-
туру у кругу сопствене породице, а нарочито се иживљавају над
њима, вероватно из освете што су им дозволили да буду као муш-
карци, иако су то, у дубини душе, несвесно желеле.
За Итану се тако нешто не може рећи. Често се издвајала, при-
ликом трговања, трудећи се да та женска слабост не буде приме-
ћена, тражила савет од Павла, али се напослетку, ипак стављала у
позицију мушкарца и прихватала или одбијала понуде.
Први дани њиховог новог живота су протекли мирно. За само
неколико дана, уз помоћ надничара, преорали су њиве, купили
стоку и изградили амбар и магазу.
Када су имали слободног времена, одлазили су до комшија,
дружили се, мада Павле није стицао пријатеље. Осим сеоског
свештеника, мирног и темпераментом сличног њему, није наила-
зио на саговорнике. Некако није био човек за разговор, за шалу.
Углавном је ћутао, неретко одобравао и подржавао мишљења дру-
гих, само да не би неким случајем дошао у сукоб са комшијама.
Често су га по селу исмевали због тога, говорећи да је Итана, не
рачунајући њихова два млада сина, једино мушко у кући Петро-
вића. Мада, ипак, након више од месец дана, уклопили су се у
малу средину и по неком устаљеном редоследу, прихватили ло-
калне обичаје.
Једне недеље, службу у цркви су прекинули Турци. Један, ома-
лен, али намргођеног погледа, црних видно истакнутих обрва и
за нијансу светлије браде, ујахао је у цркву и наредио да сви муш-
карци изађу како би обавили разговор са Хасан-агом.
А тај Хасан-ага је био чудан човек. Никада није осудио неви-
ног, међутим, када неко нешто згреши, обично га није остављао
у животу. Говорили су да је био честит и поштен човек све док се
није домогао власти, а онда се променио и постао осветољубив.
Жене су заплакале, мушкарци, чак и они најхрабрији су се по-
гледали и бојажљиво изашли из цркве. Увек нервозни ага је про-
лазио између мушкараца, загледајући сваког пажљиво, поставља-
јући питања на необичан, само њему својствен начин. На тренут-
ке се смешио, као некада, отворено показујући пријатељство, да
би потом осмех нестајао, обрве би се спуштале, а уши се некако,
као код животиња, подизале високо иза главе, тако уверљиво да,
ко год би стајао испред њега, осетио би страх.
Једино на Павла није обратио пажњу. На први поглед је мудри
Турчин схватио да човек таквог држања не може бити способан
да сакрије ни најмању тајну.
На неки начин, све је испало срамотно по њега, јер народ ни-
када није волео људе који се издвајају од осталих, па макар та раз-
личитост била добра.
– Има ли међу вама неки Граовљанин? – упитао је.
– Нема, честити ага – одговорили су сви углас.
– Да вам кажем, људи. Ви знате да ја судим како је цар наредио.
И опет ћу тако. Морам да нађем тог Граовљанина. Убио је Омер-
агу у Грахову. Његова глава ће вас коштати ваше. Разиђите се и
ако нешто дознате, ви јавите.
Многи су се обрадовали када су чули за смрт Омер-аге. За
њега се причало да нема већег јунака у турској војсци. Непобе-
диви ратник. Неколико година раније, током једног боја, убио је
тројицу најснажнијих младића у селу, чиме је потврдио приче
које су га пратиле као сенка.
Међутим, од тог тренутка, осим приметне радости у очи-
ма Срба више није било места за Омер-агу, већ за извесног Грао-
вљанина, великог јунака који се прославио тако што је голим
рукама савладао наоружаног агу, отео му позлаћену сабљу и осве-
тио смрт своје браће. Говорили су да нико у селу, по цену живота,
неће издати Граовљанина, већ би свакој кући учинио част када би
дошао да се скрива у њој.
Као што то обично бива, када подређени хоће да мучи потла-
ченог, он пронађе било какав разлог, и од њега створи препреку
која се може премостити само на један начин – кажњавањем.
Турци су добро знали да Граовљанин може бити на мору, да је
могао отићи у Аустрију, можда Италију, али су испровоцирани
причама сељака и величању јунака започели са пљачком. Најпре
су посекли два младића на обали Дрине, јер им нису дозволили да
узму рибу коју су упецали. И то без суђења.
Хасан-ага се није умешао. Изгубила се његова праведност,
схватио је да га потучени народ, без обзира колико му правед-
ности понудио, никада неће волети, јер такви људи, жудећи за
слободом траже само слободу и прослављају људе себи сличне,
попут тог Граовљанина, који је убиством намесника, племића,
представника закона, постао херој, а не неког праведног судију
који је ту, постављен зато што је наредбу издао неко много већи
и моћнији.
Срби нису узвратили. Одлазили су неколико пута код аге, жа-
лили се, говорили о некој правди и договорима са његовим прет-
ходницима, али им је увек одговарао да ће спречити даље мучење
под условом да прихвате нове услове, који су законом прописани
и да су сви проблеми настали непоштовањем нових правила.
Као и увек, у таквим ситуацијама, ниједан од услова није био
испуњив, што је заправо од самог почетка био циљ, како би за
пљачкање и угњетавање народа оптужили народ.
Ситуација се нагло погоршала када су Турци поново почели да
одводе невесте током прве брачне ноћи. Сељаци су, предвођени
кметом Јованом, организовали мале чете од по неколико људи, у
почетку стражарске, да би нешто касније удружени чекали Турке
на улазу у село. Нико није прижељкивао борбу са надмоћнијим и
боље наоружаним Турцима, него су, у жељи да застраше и можда