Сатира српског облаковника

На сусретима писаца и у Удружењу промиче плејада свакојаких
ликова, које памтимо и по карактерним цртама и по физичким
карактеристикама. Драгић их слика речима као најпрецизнијом
и најпроницљивијом сликарском техником. Имена приањају уз
њих без грешке: Чудоје, Полип Давид, Медуза, Милче Скорбутов-
ски, Петроније Арбитар, Прпа, Пицвара, Серко, Бљухт, Баздуљ,
Стисвор, Творов, Штета, Гаће, Дошло, Зломислић, Нештовић,
Ништић, Смутижаба, Сурутка, Цицвара, Синопсис, Кељ, Броћ,
Краљ Дуван Чварака, Трафалгарије, журналисти по имену Ош-
тро Про-лив-перо и Џарковић, Громуљеску, Швоњ, Мошњић, Сви-
ленко Серета, 7 Јарића... Бренд, Тренд и Френд су, наравно, уче-
сници међународног скупа, као и Океј, Супер, Блокеј и Хокеј. Ту
је и амбасадор у покушају и резервни дипломатски састав.
Књижевници се вечито гложе око нечега: балистичких ракета,
судбине Земље и Васељене, о стању пре великог праска, о томе
која је ракија најбоља, ко ће остати управник књижевности... По-
себно око историјског значења енглеског клозета.
И најжешће дискусије лако се прекидају кад неко објави да
се спрема културни догађај, на пример рецитовање у Великом
Глибовцу, са бесплатним превозом, ћевапима, златном значком
и дневницом као наградом за учешће.
Стижу на сајамске свечаности “у везама као ротквице или
зелен”, а такви су улазили и у историју књижевности. Са стреп-
њом и удворички чекају на Жирија, надајући се да ће добити пре-
стижну награду НУН-а.
Србија је и Сорабија и Карантанија, зависно од историјског
момента. У Карантанији деведестих година прошлог века поли-
тичари обећавају будућност у недостатку прихватљиве садашњо-
сти. Политичари су и власници закопаног (покраденог) блага и
власници будућности. Они гомилају новац и закопавају га нај-
чешће у алеји великана, а кад новца понестане позивају у помоћ
позајмљиваче из света.
Не верујем да постији луциднија анализа и оштрија критика
наше привредне ситуације од оне Драгићеве у следећем кратком
дијалогу.
“Е сад како ћемо?”, рекли су доносиоци новог новца. “Видите”,
рекли су они влади, “ви имате вишка чиновника! Да бисте стали на
своје ноге морате најпре отпустити двадесет хиљада чиновника!”
“Па шта ћемо са њима? То су све наша деца!”, остао је забезек-
нут Председник Владе мекан као кудеља шећерне вуне.
“Купите им апарате”, рекли су из Света.
“Какве препарате?”, био је радознао Председник Шећерна Вуна.
“Не препарате, него апарате. Апарате за детектовање папира.
Али не обичног папира, већ оног од којих су банкноте. Новац су за-
копали ваши чланови и сад не могу да се сете где су га оставили.
Замислите десетак хиљада отпуштених државних чиновника с
детекторима у потрази за закопаним благом. Замислите такво
захуктавање привреде!”

Приповедач нас прво уводи у прави бројгеловски хаос престони-
це, да би затим себи признао да је његова једина шанса у сновима,
те, према томе, почиње да изучава облаке.
У овом делу романа упознајемо једног другачијег Лабуда Дра-
гића, откривамо његову лирску природу, мада и даље сатиричну
и саркастичну. У забитом селу Ускоци у Црној Гори овако разго-
вара са сељанима:
“А јеси ли још књижевник или си на вишем положају?”
“Сад сам облаковник.”
“Их, боже један! То је сигурно више и од пуковника?”
“Таман колико је одавде до неба”, одвратих једва чујно и по-
гледнух ка облацима.

Долазак у завичај из вреве главног града је помало као да се
враћаш на гробље, каже писац. У лирском надахнућу ослушкује
дамаре свог села, свог старог дома, давних времена и још давни-
јих радости.
Поспешивана присећањем на прошло доба узнемиреност се раз-
гореваше дубинским пламом, пекло је осећање кајања с нијансом
дубинског стида и страхом да се више ништа не може поправити.
Чинило се да ће душа сагорети на тихој ватри гризодушја овде –
пред родним прагом, зборним местом прошавших душа.

Беле ноћи сивог сокола, Драгићев трећи роман, оставља после
читања горак укус у устима. Кроз слике, догађаје и ликове, он нас
је провео кроз нашу заједничку не тако давну прошлост и сада-
шњост. А будућност? Где види будућност овај врсни сатиричар?
“Она се налазила свуда расута по простору као детелине с
четири листа. Свако је по сопственом нахођењу ишао онамо где
је ценио да је има највише.”

Лабуд Драгић је у будућност кренуо оним тежим путем: крити-
ком садашњости за коју сами сносимо велики део кривице. Са
собом је повео читаоце једног од најзначајнијих романа новије
српске књижевности.