Сатира српског облаковника

О роману “Беле ноћи сивог сокола” Лабуда Драгића,
Службени гласник, Београд 2013.

Призор гледан с петог спрата изгледа сасвим друкчије. У видном
пољу је знатно већи број јединки него када их посматрамо са тро-
тоара. Људе треба посматрати тако: с висине. Гледани одозго,
нешто су живахнији, али сићани. Подсећају на крупније инсекте...
Закључујем да су у почетку људи живели расути по природи. Тек
касније су се почели груписати у скупине и градити градове који у
почетку нису ни били потребни.
Из ове перспективе сви помало делују комично. Немогуће је пре-
ма смеровима, правцима свих појединаца наслутити било какав
смисао који би имали припадници једног града или земље.
Како из тих неусклађених нервозних и супростављених тума-
рања извући заједнички именитељ једне етничке скупине? Како из
свега овога наћи нешто што се зове смисао или национални циљ?

У свом најновијем роману Беле ноћи сивог сокола, Лабуд Драгић
оштрим оком и непогрешивом перцепцијом посматра Београд и
његове грађане и “граџане” после последњег рата. Изузетно бога-
тим и сликовитим језиком, по коме нема премца у савременој
српској књижевности, упознаје нас са ликовима који су групи-
сани у скупине, повезани најмање географском припадношћу, а
много више одликама менталитета, социјалног миљеа, образо-
вања, или професије. Ништа мање Драгићеве ликове одређује
место и време, тренутак у коме настаје ова, по речима Катарине
Костић, “национална и светска трагикомедија”. То је време деве-
десетих година прошлог века, време обележено ратом и радикал-
ном променом моралних норми.
Перспектива из које Лабуд Драгић нуди својим читаоцима сли-
ку Београда деведесетих година је перспектива учесника и сведока,
али у једнакој мери и луцидног посматрача догађаја са висине.
Како је приметио књижевник Миле Медић, Драгићева сатира
није усмерена само на опште појаве и друштвене групе као носи-
оце тих појава, него и на појединце, који се могу лако препознати
под нешто измењеним именима. За то је свакако била потребна
храброст.
Драгићеви гротескни ликови и ситуације најснажније су осли-
кани тамо где он проналази аналогију између људског друштва
и стада. На пример, борба за храну је централно место живота
времешних жена, већином бака.
Вечно у покрету и незаустављиве – како у време постова, та-
ко и у дане месојеђа. Господари јавних превоза. На станицама
јуришају у возила и пре него што се отворе сва врата и наваљују
унутра с опремом какву су носили Барбаросини крсташи, конкви-
стадори или истраживачи непознатих земљиних простора. То
су зембиљи, колица, мреже, приколице, шипке и обрамице, држала,
вешалице, вријесла и куке, закачке, тоноте и везице, стари изра-
убовани бајуни и са свим санталетом оне грмаче на сопћућу тра-
бакулу докле не освоје значајнија места, што буде повод жустрим
расправама, понекад и кавгама.
Са старошћу се радијус њихових истраживања повећава. Оба-
вештавају се телепатски као хрчци и пацови.

У овом кратком одломку не може да прође незапажено бујна, ек-
спресивна, богата Драгићева лексика, без које не бисмо тако јасно,
пластично и живо видели и осећали његове јунаке.
Користећи иронију и неодољив хумор, Драгић се подсме-
ва општој паници, коју међу грађанима производе и подстичу
медији, а предводи их “телал мазгала”. У помоћ прискачу струч-
њаци за разне пошасти, као што је свињски грип.
Доктор је саопштио да ће до краја месеца оболети два ипо
милиона грађана, углавном Сораба пореклом, а сада грађана поре-
ских обвезника... Стога се грађанима обратио с државне телал-
мазгале:
“Саветујемо да избегавају контакт са свињама колико год је
могуће, а уколико међ’ самим грађанима има свиња, што је њихово
демократско и људско право, саветујемо да избегавају контакт
са другим грађанима сличних опредељења; поготову да избегава-
ју љубљење и све сличне контакте, јер се вирус најчешће преноси
оралним путем по принципу уста на уста, те да у ту сврху не
носе са собом употребљен тоалет папир јер би могли да дођу у ис-
кушење да у њ’ кихну! Ако већ желите да исти папир чувате ради
успомена и да у исти кихнете, ставите руку на уста, а марамице
користите једнократно!”

За то време интелектуална руља, газећи све пред собом, јуриша
на храну, пиће, награде, престиж... На књижевним вашарима
људска природа, посебно природа људи од пера или оних који
су то перо зграбили сматрајући, неоправдано, да им припада, на
тим, дакле, сајамским свечаностима писци и поете су огољени и
раскринкани у својој халапљивости не само за храном и пићем,
него и за местом под књижевним сунцем.
Драгић описује: “Понешто од атмосфере пазарног дана, пи-
јачне гужве и сахране лебди и над књижевним вашарима”.
Писци на таквом месту заузимају став посебне важности.
Зашто је песник нагло променио став? Доскора дружеван, при-
вржен, љубопитљив, поставио је штит од непробојног стакла.
поглед му је хладан и одређује дистанцу. Како решити загонет-
ку и каква је волшебна сила преобратила једног дружевног поету
скромнога дара у охолу и загонетну персону?