Ђорђе У. Крстић
Ћаскање у сабраном времену
Драги Александре,
Нас двојца смо се упознали маја 1994. Те суботе је био истовремено
скуп посвећен Милеви М. А. у Матици српској, а ја сам са својим
школским друговима славио четрдесетогодишњицу матуре у гим-
назији. Замолио сам те, да ми посредујеш утиске и материјале у
Словенију, што си ти љубазно прихватио. Практично пет година
касније отишао сам у пензију, а већ ујесен ме је трефио инфаркт,
који ми је оставио незаборавне, углавном пријатне утиске.
Под утиском блаженог доживљаја близине смрти својевремено
сам написао, под псеудонимом, необјављену, специфичну књигу на
српском, из које ти шаљем поглавље, које се великим делом односи на
моје “бивање у Небесима” 1. новембра 1999, описано око 90 посто ау-
тентично. Уколико ти се допадне, послаћу ти још које поглавље. Тек
толико да знаш, у тексту сам ја – Лео, а Олива је моја жена Славица.
Имао сам прилику да упознам једног господина, који је такође
доживео тежак инфаркт срца (мене су оживљавали 45 минута, а
њега око пола сата). Његов утисак и доживљај у Небесима био је
сличан мом. Обоје смо имали велик страх од тренутка инфаркта
до губљења свести, а потом блажени, “дуг живот у Небесима”, који
нас је убедио да је можда сама смрт “лепа” и да је то свакако норма-
лан завршетак сваког живота. Обојицу нас је тај доживљај опле-
менио и од тада се више не бојимо самог чина умирања.
Наш Свевишњи није пре тога имао обичај да се најављује за раз-
говор, зато сам био не мало изненађен када ми се једне јесење вечери
на растанку загонетно обратио:
“Драги Лео, ускоро ћу те позвати к себи на ћаскање у сабраном вре-
мену. Видим да си зрео за то, а и мени ће то бити необично задовољство.”
Једно време сам лупао главу да разрешим шта је Господ желео
да ми саопшти својим позивом, док коначно нисам дигао руке од ја-
ловог ‘нагађања’, јер би било непоштено да запишем ‘размишљања’.
Знам да су паметни људи често пуни сумње и да мало коју ‘истину’
(шта је уопште ‘истина’?) прихватају као апсолутну, за разлику од
ветропира, који су обично чврсто убеђени да имају право. Било ка-
ко било, био сам потпуно убеђен да ни ви не знате о каквом позиву
је била реч. Зато сам себи дозволио слободу да направим један већи
екскурс и опишем своје ‘путешестивије’, а да томе додам и забелеш-
ке саме конверзације.
Срдачан поздрав,
Ђорђе
Када је освануло лепо позно октобарско јутро, лета господњег
1999, ни сањао нисам да ће то постати најзначајнији дан мојег
живота и смрти. Све је већ од јутра почело некако свечано. Олива
и ја смо се са оданим друштвом потпуно стопили са позлаћеном
јесењом природом на пријатном излету, који није био напоран
и који је с једне стране, такорећи на сваком кораку, омогућавао
дивљење творевинама нашег Творца, а на другој, опуштене раз-
говоре и шале. Тај део дана је свакако дао интонацију каснијим
догађајима, па би се данас усудио да га назовем Увертиром. А за
вече сам и овако и онако имао грандиозан план.
Чак и људи који много читају, и то разноврсну лепу књижевност,
обично имају свог најомиљенијег писца. За мог покојног оца то
је свакако био француски нобеловац Анатол Франс. Ценио је ње-
гову оштроумну иронију и духовитост, широко знање и интели-
генцију, истанчан осећај за естетичке вредности, као и изразито
напредан, хуманистички начин мишљења, лишен било какве дог-
матске ограничености. У домаћој библиотеци било је сијасет ње-
гових књига, које сам и ја читао у младости, али да будем искрен,
никако ми није полазило за руком да га и ја прихвам као свог
омиљеног писца. Чак сам остајао некако равнодушан па га никад
више нисам ни читао, све до пресудне вечери о којој је реч.
Можда се слажете са мном да већину књижевности одликује
моћ да преобрази димензију времена и да, читајући књиге, мо-
жемо у релативно кратком времену проживети дане, седмице,
месеце, године па чак и столећа. А сад узмите у обзир још и мој
‘шашави’ начин читања. Књигу, коју сам узео у руке, скоро увек
сам прочитао у durch marschu, онако, што се лепо каже – у једном
даху. Тако је мало требало, упркос знању speedy readinga, да због
занимљивог животописа Пола Гогена и непроспаване ноћи, за-
касним на властито венчање, а скоро непремостиве тешкоће имао
сам својевремено са Толстојевим киклопским Ратом и миром.
Овај последњи случај сам решио јер сам после почетног оклевања
коначно енергично ампутирао рат (којег ни до дана данашњег
нисам у целини прочитао), а страсно се посветио, за време давних
летњих ферија, миру, Наташи, Пјеру, … Кутузов – горе или доле!
Признајем да ми није било тешко да се одрекнем рата, јер бар у
једној ствари сам имао, и имам, исто мишљење као Анатол Фран-
сов господин Астарак, а то је, да сваки сеоски шинтер више вреди
од бригадног генерала или француског маршала. Али шта вам ја
то причам и исповедам се?! Дакле, да пређемо на ствар!
Бар мало упознавши нашег Господа Бога кроз повремена ћас-
кања, био сам чврсто решен да те, за мене јединствене јесење ве-
чери, почнем са проучавањем свега што је Анатол Франс написао
о Богу, не би ли се тако можда у разумевању живота и смрти при-
ближио свом покојном оцу. И тако, тамо негде после деветнаест
часова, одморан и ‘наоштрен’, узео сам у руке, поново после не-
колико деценија, књигу La Rôtisserie de la Reine Pedauque. Колико
сам уживао у самом читању, никако нисам могао да се одушевим
и прихватим већину размишљања о нашем Господу, као што је
рецимо ово:
“Бог нема разум. Како је бесконачан, шта би уопште разумео?
Он ништа не ствара јер не познаје време и простор, основне усло-
ве, потребне за свако стваралаштво.”
Ипак, постепено је моје расположење, тамо негде пред поноћ,
после скоро пет часова непрекидног читања, а да ни једном нисам
устао са столице или се одазвао Оливиним молбама да прекинем
бесмислену работу, достигло врхунац крешченда. Добио сам ути-
сак, да кроз уста умирућег опата Жеронима Куањара (abbé Coig-
nard) чујем свог оца:
“… Буди понизан у срцу и души. Бог даје малима бистрији ра-
зум него што га могу саопштити научници. Он даје сву науку. …
Јер божије царство није у речима већ у честитости.”
Веома, веома сам се узбудио у финалу, јер сам живо осетио “… да
ми баш нико никад неће вратити онај неисцрпан извор знања и
морала, на којем сам се, на своју срећу, напајао у младости; ни-
ко ми више неће дати ни сенку милине, мудрости и крепости миш-
љења, које је блистало и жарило из господина оца. Он је за мене
најљубазнија душа која је икад цветала на нашој земљици.” Крај-
ње узбуђен, прочитавши књигу усред ноћи, склопио сам корице,
енергично устао са столице и отишао у купатило, да се припре-
мим за спавање.
Још сам био дубоко под свежим утиском онога што сам до-
живео читајући, моје расположење је постајало чак све свечаније,
кад сам на своје велико изненађење, не у глави, што би можда било
природно, већ у прсима, зачуо пет тихих, али ипак злосутних
удараца тимпаном ТУМ – ТУМ – ТУМ – ТУМ – ТУУУМ, који дају
главни тон целом првом ставу Allegro ma non troppo Бетовеновог
концерта за виолину и оркестар у Де-дуру. А онда је оркестар са
свом динамиком, толико значајном за Бетовена, и за тај концерт
посебно, наставио да ‘зрачи’ не само из груди већ и из срца. По-
стало ми је јасно, без и најмање сумње, да ме је погодио инфаркт.
У паници сам се скљокао на шкољку и почео да се дерем, колико
ми је снага дозвољавала, а то значи скоро pianissimo и piangendo
“Олива, Олииваа, Олиивааа!” Она ме нажалост није чула. Кроз
главу ми је у трену прохујала статистичка чињеница, да у просе-
ку највише људи од инфаркта умире баш на шкољци. Целог жи-
вота сам се копрцао да не би упао у сиву просечност, зато сам
скупио сву снагу, дигао се са шкољке и још једном, енергичније,
позвао супругу, “Олива, моје срце!” Она је дошла до мене опуште-
но, добре воље и одмах ме добронамерно покарала:
“Баш лепо Лео, већ десет година ми ниси рекао моје срце. Али
шта се опет дереш у сред ноћи због гаћа и кошуље за сутрашњи
дан! Ујутру ћу ти све то спремити!” А онда је вероватно опазила
Александра Мишић
Прикљученија раба божијег Исидора и жене му Милосаве
Снег навејао све до кућних врата и затрпао пањиће око ниске ку-
ће. Она се црни издалека као мало дугме на сијерој вуни.
– Сијеру вуну ми не спомињи, дијете. Цијелог сам је боговет-
ног прољећа испирала на потоку ниже Петровића осоја. Послије
редила да биде за икаку плетњу. Поглен ми руке. Од сабајле у води.
Попуцала кожа начисто.
Глас припада Милосави, отреситој сељанки мрког погледа.
Њен карактер није у складу са изгледом. Добра је и болећива, пре-
гурала тридесету, али већ прилично истрошена тешким животом.
Остављамо на тренутак Милосаву и пратимо дебели струк
дима како сукља из оџака. Изгледа као да је тај облак обавио кућу,
па расте као тесто у наћвама. Потом је узима, ту кућу, гута је, а
онда се стапа са исто тако сивим небом, чинећи пејзаж епским.
Фали само Краљевић Марко па да помислимо како је турски зе-
ман. А није.
Зима је 1900. године и наша прича отпочиње у забитом ново-
варошком селу Рутоши, на самој граници Турске и Србије. Две
државе, додуше, нису више у отвореном рату као тридесетак го-
дина раније. Међутим, далеко је од мира и лагодног живота. Сна-
лази се како ко уме. Тргује се оружјем преко границе. Много уно-
сан посао. Неки се лепо овајдише. Згодне куће саградише. Међу
њима и Милосавин муж Исидор. Стасит сељак, помало тврдоглав
као и сви у Рутошима, али човек од речи.
– Ој, Исидореееее…Ђе сииииии…Гвозденееее…Ђе сте сви,
треба свиње напојит? Пришт ве не гађо, ниђе никог нема!
Милосава покушава да дозове мужа и старијег сина, али џаба.
Гвозден негде забасао, момчић воли друштво, а Милосав, зна се,
са својим пајташима уговара послове уз љуту и цигар дувана у
кафани где се дим ножем сече.
Одједном, људска прилика искрсну на десет корака од ње.
Плећат човек, темељног корака, долази пртином по којој се већ
нахватала нова снежна скрама, као кајмак у карлици. Исидор. Ми-
лосава прати погледом његово кретање. Јесте галамџија, али је
добар, никад руку на њу није подигао, што је по српским селима
реткост. Сељак ће понекад издеветати жену ради реда, јер то сви
раде и јер је жена неко, од Бога одређено, ниже биће.
– Ево ме, ево. Немој подизат сама ту кову, кад си сандруга.
Чекај де, ја ћу.
И Исидор узима бакрач с помијама па носи свињама чије ски-
чање пара уши. Онда их сипа у корито и по њима јер му не дају
у свом свињском одушевљењу да то учини прецизн, а оне потом
задовољно роне у масну воду по којој пливају пера лука.
Милосава је сандруга по шести пут. Имају већ три сина и две
кћери. Тежак је живот у Рутошима. Турци су близу, никад није
потпуно сигурно. Често упадају у околна села: Јасеново, Ојковицу,
Трудово, Негбину. Убијају, пљачкају. Веле, пијани, да само узимају
шта им припада:
“На ноћ ишту младу и дјевојку,
А од куће по дебела овна…”
Слушао је Исидор јуначке песме као дете, цаклиле му очи због
неправде и турског зулума, скакао је да свети Косово. Али, сад
је други вакат, сад се с Турцима тргује, обе стране би да нешто
зараде. А и турско није што је некад било. Остале само песме.
Пратимо Милосаву како опрезно по леду улази у кућу. Брижна
и сетна, као свака трудница. Сто пута је рекла Исидору да се не
бави опасним пословима. Зачас оде глава са рамена. Треба мис-
лити на онолику децу. А њој опет стомак до зуба. У кући је полу-
мрачно. Лампа лојаница прави игру сенки. Мирише врућа. На
огњишту насред куће пуши се котлић .
Комшија Миљко, човек средњих година и горштачког изгле-
да, треба да стигне сваког часа. Он и Исидор често “бистре поли-
тику”. Милосави је приступ у ове разговоре забрањен, уосталом,
она се у политику и не разуме. Мада, не схвата она ни неке друге
ствари. У овој Србији никад мира нема. Кад је била мала, слуша-
ла је како старији причају о рату са Турцима. Стално неки страх,
бежанија, беда. Боже, има ли томе краја? Она се прекрсти и доли
уље у кандило.
– Сачувај нас, Боже, и одврати од пропасти, шапутала је у
склопљене дланове.
Ослушкујемо необичне звуке који допиру с друге стране врата.
Милосава гледа у том правцу, речи молитве остадоше на уснама.
Два мушкарца улазе у кућу замрачујући видело и отресајући гус-
ти снег са гуњева.
– Сједи, Миљко, сједи. Милосава, дајде врућу!
– Вала, овом снијегу краја нема. Нећемо прољећа од њега ни ви-
ђети, прогунђа Миљко и одмах запали.
И Исидорови густи бркови, пожутели од силног дувана са-
крише део чибука и убрзо се ниска собица испуни љутим димом.
Отпоче “бистрење политике”. Милосава стоји, повремено доли-
вајући ракију.
– Ђе ли су ђеца? – прође јој кроз главу, али јој мисли прекиде
разговор мушкараца:
– Јес‘ ти, Миљко, знао да је Милан био против рата с Турцима?
Виђо је он колка је то сила. А виђо је и да су се сви други попиш-
манили!
– Јес, јес, то си добро реко. Самћи, оће да нам помогну, а онда
цвоњак! Ћурак наопако, па бјеж, ко твоја Ласка пред међедом
ономад. Е мој Исидоре, нема ти Србија пријатеља! Јок море! У
кога се надала, тај јој леђа окрете!
И Миљко љутито отпусти дим кроз нос. Милосава и даље
стоји и двори. Кроз главу јој се манта. Кад ли ће се ослободи-
ти терета? Сву децу је сама родила у магази, па ће и ово. Шта
ће, женско, рођено да се мучи. Њена мајка родила је деветоро и
умрла у деведесет и шестој дочекавши треће зубе.
– А ку‘ћу јадна ако ме стисне по овом кијамету? Ђе ћу ђецу ако
умрем?
Замишља свој погреб и жали саму себе. Око сандука плаче
нејач, а Исидор блед, гледа у небо, а усна му дрхти. Не плаче, сра-
мота је. Уздахну и стресе се од јачине те слике. Као са другог света,
до ње допиру гласови мушкараца. Мути јој се у глави, неки грч
прође јој стомаком. Колена клецнуше, али настави да стоји.
– Јес ти чуо Исидоре, да је неђе у Египат прокопан канал нај-
већи на свијету? Веле да су повезали исток и запад. Ето, ка ја кад
повежем снопље, тако ти је то повезано.
– Ма лажу, Миљко, кад ти велим. Ђе може то да буде? Лажу,
да би људи мишљели: тамо неђе је љепше! Па сад ти мени реци:
јес‘ виђо шта боље од овиг наши Рутоши? Ниси! Ниси, зато што
и нема ! Вође је Бог све лијепо уредио: имамо и воду, и шуму, и
ливаду, и лијепи Златар! Одавлен ме нико не мож‘ померит! Вође
сам тупнуо главицом, вође ћу да мрем кад ми дође судњи дан!
И Исидор узбуђено скаче, удара дланом по софри и виче
Милосави да донесе мезе из долапа, јер ово је домаћинска кућа,
осушио је он пршуту и нацепко дрва и јаком ће сви да виде шта је
Србин сељак, ихххххх!!!!
Па принесе устима врућ сомун и поче слатко мљацкати.
Залогај му пресече ледени ветар што улете у кућу. За њим уђе
Јован, момак који је помагао Исидору у паковању и преношењу
пушака преко границе. Он беше блед и веома узнемирен.
– Газда Исидоре! Бјежи куд знаш! Убиће те ноћас ‘ајдуци! Све
сам чуо у Зорића ме‘ану! Договарали се да те по‘арају!!!
Па клону на троношку крај дувара.
Као у успореном филму, тако премештамо поглед с једног
лица на друго. Миљко забленуо у момка, ни да бекне. Милосава
се лецну, у лицу побелела ко онај дувар, нешто би рекла, ал‘ уста
сува, не дају.
– Јаој мене! – помисли – Јаој, јадна сам ти сиња кукавица, ку‘
ћемо и шта ћемо ноћас! Родићу за мјесец дана, не могу се по овоме
снијегу ниђе макнут!
И осећа како се нека рупа отвара испред ње и она пада и пада…
Кад отвори очи, још стајаше на истом месту. Не, није сањала.
Исидор загрме.
– Шта то булазниш, Јоване? Ко ће мене да убије и зашто?
– Па, газда Исидоре, веле, имаш злато од трговине, пуне санду-
ке. Бјеште ако Бога знате, ноћас ће вас по‘арат ‘ајдуци!!!
Славиша Павловић
Чесма трговца Aлексе
Оштрељ је брдо, мали успон, у склопу непрегледног венца под-
ринских планина које својим кривудавим током разбија Дрина.
Њен кањон се дубоко урезао међу брдима да многи пролазници
не могу а да не остану зачуђени успонима, велелепним спомени-
цима природе која их окружују и сужавају видик, да им се учини
као да су затворени у некој великој тврђави, између исто тако
великих зидина. С друге стране, ти исти пролазници, када их
задиве, а уједно и уплаше неравномерна узвишења, по неком уста-
љеном редоследу упућују поглед према Дрини, реци чија вода,
изразито зелене боје у први мах умири пролазнике, мало утиче
на расположење и подстиче њихову способност кретања, да би
потом, након дужег посматрања изазвала дивљење у очима сваког
посматрача, јер нема човека који може остати равнодушан након
спознаје да су све те планине и громаде тврдог камена раздвојене
снагом тако пријатне и умирујуће реке.
Старији људи, горштаци из овог краја, без обзира на то што
већина од њих није одлазила даље, са сигурношћу говоре да је то
једино место у свету где је природа победила природу. Од кад је
света и века нико се није усудио да им противуречи, већ су неки,
они неповерљивији, често говорили да можда негде у свету има
још таквих примера где природа у необичном и несвакидашњем
рату против себе успешно одржава такав склад и мир, који не
постоји ни међу најближим пријатељима.
У подножју Оштреља пружа се Раван. Иако име подсећа на
равницу, нема ништа друго што би се могло повезати с тим на-
зивом. То је само један блажи успон, обрастао травом, који, када
се посматра са суседног Липника, изгледа као нека мања равница
у поређењу са осталим рељефним облицима.
Баш на том месту, у тек саграђену кућу уселио се Павле Пет-
ровић, из Улциња, где му трговачки посао није најбоље ишао, па је
због тога све распродао и дошао у Србију. Оно што је свима било
чудно јесте обично препланула боја његове коже која нимало није
подсећала на бакарно препланулу боју људи који су тек дошли са
приморја, већ му се тамна, измучена, дивље поцрнела кожа ис-
тицала на лицу, као код луталица и сточара.
Човек средње висине, правилног распореда лица са видно ис-
такнутим јагодичним костима, чудног погледа, некада сањивог,
некада уплашеног, што није карактеристика људи мишићаве гра-
ђе и широких леђа, нарочито не у то време, када су Турци, често,
поред основне десетине отимали сву летину сељацима.
Као што је Павле био другачији од свих мушкараца, његова
жена Итана је била другачија од свих жена. Ако би у неком случају
породично отишли у варош, Итана је водила главну реч, трговала,
договарала послове и доносила коначну одлуку. Обично, жене тог
типа су неправедне према мужевима, па неретко заводе дикта-
туру у кругу сопствене породице, а нарочито се иживљавају над
њима, вероватно из освете што су им дозволили да буду као муш-
карци, иако су то, у дубини душе, несвесно желеле.
За Итану се тако нешто не може рећи. Често се издвајала, при-
ликом трговања, трудећи се да та женска слабост не буде приме-
ћена, тражила савет од Павла, али се напослетку, ипак стављала у
позицију мушкарца и прихватала или одбијала понуде.
Први дани њиховог новог живота су протекли мирно. За само
неколико дана, уз помоћ надничара, преорали су њиве, купили
стоку и изградили амбар и магазу.
Када су имали слободног времена, одлазили су до комшија,
дружили се, мада Павле није стицао пријатеље. Осим сеоског
свештеника, мирног и темпераментом сличног њему, није наила-
зио на саговорнике. Некако није био човек за разговор, за шалу.
Углавном је ћутао, неретко одобравао и подржавао мишљења дру-
гих, само да не би неким случајем дошао у сукоб са комшијама.
Често су га по селу исмевали због тога, говорећи да је Итана, не
рачунајући њихова два млада сина, једино мушко у кући Петро-
вића. Мада, ипак, након више од месец дана, уклопили су се у
малу средину и по неком устаљеном редоследу, прихватили ло-
калне обичаје.
Једне недеље, службу у цркви су прекинули Турци. Један, ома-
лен, али намргођеног погледа, црних видно истакнутих обрва и
за нијансу светлије браде, ујахао је у цркву и наредио да сви муш-
карци изађу како би обавили разговор са Хасан-агом.
А тај Хасан-ага је био чудан човек. Никада није осудио неви-
ног, међутим, када неко нешто згреши, обично га није остављао
у животу. Говорили су да је био честит и поштен човек све док се
није домогао власти, а онда се променио и постао осветољубив.
Жене су заплакале, мушкарци, чак и они најхрабрији су се по-
гледали и бојажљиво изашли из цркве. Увек нервозни ага је про-
лазио између мушкараца, загледајући сваког пажљиво, поставља-
јући питања на необичан, само њему својствен начин. На тренут-
ке се смешио, као некада, отворено показујући пријатељство, да
би потом осмех нестајао, обрве би се спуштале, а уши се некако,
као код животиња, подизале високо иза главе, тако уверљиво да,
ко год би стајао испред њега, осетио би страх.
Једино на Павла није обратио пажњу. На први поглед је мудри
Турчин схватио да човек таквог држања не може бити способан
да сакрије ни најмању тајну.
На неки начин, све је испало срамотно по њега, јер народ ни-
када није волео људе који се издвајају од осталих, па макар та раз-
личитост била добра.
– Има ли међу вама неки Граовљанин? – упитао је.
– Нема, честити ага – одговорили су сви углас.
– Да вам кажем, људи. Ви знате да ја судим како је цар наредио.
И опет ћу тако. Морам да нађем тог Граовљанина. Убио је Омер-
агу у Грахову. Његова глава ће вас коштати ваше. Разиђите се и
ако нешто дознате, ви јавите.
Многи су се обрадовали када су чули за смрт Омер-аге. За
њега се причало да нема већег јунака у турској војсци. Непобе-
диви ратник. Неколико година раније, током једног боја, убио је
тројицу најснажнијих младића у селу, чиме је потврдио приче
које су га пратиле као сенка.
Међутим, од тог тренутка, осим приметне радости у очи-
ма Срба више није било места за Омер-агу, већ за извесног Грао-
вљанина, великог јунака који се прославио тако што је голим
рукама савладао наоружаног агу, отео му позлаћену сабљу и осве-
тио смрт своје браће. Говорили су да нико у селу, по цену живота,
неће издати Граовљанина, већ би свакој кући учинио част када би
дошао да се скрива у њој.
Као што то обично бива, када подређени хоће да мучи потла-
ченог, он пронађе било какав разлог, и од њега створи препреку
која се може премостити само на један начин – кажњавањем.
Турци су добро знали да Граовљанин може бити на мору, да је
могао отићи у Аустрију, можда Италију, али су испровоцирани
причама сељака и величању јунака започели са пљачком. Најпре
су посекли два младића на обали Дрине, јер им нису дозволили да
узму рибу коју су упецали. И то без суђења.
Хасан-ага се није умешао. Изгубила се његова праведност,
схватио је да га потучени народ, без обзира колико му правед-
ности понудио, никада неће волети, јер такви људи, жудећи за
слободом траже само слободу и прослављају људе себи сличне,
попут тог Граовљанина, који је убиством намесника, племића,
представника закона, постао херој, а не неког праведног судију
који је ту, постављен зато што је наредбу издао неко много већи
и моћнији.
Срби нису узвратили. Одлазили су неколико пута код аге, жа-
лили се, говорили о некој правди и договорима са његовим прет-
ходницима, али им је увек одговарао да ће спречити даље мучење
под условом да прихвате нове услове, који су законом прописани
и да су сви проблеми настали непоштовањем нових правила.
Као и увек, у таквим ситуацијама, ниједан од услова није био
испуњив, што је заправо од самог почетка био циљ, како би за
пљачкање и угњетавање народа оптужили народ.
Ситуација се нагло погоршала када су Турци поново почели да
одводе невесте током прве брачне ноћи. Сељаци су, предвођени
кметом Јованом, организовали мале чете од по неколико људи, у
почетку стражарске, да би нешто касније удружени чекали Турке
на улазу у село. Нико није прижељкивао борбу са надмоћнијим и
боље наоружаним Турцима, него су, у жељи да застраше и можда