Чесма трговца Aлексе

себи умире савест било каквим покушајем, прибегли једином
решењу.
Србин је такав, можеш му отети земљу, вечно ће патити за
њом, можеш му узети сина и одвести у јањичаре – издржаће, само
му не дирај жену. Јер, жена за Србина представља победу. Он ту
победу не зна да поштује, не љуби довољно, често понижава, гура
у страну и заборавља. Али уме да брани. Кад једном освоји, не-
свесно бива освојен, не само од жене, већ и од осећања која га
обузму. Он их крије, не показује, себично чува, спреман да у сва-
ком тренутку понуди главу са рамена. Много је примера у исто-
рији где су највећи јунаци давали животе због жена.
А жене то знају. Зарад тога, опраштају све, задовољавајући се
чињеницом да постоји неко спреман да се одрекне живота због
њих. То их чини срећним, задовољним, макар вечност провеле у
ћошку куће, осећају се као победници, само зато што у срцу, по-
ред свог, носе и туђи, мушки живот.
На срећу, ни Турцима се није ратовало. Одлучили су да сачекају
сетву, покупе већи део за себе и забораве на Граовљанина, чије се
име само спомињало међу Србима. Називали су га свакојаким
именима, говорили да се мора појавити и да ће са њим потући
Турке и тако обезбедити миран период током зиме. Заправо, ка-
да су схватили да неће бити борбе, почели су да се хвале својим
јунаштвом, говорили како су се Турци уплашили и да ће пре или
касније ослободити своја огњишта. Увече су се састајали испред
цркве, носећи за појасом сабље и кубуре као да ће сваког тренутка
отпочети борба, а да се то заиста десило, нико од њих не би дошао.
Тако је увек, лажни хероји се појављују након борбе, јер онај ко
хоће да буде херој, он никад и не буде. Хероје ствара сплет окол-
ности, изнуђена ситуација, никако речи и унапред планирана
дела. Због тога има мало живих хероја.
За јунаштво је обично потребна смрт.
Једино се Павле разликовао. У очима му се видело да не жели
бити део учмале и ограничене средине која, иако свесна сопстве-
не немоћи, не жели то да призна, али се зарад добрих комшијских
односа појављивао на скуповима и невољно слушао неостварљиве
предлоге.
Због очигледне незаинтересованости постао је предмет исме-
вања и подругљивих погледа. У почетку су говорили да у њему
нема ништа српско, јер човек који не носи сабљу за појасом није
човек, већ нешто налик жени, да би затим, када нису наишли на
отпор, говорили да је издајник, турски ухода, да ће их преварити
као што је то Бранковић урадио на Косову.
Одувек су такви људи, без жеље и снаге да бране своје ставове
наилазили на искушења. Изгледа да је живот такав – и људска до-
брота једнако добро ствара непријатеље.
Једном приликом, кмет Јован, високи крупни човек, плаве,
разређене косе и исто тако ретких непостојаних бркова, предло-
жио је да некако, уз помоћ лажи, покажу Турцима снагу, тако што
ће рећи да их предводи чувени Граовљанин. Нажалост, Јован није
био од оних људи чије су речи одисале мудрошћу, већ се физич-
ком снагом и неким необичним начином разговора који је више
личио на застрашивање, наметнуо да буде први.
Оно што се одувек нашем народу могло приписати као грешка
јесте чињеница да предлоге прихвата без размишљања, без снаге
да се супротстави лошем, из страха да ће изазвати сукоб, све до
тренутка када му ћутња нанесе више штете него да је говорио.
Онда се у њему јави борба, не из разлога што му то смета, већ да
би себе оправдао и кривицу пренео на другог.
Врло брзо, кроз варош је одјекнула прича о чети хајдука коју
предводи одбегли јунак по надимку Граовљанин и чије име стоји
урезано на свим већим храстовима у селу, како би Турке подсети-
ло на отпор којим ће бити дочекани.
У почетку се чинило да ће Јованов предлог уродити плодом,
јер сукоба није било. Међутим, неки Алекса, трговац који је ра-
дио са Турцима, пожелео је да купи сабљу убијеног аге од Грао-
вљанина, па се упутио код Јована, мислећи да ће преко њега упоз-
нати јунака и понудити најбољу цену. Радостан што су људи по-
веровали у његову измишљену причу, Јован се поверио Алекси,
верујући да ће тајна остати сачувана међу Србима.
Неколико дана касније, Алекса је, као и сваки превртљиви
трговац, пренео Јованове речи Хасан-аги, како би добио повољ-
нију цену откупа сребра. На његову несрећу, Хасан-ага није пот-
рчао да га награди, већ га је бацио у тамницу и мудро, као што је
све у животу радио, чекао прави тренутак.
Тек тада, Алекса се покајао и схватио цену своје грешке о којој
до тог тренутка није размишљао.
Једино тамница човеку може показати грех среброљубља и
тежину казне среброљубаца. Није то само губитак живота, губи-
так новца и благодети, него нешто горе. Јаче. Снажније. Нешто
што раздире душу, мучи и напослетку убија. А то нешто се зове
грижа савести – најгоре и најбедније осећање које се одражава у
човеку. Она се, нажалост, не губи, већ добија. Имам утисак да се
највећа људска несрећа огледа у томе што нема човека који бар
једном у свом животу не осети грижу савести.
Чудно је како некад све може да постане ништа, а ништа никад
не може да буде све – говорио је себи посматрајући свој одраз у
запрљаној води на плочнику тамнице. Знао је да му нема помоћи,
да неће изаћи, па се кроз решетке тамнице драо и узвикивао
стално исте речи:
– Србине, чувај се својих! Нико Србина не може преварити као
други Србин. Ако не из намере, онда због глупости.
Многи су мислили да му се од батина и свакодневног мучења
помутио ум, да не зна шта говори. Неки, попут Јована су га узди-
зали високо, хвалили, говорили о његовој храбрости, називали га
херојем, верујући да Турцима није открио тајну и да се због тога
налази у тамници.
Последњи пут су га видели на пијаци, пре него што су га обе-
сили. Његове последње речи су биле: “Издржите браћо! Што веће
искушење, то већа победа”.
На несрећу, нико га није разумео. Али га је народ, као и многе
пре њега, из незнања, незаслужено прогласио херојем.
Алексина смрт се поклопила са јесењом жетвом. Хасан-ага је
мирно дочекао свој тренутак и подигао порезе, запретио да ће
уколико не плате попалити све куће у селу, мушкарце побити, же-
не претворити у робиње, а мушку децу одвести у јањичаре.
Срби нису имали одговор, нити су моглу платити толику цену.
Са Јованом на челу, посетили су агу у нади да ће све вратити у
пређашње стање, али је добро припремљени и стрпљиви ага знао
како да оправдано добије оно што жели.
– Ви знате да сам увек био милостив. Опет ћу! – узвикнуо је. –
Треба ми Граовљанин. Дајте ми га и све ће бити као некад. Знам
да је са вама.
Нико се није усудио да одговори. Из агиних очију се могла
видети победа. Тако једноставна, тако мудра, најлакша од кад
је постао управитељ. Подсмехивао им се, говорио да неће узети
порез наредне три године, само ако се Граовљанин појави. Међу-
тим, њему је био битан порез и знао је најбољи начин да га поште-
но, из оправданих разлога, лако освоји. Без борбе.
– Добро људи, бићу још милостивији. Ево, сутра ћу доћи испред
цркве. Нека се Граовљанин појави и нека ми изађе на мегдан. Ако
победи, слободан је, а ви ништа не дугујете. Ако не победи, убићу
га, а ви ћете опет бити слободни. Ја сам човек од речи – рекао је и
цинично се осмехнуо.
Није било одговора. Како лаж надоградити новом ако је стара
већ откривена. Настала је тишина. Јован као да је хтео нешто да
каже, али му се грло осушило, а језик укочио тако да је само по-
мерио главу у страну и из немоћи или страха се сложио.
– Али да знате, немој да ми дође неко и каже да је он Граовљанин.
Мора имати Омерову сабљу. Тако ћу знати са ким се борим.
Брзо су се разишли и продужили својим кућама. Знали су да
ће већина само преживети зиму, јер хране за пролеће неће бити.
Није то најгоре. Мучио их је осећај да ће их тако гладне и рањиве
још више мучити, па ће како не би умрли од глади сами, срамот-
но одводити синове у јањичаре, да преживе, да хране једна уста
мање.
Сутрадан су се окупили испред цркве. Некако погнутих
глава, тужни, утучени, као на сахрани, без наде, воље, са покор-
ним погледом према Хасан-аги, који се надмено смешио. Са со-
бом није повео војску, већ неколико младих ратника, довољно
да застраши народ.
– Има ли Граовљанина, људи? – упитао је – Није ли се можда
уплашио?
Затим се насмејао, обишао на коњу, у пуном трку, око цркве са
сабљом подигнутом високо према сунцу. Погледао је у свештени-
ка, најпре са осмехом, а потом карактеристичним, оним испити-
вачким, изнуђивачким изразом лица.