О књизи Дејана Ђорића “Стварност уметности – увод у студије реализма”

Ништа није тако подесно за најразличитије облике манипулације
као данашњи медиј ликовне уметности! Огромна количина неис-
црпне конфузије и анархије у савременој уметности на глобалном
плану прети да пређе у потпуну бестијалност. Одвратне офарба-
не крпе, које све чешће висе по зидовима галерија, та канцеро-
гена пошаст, саме по себи најбоље говоре о духовној празнини
оних који таква дела стварају и излажу. Напросто, уметношћу да-
нас управља свемоћ тржишних манипулација и банализација.
Живимо у добу претплаћеном на велике обмане, у времену “гу-
битка ауре магичне аутентичности оригинала” (како би то рекао
Валтер Бењамин), у времену које дроби персоналност и индивиду-
алност, за разлику од класичних друштава која су човека стављала
у први план. Дакле, живимо у доба невиђене пролиферације ин-
флаторних и дегенеративних процеса у ликовној уметности, када
се празнина ликовних нус-продуката легализује као вредност. Из
године у годину, уметност постаје све технизиранија, стерилнија,
металнија и хладнија. Идеологија ироније, цинизма и празнине
нужно је довела до ентропије смисла. У сомнамбулном сфумату
једног доба које се урушава у себе губе се обриси ствари и појава и
више се не зна ко је ко и шта је шта.
Готово у свим доменима људског живота двадесети век пока-
зао се као век деструкције. Нарочито снажно и морбидно деструк-
ција је обележила ликовну уметност, која се великим делом са-
ма дефинисала као ђубриште и отпадак људског духа. На менију
су амбијентали, пост-концептуалне инсталације, принтови, елек-
тронски мултипли, видео-радови, акције, провокације, изненађе-
ња, хепенинзи, перформанси, непредвидљива понашања уметни-
ка, којима се, бајаги, проговара о свим релевантним питањима
данашњице и којима се одржава илузија о нормалности ликовне
сцене. У том врзином колу игра множина данашњих уметника и
критичара. Шта нам све изабрани просудитељи и манипулант-
ски мешетари арт-лобија данас не сервирају под маском савре-
мене уметности? Колико узалудних инсталација, разноликих
комуникацијских алтернатива, амбијената, хепенинга, морбид-
них сличурина и сличних атракција “уметности смећа”   (јунк-арт).
Колико баналне и анахроне фигурације која не иде даље од “це-
пидлачког површинског реализма”. Колико фондацијско-инсти-
туцијске уметности обилато потпомогнуте огромним новцем?
Тек, пролазни радови без дубоког егзистенцијалног оправдања
само су лелујав одраз данашње буке и беса.
Рећи да данас сликарство треба да постоји само као успоме-
на на сликарство, на добро насликане слике из прошлих времена,
јесте пре свега анахронизам и, напосе, глупост. Наиме, тачно је да
се у самом бићу модернизма налази отпор, снажно противљење.
Шта је, уосталом, историја уметности до отпор и жестока реакција
на оно што се смењивало? Но, не треба сметнути са ума да постоје
различите форме и домени отпора и субверзивне тактике спрам
тренутно владајућег и постојећег стања у уметности и да сваки
отпор није нужно и уметност.
Дејан Ђорић сматра да се савремени уметници превише играју
перцепцијом ликовне публике, при чему се уметничко дело
замењује пројектом. По његовом поимању, велики број данашњих
уметника у самом почетку ликвидирао је могућност да се изрази
сликарски. Зато је ту неуништива секција проширених медија,
која нуди читаву скалу решења за наводно спашавање уметности.
Егзибиционистичка настројеност руинирала је онај сами руди-
мент уметности. Једнако као и природа, данас је загађена и умет-
ност. Све нам то говори о досад невиђеној кризи метафизичког
света вредности. Човек данас живи у тужној заблуди да је историја
уметности неминовно напредак, перманентно збирање људских
знања и постигнућа. А ствари заправо стоје супротно. Ми смо
сметнули са ума да уметност укључује појам вештине, занатског
умећа, и да велика знања непрекидно ишчезавају незнано куда.
Свет духа још увек ишчекује појаву оних истраживача који ће
написати повест заборављених и несталих знања. А каква су са-
мо знања изгубљена у сликарству? Данас људи цепају атом на не-
бројено много делова, али више нико не може да одгонетне тајну
структуре слике једног Вермера или Зурбарана. А када та повест
тајних, изгубљених, алхемијских знања буде једном коначно на-
писана, спознаћемо да наш положај у свемиру није баш толико
висок колико смо то ми умислили.
Инфлаторни и дегенеративни процеси захватили су, попут
пошасти, савремену ликовну уметност. Ми живимо у времену
несхватљиве ретардације ликовног и афирмације анегдотског и
површног. Живимо у добу када је лепота демолирана, како би
то рекао Ханс Зедлмајер, и када су дефинитивно тријумфовали
порнографија и  trash. Зато с правом драматично постављамо
питање: може ли постојати ликовна уметност ако се одрекне
једног иманентно ликовног отеловљења?
Писање о уметности је својеврсни облик сеизмографије, паж-
љиво проучавање како површинских тако и дубинских потре-
са у њој – оних промена које у уметности не долазе преко ноћи,
већ тихо, “на ножицама голубице”. Писати о уметницима реа-
листичког усмерења за Дејана Ђорића значило је учествовати у
изазовном ритуалу тумачења. Разложно, аргументовано и поуз-
дано, овај истраживач спаја и измирује тумачење дела и суђење о
њему. Усмерен на једно, колико аналитичко, толико и екстатично
сагледавање реалистичког домена у савременој српској уметно-
сти, он је у есејима из монографске студије “Стварност уметности”
покушао да доспе до оног што можемо назвати  надсликарском
истином. Ђорић анализира репрезентативне примере реалис-
тичке сликарске оријентације, као једне естетичке и уметничке
доктрине. Уметници којима се бави обнављају класичну уљану
слику као аутономан естетски предмет. Они самим тим обнав-
љају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спи-
ритуалног. Хришћански свет је људску фигуру, подсетимо се, при-
мио (посредством Византије и романског света) од античке циви-
лизације. Европска уметност управо почиње том апотеозом људ-
ске фигуре као слике човека и слике Бога. Али ваља нам разлико-
вати учмали, окоштали, мумифицирани, анахрони конзервати-
визам, данас толико присутан нарочито у фигуративној пракси
(мислим на читаву једну смешно карневалску кохорту фирмо-
писаца, “зналаца” бајаги упућених у тајну и на њихову вашарску
ликовну робу) и здрави, витални, стваралачки и еманципаторски
конзервативизам, чија је основа религијска и сакрална. Њега овде,
дакле, нису занимали они сликари чије слике су постале берзан-
ски и трговачки артикли, предмети декорације на зидовима мало-
грађана, већ аутентичне индивидуалне митологије. На први пог-
лед оваква фигурација може игнорантском оку изгледати исто-
ријски преживела и превазиђена. Но, на други поглед, откривамо
“уметност слободне маште”, да употребим израз Херберта Рида,
која поседује упућеност на смисао једног вишег реда, сликарство
које има дубоки симболични подтекст. Уметници представљени
на овој изложби од традиције узимају ону дематеријализовану
и тотемски очишћену кост, уносећи у њу свој дубоко лични
дах, оно што Грци зову  пнеума. Традиција је за њих оно што
поучавају источни и западни езотерици – место одакле ново сија
оплемењеном снагом.