Чесма трговца Aлексе

– Има ли га?! – узвикнуо је
– Ту сам! – зачуо се глас.
Тишина... Ни ага више није говорио. Опет се осмехнуо, само
што је овог пута осмехом прикривао страх.
– Ја сам Павле Петровић звани Граовљанин. Мене толико дуго
дозиваш!? – наставио је – Ово је Омерова сабља. То ти треба!?
А заиста, позлаћена сабља се пресијавала на слабом јесењем
сунцу, док је Павле, изазивачки, као да једва чека да се све за-
врши, узјахао коња. Осмех одушевљења се проломио међу на-
родом, док се Хасан-ага померио неколико метара према својим
заштитницима.
Није личио на себе. Онај смушени, неспособни и ћутљиви
човек се изменио. Намргођен, храбар, сигуран у себе, са уздигну-
тим погледом, жељан борбе, освете, крви. Чинило се да ће јурнути
истог тренутка, док се вешто поигравао, на исти начин, као што је
то ага радио свештенику.
Двојица Турака из агине пратње јурнули су на Павла, који се
спретно одбранио, затим једног посекао и оборио са коња.
Више није било сумње.
Павле Петровић је Граовљанин.
Приче о трговцу из Улциња, неспособном и плашљивом муш-
карцу биле су само лажи, зарад успешног скривања. Међутим,
јунаци су такви, увек се пронађу тамо где је неправда и ма колико
се добро скривали, јунаштво их открије.
– Станите – узвикнуо је ага – Ја сам га звао на мегдан.
У том тренутку се снажно обрушио на Павла, покушавајући
да у првом налету добије битку. Херој се није дао изненадити.
Узвраћао је истом мером, ударао снажно по Хасан-аги, који убрзо
није добијао прилику да нападне, него се бранио и повлачио све
док није пао са коња.
Како за само мало времена велики и надмени људи могу по-
стати тако мали, и како тако мали и неприметни могу постати
велики. Заправо, ти мали и неприметни људи не постају велики,
они су одувек такви, само се од гомиле корова не истичу док га
неко сличан њима, не посече.
Такав начин размишљања се назирао у очима Хасан-аге. Тек
тада је схватио да су поштење и сва праведност којом се водио
у животу занемарљиви, након што је први пут искористио му-
дрост зарад зла, осуде и мучења. Покајнички је погледао у Павла
чекајући да му пресуди, одсече главу као Омеру и поново проши-
ри причу о јунаштву Граовљанина. Изненада, јунак се зауставио,
бацио позлаћену сабљу према пораженом аги, неколико пута
уздахнуо, померио главу у страну, онако разочарано, сажаљиво,
окренуо се и одјахао према Дрини. Без речи, без поздрава.
Зачуђени народ је погледао исто тако зачуђеног агу. Збуњен,
осрамоћен и поражен. Некако се поистоветио са њима, постао
исти, слаб, недовољно јак и уплашен. Несвесно им се приближио,
зауставио се поред свештеника и оборио главу. Заједно су упути-
ли поглед према Павлу, гледајући како поносно, уздигнуте главе
одлази. Док се удаљавао и бивао све мањи, у очима народа и Ха-
сан-аге постајао је све већи. Нису ни слутили да ће их његово ју-
наштво измирити, натерати да сукоб оставе иза себе и не осуђују
људе све док их истински не упознају.
Павла Граовљанина више нису видели. Очигледно да се узди-
гао изнад средине у којој је живео и пожелео да буде неко други.
Неки људи су говорили да можда није Србин. Нема таквих
Срба који беже од заслужених награда, похвала и признања на-
послетку јунаштва, док су други, одмеренији, тврдили супротно,
говорећи да се прави српски јунак баш тако понаша.
Једно је истина. Такви људи не воле што су хероји, јер се хе-
ројство у срединама попут наше мора доказивати док год је човек
жив, хтели то или не.
Неколико деценија касније, у вароши је изграђена чесма пос-
већена народу и његовој борби против Турака. Јованов унук се
сетио дединих прича о вешању честитог трговца Алексе, који је
жртвовао живот чувајући тајну и тако спасао неког непознатог
хајдука.
Од тада се зове “Чесма трговца Алексе”.