Олга Красић Марјановић
Српска књижевност и писци у Великом рату
Књига, која је на неки начин и сажета антологија дела српских
писаца из Великог рата, није писана и састављана с намером да
донесе прецизну оцену и попис целокупне српске књижевности у
Првом светском рату. Завршна реч о писцима и њиховим делима
записана је већ у књижевној историји и књижевној критици. Са-
стављена је са намером да садашњим и будућим генерацијама кроз
књижевна дела дочара атмосферу и догађаје Првог светског рата,
да скрене пажњу на биографије српских писаца који су учество-
вали у рату и писали о њему. Често су детаљи из њихових живота
или прећуткивани, или узгред поменути у једној или две реченице
у енциклопедијама и књижевним лексиконима. У најбољем случа-
ју расуте су по стручним публикацијама које читају сада све ређи
посвећеници. Књига је писана са намером да скрене пажњу на она
дела писаца која нису увек најважније одреднице у њиховом књи-
жевном опусу, а говоре о тим тешким ратним данима.
Желела сам да отргем од заборава неке песнике чија имена ни-
када неће ући у историју српске књижевности, нити у неку антоло-
гију. Њихов песнички опус писан искрено, са великим надахнућем
и патосом, писан невештом руком, често у маниру великих пес-
ника, невелике је или никакве књижевне вредности. Али та пое-
зија писана ван свих норми и естетских критерија, поред тога што
има документарну вредност, осликава и дух времена, као и психу
наших бораца и колективни дух народа у тим ратним данима.
Приређивање овакве књиге увек подразумева доследност у из-
бору аутора, грађе, временске одреднице. У овом случају било га
је тешко и успоставити и испоштовати. Пре свега зато што је књи-
жевност из Првог светског рата, ма како то наизглед звучало па-
радоксално, обимна. Наиме, у мирним временима, када се врши
класификација једног периода, прави се много доследнији избор
са строжим критеријумима. У рату, у књижевну грађу поред дела
већ афирмисаних писаца потврђене књижевне вредности, улази
и такозвана некњижна грађа: дневници, цртице, писма, али и по-
езија анонимних песника која је често доминирала на страница-
ма периодике тога доба.
Када је о избору писаца реч, узети су у обзир они који су уче-
ствовали у рату, писали у току рата, или своје ратне успомене и
импресије објављивали нешто касније: Бранислав Нушић, Вељко
Петровић, Стеван Јаковљевић, Станислав Винавер, Драгиша Ва-
сић, Станислав Краков, Растко Петровић, затим песници Милу-
тин Бојић, Владислав Петковић Дис, Тодор Манојловић, Раде Дра-
инац. У избор су ушли и они писци који су живели и писали у о-
купираној Србији: Борисав Станковић, Исидора Секулић, Сима
Пандуровић који је у току рата био заробљен у аустроугарским ло-
горима Нежидер и Болдогасоњ. Српски народ, а са њим и писци,
имали су ту несрећу да су живели и ван граница Србије, а касније
су записани великим словима у историју српске књижевности.
Стога су у избор ушли књижевно дело и живот Милоша Црњан-
ског, који је у току Првог светског рата живео у Аустроугарској мо-
нархији и чак ратовао у њиховој војсци као и младалачка биогра-
фија нобеловца Иве Андрића, који је такође у младости живео на
територији Аустроугарске монархије, а која је повезана са делат-
ношћу Младе Босне – то јест са догађајима пред Први светски рат.
Честе су дилеме теоретичара књижевности да ли биографија
писца или поднебље у којем живи утичу на његово стварање. Они
сигурно нису битна и свеприсутна одредница у књижевном делу
али, када су ратови посреди, животи су чврсто испреплетени са
књижевним стварањем. Стога су поред одломака из дела наведе-
не, понекад исцрпне, пре свега ратне биографије писаца које су
свакако имале утицаја на њихово касније стварање.
Опште је позната чињеница да су у току Првог светског рата
многа књижевна стварања прекинута смрћу аутора. Шта би још
написао Милутин Ускоковић да својевољно, у тренутку малоду-
шности и депресије, није прекинуо свој живот бацајући се у воду
набијале Топлице? Шта би још написали Милутин Бојић, Влади-
слав Петковић Дис и многи други мање познати писци који су
умрли и погинули у ратним стахотама?
Има такође примера где је биографија аутора наткрилила и за-
клонила дело писца и за један дужи период избрисала га из исто-
рије књижевности и свести низа генерација читалаца. Дело, иако
велико и значајно, није успело да надрасте биографију. Такав је
случај са Станиславом Краковом, Драгишом Васићем и дарови-
тим књижевним критичарем, уредником крфског Забавника,
Бранком Лазаревићем. Иако хероји Првог светског рата и значај-
ни писци између два светска рата, читавих педесет и више година
представљали су потпуно непознате литерарне чињенице. Други
светски рат донео је нове победнике, а ови ратници и хероји из
Првог нису изабрали “праву” страну у том другом великом рат-
ном метежу.
Није било лако испоштовати ни временску одредницу ства-
рања. Стога су у избор ушла и дела писаца која су настала касни-
је. Природно је, а и готово немогуће, писати роман у току самога
рата, када се догађаји и смрти смењују филмском брзином. То је
пошло за руком Станиславу Кракову, који је свој роман Кроз буру
писао између битака, често у рововима, како је сам забележио. У
току самог рата прозу су писали и Драгиша Васић и Иво Ћипико.
Велики број дела објављен је непосредно после рата. Природно
је било да су велики романи настали касније, кад су се стишале
старсти и страхови, кад је искуство надвадало емоцију, а често
и велико разочарење које је донео један другачији живот у миру.
Стеван Јаковљевић је Српску трилогију објавио после готово
двадесет година (1937), Дан шести Растка Петровића објављен је
постхумно, тек 1961. године.
Истраживати књижевну грађу насталу у току рата пре свега
значи пратити ратну периодику. А у Србији је непосредно пред
рат и у току самога рата излазило 95 периодичних публикација.
Највише их је било у Београду, а касније, како се војска повлачила
ка југу, мењали су се и издавачки центри, па новине 1915. године
излазе у Нишу, затим на Крфу, а касније у многим избегличким
центрима: у Бизерти, Паризу, Швајцарској, Русији… Стога се у
књизи, на самом крају, налазе текстови посвећени појединим пе-
риодичниим публикацијама које су поред информативних садр-
жаја имале и књижевне прилоге.
Посебно поглавље посвећено је издавачкој делатности Срба у то-
ку Првог светског рата. Књиге су остале у домовини. Спаљене или
разбацане, у сваком случају – биле су далеко. Стога се поред пери-
одике у избегличким центрима јавља и жива издавачка делатност.
Пратећи, дакле, биографије писаца, често расуте по ретким
књигама и периодичним публикацијама, и цитирајући одломке
из њихових дела, аутор је хтео да подсети садашње читаоце, а по-
себно оне будуће, на једно тешко ратно време и стварање на које
ће тек кроз 200 година пасти прашина књижевне историје.
Српска књижевност уочи првог светског рата
По оцени многих критичара модерна је била златно доба српске
књижевности. Настала на размеђи између 19. и 20. века дала је чи-
тав низ даровитих песника и приповедача: Милана Ракића, Јова-
на Дучића, Симу Пандуровића, Светислава Стефановића, Мила-
на Ћурчина, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Да-
ницу Марковић, Бору Станковића, Иву Ћипика, Вељка Петрови-
ћа, Милутина Ускоковића, Исидору Секулић…
После слома апсолутизма династије Обреновић 1903. године у
Србији почиње да се развија грађанска парламентарна демокра-
тија, земља се видно модернизује и окреће новим идејама и дру-
штвеним токовима. Године 1901, када је основан Српски књижевни
гласник, гласоноша модерног доба и нових стремљења у српској
књижевности, срушена је кафана Дарданели, главно и омиљено
састајалиште књижевне боемије Београда која је углавном била
окренута традиционалним вредностима и патријархалном духу.
Наредне, 1902. године, основана је Српска књижевна задруга,
а 1905. године оснива се Универзитет у Београду. Исте године ос-
новано је и Српско књижевно друштво. На универзитету предаје
интелектуална елита тадашње Србије: Богдан и Павле Поповић,
Јован Скерлић, Јован Цвијић, Веселин Чајкановић, Тихомир Ђор-
ђевић, Станоје Станојевић, Слободан Јовановић, Милутин Ми-
ланковић. У јеку оснивања и процвата просветних и културних
установа 1912/13 године избијају Балкански ратови, у којима ће
узети учешће многи српски књижевници: Нушић, Винавер, Кра-
Душица Ивановић
Сатира српског облаковника
О роману “Беле ноћи сивог сокола” Лабуда Драгића,
Службени гласник, Београд 2013.
Призор гледан с петог спрата изгледа сасвим друкчије. У видном
пољу је знатно већи број јединки него када их посматрамо са тро-
тоара. Људе треба посматрати тако: с висине. Гледани одозго,
нешто су живахнији, али сићани. Подсећају на крупније инсекте…
Закључујем да су у почетку људи живели расути по природи. Тек
касније су се почели груписати у скупине и градити градове који у
почетку нису ни били потребни.
Из ове перспективе сви помало делују комично. Немогуће је пре-
ма смеровима, правцима свих појединаца наслутити било какав
смисао који би имали припадници једног града или земље.
Како из тих неусклађених нервозних и супростављених тума-
рања извући заједнички именитељ једне етничке скупине? Како из
свега овога наћи нешто што се зове смисао или национални циљ?
У свом најновијем роману Беле ноћи сивог сокола, Лабуд Драгић
оштрим оком и непогрешивом перцепцијом посматра Београд и
његове грађане и “граџане” после последњег рата. Изузетно бога-
тим и сликовитим језиком, по коме нема премца у савременој
српској књижевности, упознаје нас са ликовима који су групи-
сани у скупине, повезани најмање географском припадношћу, а
много више одликама менталитета, социјалног миљеа, образо-
вања, или професије. Ништа мање Драгићеве ликове одређује
место и време, тренутак у коме настаје ова, по речима Катарине
Костић, “национална и светска трагикомедија”. То је време деве-
десетих година прошлог века, време обележено ратом и радикал-
ном променом моралних норми.
Перспектива из које Лабуд Драгић нуди својим читаоцима сли-
ку Београда деведесетих година је перспектива учесника и сведока,
али у једнакој мери и луцидног посматрача догађаја са висине.
Како је приметио књижевник Миле Медић, Драгићева сатира
није усмерена само на опште појаве и друштвене групе као носи-
оце тих појава, него и на појединце, који се могу лако препознати
под нешто измењеним именима. За то је свакако била потребна
храброст.
Драгићеви гротескни ликови и ситуације најснажније су осли-
кани тамо где он проналази аналогију између људског друштва
и стада. На пример, борба за храну је централно место живота
времешних жена, већином бака.
Вечно у покрету и незаустављиве – како у време постова, та-
ко и у дане месојеђа. Господари јавних превоза. На станицама
јуришају у возила и пре него што се отворе сва врата и наваљују
унутра с опремом какву су носили Барбаросини крсташи, конкви-
стадори или истраживачи непознатих земљиних простора. То
су зембиљи, колица, мреже, приколице, шипке и обрамице, држала,
вешалице, вријесла и куке, закачке, тоноте и везице, стари изра-
убовани бајуни и са свим санталетом оне грмаче на сопћућу тра-
бакулу докле не освоје значајнија места, што буде повод жустрим
расправама, понекад и кавгама.
Са старошћу се радијус њихових истраживања повећава. Оба-
вештавају се телепатски као хрчци и пацови.
У овом кратком одломку не може да прође незапажено бујна, ек-
спресивна, богата Драгићева лексика, без које не бисмо тако јасно,
пластично и живо видели и осећали његове јунаке.
Користећи иронију и неодољив хумор, Драгић се подсме-
ва општој паници, коју међу грађанима производе и подстичу
медији, а предводи их “телал мазгала”. У помоћ прискачу струч-
њаци за разне пошасти, као што је свињски грип.
Доктор је саопштио да ће до краја месеца оболети два ипо
милиона грађана, углавном Сораба пореклом, а сада грађана поре-
ских обвезника… Стога се грађанима обратио с државне телал-
мазгале:
“Саветујемо да избегавају контакт са свињама колико год је
могуће, а уколико међ’ самим грађанима има свиња, што је њихово
демократско и људско право, саветујемо да избегавају контакт
са другим грађанима сличних опредељења; поготову да избегава-
ју љубљење и све сличне контакте, јер се вирус најчешће преноси
оралним путем по принципу уста на уста, те да у ту сврху не
носе са собом употребљен тоалет папир јер би могли да дођу у ис-
кушење да у њ’ кихну! Ако већ желите да исти папир чувате ради
успомена и да у исти кихнете, ставите руку на уста, а марамице
користите једнократно!”
За то време интелектуална руља, газећи све пред собом, јуриша
на храну, пиће, награде, престиж… На књижевним вашарима
људска природа, посебно природа људи од пера или оних који
су то перо зграбили сматрајући, неоправдано, да им припада, на
тим, дакле, сајамским свечаностима писци и поете су огољени и
раскринкани у својој халапљивости не само за храном и пићем,
него и за местом под књижевним сунцем.
Драгић описује: “Понешто од атмосфере пазарног дана, пи-
јачне гужве и сахране лебди и над књижевним вашарима”.
Писци на таквом месту заузимају став посебне важности.
Зашто је песник нагло променио став? Доскора дружеван, при-
вржен, љубопитљив, поставио је штит од непробојног стакла.
поглед му је хладан и одређује дистанцу. Како решити загонет-
ку и каква је волшебна сила преобратила једног дружевног поету
скромнога дара у охолу и загонетну персону?
Владимир Димитријевић
Откључавање братовљевог поја
(Светомир Настасијевић као тумач Момчилове поезије)
Ослушни, запојем,
прени тајном
Момчило Настасијевић: Брату
Сажетак
Године 1966, композитор Светомир Настасијевић почео је препи-
ску са енглеским славистом Едвардом Денисом Гојем, који је имао
извесних потешкоћа приликом тумачења стихова из циклуса
“Глухоте” и “Речи у камену” Светомировог брата Момчила. Он је,
позивајући се на искуство своје сарадње са Момчилом, понудио
помоћ у тумачењу тамних места ова два лирска циклуса, при-
дружујући се тако домаћој и светској “херменеутичкој заједници”
која се бавила делом његовог брата и саподвижника у потрази за
“матерњом мелодијом”.
Кључне речи: “Глухоте”, “Речи у камену”, срце, тама, незнан.
Породичне везе
Породица Настасијевић била је прожета великом узајамношћу.
Сликар, песник, музичар и романописац, Живорад, Момчило,
Светомир и Славомир, разумели су се често у пола речи. Када је
Момчило умро, његова браћа и сестре трудили су се да попула-
ризују дело свог брата. Велики је њихов удео у објављивању пр-
вог издања Момчилових дела 1). Ипак, читању песништва Мом-
чиловог највише је, од блиских сродника, допринео Светомир. У
овом огледу изложићемо његов метод тумачења, откривен у пре-
писци која је требало да помогне једном страном читаоцу стихова
поете “Седам лирских кругова”.
Када је професор српске и хрватске књижевности са Кембри-
џа, Едвард Денис Гој, кренуо да тумачи Момчилову поезију, Све-
томир Настасијевић му је понудио помоћ, заснивајући то на чи-
њеници да је био близак сарадник свог покојног брата: “Пошто
ја врло добро познајем сва његова дела, стил и све његове нове и
старе речи, ја Вам се стављам на располагање да Вам протумачим
све што би у његовим делима било нејасно и загонетно” 2). Све-
томир је чврсто веровао да су његова тумачења најтачнија; када
му је Гој послао свој оглед о два лирска циклуса Момчилова, он
му је, уз изразе искрене захвалности, написао да “Речи у камену”
и “Глухоте” осим њега, Светомира, до Гоја “нико тако детаљно,
продорно и убедљиво није тумачио ни у нашој земљи ни у ино-
странству”.3) Светомир је, између осталог, Гоју указао на то да је
компоновао по текстовима свог брата музичку драму “Међулу-
шко благо” и оперу “Ђурађ Бранковић”, кантату “Речи у камену”
и “Слово љубве” (по Момчиловом препеву епистоле деспота Сте-
фана Лазаревића), као и десет соло песама за глас и клавир:
“Песма фруле”, “Јасике”, “Јесења песма”, “Грозд”, “Вечерња песма”,
“Божјак”, “Труба”, “Зора”, “Сутон”, “Две ране”. По Густаву Брили-
ју, аутору студије “Светомир Настасијевић, неимар балканске
музике”, основна начела композиторовог музичког стварала-
штва (реч и мелос су нераздвојна целина, краћа песничка фраза
и музички израз инкарнирају исти мотив, потпуна реченица и
развијена мелодија су нераздвојна целина, музички надмотив
води трагичном сукобу) била су сасвим у дослуху с Момчиловом
поетиком.4)
Управо на основу заједничког стваралаштва, Светомир себе
препоручује не само као неког ко разуме братовљеву поезију, него
и његово прозно и есејистичко стваралаштво.5)
Наравно, Гој је сарадњу срдачно прихватио и преписка се на-
ставила.У њој је било речи и о превођењу Момчилових песама на
енглески, чега се Гој није лако прихватао сматрајући то послом
песника (Светомир Настасијевић га, у неку руку, оправдава, јер
је и његов брат, вели, тврдио: “Песма се не сме преводити, али се
може препевати”).
Нејасна места из “глухота”
У писму од 18. маја 1966. Светомир Настасијевић је похвалио Гоја
због изванредног осећања за језик и дубоког схватања Настаси-
јевићеве поезије, а затим је кренуо ка циклусу “Глухоте”, у чијој
првој песми Гоју нису били јасни седми и осми стих. Песма почи-
ње осећањем да неспокој лирског субјекта не може бити изражен
ни “шапатом”, ни “вапајем”. Светомир указује на чињеницу да су
стихови “О мируј, / претешко моје, / ками камена мене, / мукла
стено” елиптирани уклањањем именице “срце”. Срце је лирском
субјекту “претешко” и он га моли да се умири. Што се последњег
стиха тиче, у њему се налази нарочито “треперење смисла”: “ками
камена мене, / мукла стено” значи, по Светомиру, “претвори ме у
још тврђи камен /…/ мукло моје срце (стена = срце )”.6)
У другој песми циклуса први тристих гласи: “Отврднуло је, /
Уздрхти чудно, / Превршиће”. Опет је реч о срцу. Присуство речи
“превршиће” Момчилов брат тумачи овако: “Она има основно зна-
чење нечега што превазилази крајње границе. У овом случају она
значи: и ако је песниково срце отврднуло, оно је ипак узбуђено и
УЗДРХТИ ЧУДНО, па мора својим револтом да ПРЕВРШИ, то јест
да пређе границе свога револта.”7) По Светомиру, наредни стихови
то потврђују – када би срце за једну само кап превршило меру и
прешло границу, онда би вербализовано “неизречје” (за које тумач
каже да означава “тамну и дубоку мисао” лирског субјекта) пото-
пило све људе и ствари на свету. И у последњем тристиху лирски
субјект позива своје срце на мировање, да би се избегла катастрофа
космичких размера.
У трећој песми налазе се два тристиха: “Знам, / по стрелицом
је таме, / те и у камену раздани. /И замукнув ли, / зраком то незна-
ни / заведри дан”. “Тама” је, каже Светомир, песникова “подсвесна
мисао” која је кадра да “раздани” – то јест “расветли” и “одухови” –
и сам камен. Ако песник и заћути, неки знак из “незнани” (“нешто
опште, космичко и тајанствено, што песник наслућује као општу
силу која може да донесе извесно разрешење”, објашњава Момчи-
лов брат Гоју реч “незнан”) донеће разрешујући обасјај.
Четврта песма “Глухота” указује на велико срце које куца уз
патњу; његово куцање је на дверима смрти (на “увору”) где је и
извор живота (“где извирало”). Рађање је истовремено и смрт, из-
вор је увор. “Клици утаман биљка” по Светомиру значи: “Клица
(узрок) која ће утаманити БИЉКУ, у ствари људско незнање”. Јер,
незнање човечанства је “тврдо зрно”, макар да људи понешто и
знају. У ствари, они никада не могу докучити тајну.
У шестој песми, која се обраћа Лепоти (по свему судећи, женској,
при чему је она инкарнација Лепоте по себи), Светомир тумачи сле-
деће стихове: “животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, / јер
смаку / до у корен смем”. Иако је лирски субјект у првој строфи оне-
мео од заслепљујуће лепоте, он има снаге да је својим неспокојем
опише, жртвујући,на путу ка изрицању неисказивог и сопствени
живот… Чак и ако због исказивања неизрециве красоте треба про-
пасти, нека тако буде; то значи “смети смаку у корен”. Јер, лепота
јесте “лек” и вредна је да се до ње иде путем самоизмождавања.
У осмој песми “Глухота” Гоју нису били јасни следећи стихови:
“тајније из мутње ме то / на бистрину те / забистри тама, / на рођај
опело”. По Светомиру Настасијевићу, придев “тајније” односи се
на песникову интуицију, док “мутња” указује на тешко психичко
стање лирског ја. “Тама” је, као и у дотадашњим песмама, стварао-
_______________
1)Више о томе у књизи потписника ових редова: “Светац српског
језика / Рана читања Момчила Настасијевића”, Библиотека “Браћа
Настасијевић”, Горњи Милановац, 2011,стр. 14-16
2)Петнаест писама Светомира Настасијевића Е. Д. Гоју, “Поезија /
Часопис за поезију и теорију поезије”, 17/2002, Друштво Источник,
Београд, стр. 99
3)Исто, стр. 106
4)Густав Брили: Светомир Настасијевић, неимар балканске музике,
“Замак културе”, Врњачка Бања, 1980, стр. 465-486
5)Светомир Настасијевић настојао је да заинтерсује Гоја и за
Момчилову прозу. Тако му 10. јуна 1966. године препоручује његовој
пажњи “најзагонетније” и “стилски најтеже” братовљеве приче из
“Хронике моје вароши”: “Запис на вратима”, “Казивање о Земљиној
кћери”, “Укопанку” и “Нероде”. Нарочито је битан “Запис на вратима”,
у коме је, каже Светомир, “време задржано, не креће се, и ред му је
испретуран, догађаји не иду хронолошки, а личности су све скоро
иреалне иако живе на земљи.” Ту је и једна личност сумњива пошто
је, изгледа, придошлица из света мртвих (“то је онај дошљак који на
својим ципелама носи три реда прашине у три разне боје”). Светомир
Гоју препоручује и драму “Код Вечите славине”, “у којој испретурано
време и иреалност воде борбу са реалношћу и балканском
бруталношћу”.
6)Исто, стр. 100
7)Исто