Апостол историјског памћења

Овде је реч о изузетном и необичном делу једнога изузетног и не-
обичнога човека. Мишљење Предрага Р. Драгића Кијука може се
представити као троугао чије углове чине философија, религија
и политика, а унутрашњост хришћанско, православно Српство.
И као што стране троугла улазе једна у другу, тако се и овде
философија, религија и политика сливају једна у другу, чинећи
својеврстан, оригиналан амалгам. Но, далеко од тога да би Кијук
био само завичајни књижевник! Српски народ је у самом сре-
дишту светских збивања. Он тумара, да употребимо Кијукове па-
радигме, лавиринтом Атлантократије. Од те осуђености на лута-
ња па до нихилизма тек је мало растојање, које Кијук не прелази
услед свога егзистенцијалнога оптимизма, који налази у свом
хришћанском, православном, византијском погледу на свет.
Његово дело настоји да тај егзистенцијални оптимизам пре-
несе целом овом споља и изнутра раскућеном национу. И то дело
пуно је тачака преламања. Оно се пробија кроз мноштво странпу-
тица. Сетимо се да се и једно Хајдегерово дело зове “Странпути-
це” (Holzwege). Само, када се изближе погледа, показује се да су
те Кијукове странпутице и непознанице у ствари магистрале на
којима се он сусреће са злом. Оптимистички песимизам, рекло би
се. Ex tenebris in lucem revocare. То дело и његов творац пребивају
ван светске вреве. Кијук није претплаћени гост великих медија, ни-
је јунак контакт-емисија. Тако и мора бити. Велики медији су инс-
трументи владавине над масама од стране видљивих и невидљи-
вих плутократа; пошто су га не тако давно сатанизовали, сада ти
медији посипају ружама пут који српски народ води на стратиш-
те. У домену њиховога деловања зато нема места за оне који чува-
ју историјско памћење, како то чини Кијук.
Сваки народ има свој пут ка Богу. Сваки народ је жижак који
гори на олтару Духа Светога и они који те путеве хоће да помрсе
изазивачи су светскога пожара. Лествице које српски народ пове-
зују с небом, његов онтолошки дијаграм, јесу хајдук и светац, Ста-
рац Вујадин и Карађорђе, на једној, и Свети Сава и кнез Лазар на
другој страни. Кијук је неприметни баштован подножја тих лест-
вица. Као такав, он је герилац Духа Светога. Кијука бисмо могли
упоредити с француским писцем и мистиком из друге половине
19. и с почетка 20. века, Leon-om Bloy. Наш Иво Андрић био је вели-
ки поштовалац тог езотеричног Француза, који је испуњен апо-
калитичним ужасима долазаћега времена, написао: “Бог се повла-
чи” (Dieu se retire). Ова визија света, који Бог препушта неизрецивим катастрофама, дух узнемирава много више него Ничеова
нихилистичка сентенца “Бог је мртав”.
Предмет даљега излагања биће три Кијукове књиге: Кушач и
искупитељ, која садржи огледе из православне философије, Атла-
нтократија као језуитски идеал, која садржи огледе из политич-
ке философије, и Еристички есеји, која садржи огледе у одбрану
достојанства и егзистенције српске нације.
Чим се 1990. књига Кушач и искупитељ појавила, изазвала је жи-
во занимање меродавних интелектуалних кругова, јер је по први
пут у историји наше књижевне критике унела у тумачење књижев-
них текстова религиозно, хришћанско-православно схватање и ту-
мачење света. Но, то није само поглед на свет обичнога верника,
то је поглед на свет верника-философа, који се у својим религиоз-
но-философским интерпретацијама ослања како на текстове Све-
тога писма, тако и на теолошке мислиоце као што су Василије Вели-
ки, Никола Кузански, те савремени руски философи свејединства.
У огледу “Како избећи рођење” писац се бави једним тајновитим
симболом и странпутицом западне цивилизације, лавиринтом.
Најпознатији су лавиритни на Криту, у Кнососу и Гортини; у сре-
дишту првога налазило се чудовиште Минотаур, човек са главом
бика. Али, и у старом Египту постојао је лавиринт код Крокодило-
полиса са можда сличном улогом, јер је тај град био посвећен јед-
ном од три врховна божанства, Себеку, који је имао главу крокодила.
Данас се симбол лавиринта јавља у слободном зидарству и у
римокатоличким катедралама. Смисао је лавиринта да у његовом
средишту треба да се сретну човек и ђаво као силе хаоса. Тај сми-
сао ушао је и у језик. Писац вели: “Језик метафору лавиринта оста-
вља и у једном тумачењу безизлазног стања, стања којим мета-
фора угрожава биће, јер је натприродног порекла. Лавиринт је,
зна-чи, доказ присуства сила таме, и опредмећен, он показује на
своју снагу чудовишног и нерешивог…”
Исус Назарећанин је укинуо лавиринт, остављајући само
цен-тар мистерије као светлост. Источно хришћанство, идући
крстоносним путем, идеју лавиринта у ствари и нема. Римока-
толичко хришћанство не само што симбол лавиринта задржава,
већ, штавише, лавиринт у њему представља замену за ходочашће
у Свету земљу; Свети гроб и Минотаур постају тако јединство.
Излаз из средишта лавиринта зато је могућ само као Икаров пад.
У огледу “Кушач и искупитељ”, по коме је цела књига добила на-
слов, разматра се књига рускога писца Леонида Андрејева о Јуди
Искариотском. Полазећи од свога теолошког метода Кијук кон-
статује да се “Андрејеву… неће одузети право на свет демонске фи-
лософије и мистичног анархизма – одузеће му се придодато, оно
што никада и није имао: својство атеистичког егзистенцијалисте.”
Искупитељ је, по Светом писму, Господ Исус, кушач је пак ђаво,
у овом случају Јуда издајник. Сугерише се да је Јудин отац ђаво. У
расправама са апостолима Петром и Томом он о себи каже: “Јуда
коме је отац јарац”. У сваком случају, он од ђавола прима налоге.
Следи суптилна анализа Јудиних душевних стања, до одлуке о
издаји и самокажњавању.
Јер, рећи ће Кијук: “Јуда је у својствима, одлукама, жељама,
намерама сатаноуман али у природи, целосности богостворен
(Јов 12,10). Ђаво не ствара, он делује. Никада није створено, допу-
штено, рођено, Апсолутно Зло јер би онда постојала два равно-
правна, у моћи и вољи истозначна начела. Сатана је ограничен до-
пуштењем (Јов 1,12), и погрешним усмерењем својих својстава он
може да утиче на својства не на одлуке (демонолошка моћ је у под-
стицању а не у приморавајућем извршењу). Бити у власти сатано-
ликог својства значи бити у зависности, у расутости а не у апсолу-
тизованој вољи – јер сатанолика воља нема апсолутну већ релатив-
ну моћ. И Јуда има релативну а не апсолутну моћ – тачније, јер јес-
те обожено биће, јер јесте раслабљена воља. Јуда има дихотоми-
чну и склоност и моћ: има слободу, коју није изгубио, да својствима
подређује и повлађује. Јуду из Кариота муче питања као што га не
задовољавају ни извесни одговори, он пати иако извршава налоге
својих склоности, он сумња иако извесно/објективно/реално пот-
врђује своје намере и идеје спроводи у дело.”
“Атлантократија као језуитски идеал” појавила се 2006. годи-
не. Иако су се и неки други српски писци чињеничних дела бави-
ли анихилацијом Срба од стране појединих осовина зла, помени-
мо с тим у вези Лаза Костића и Ратибора Ђурђевића, њихове радо-
ве Кијуково дело надгорњује у два правца. Дела Костића и Ђурђе-
вића остају на историографско-фактографској равни. Кијук пак
своја разматрања подиже на раван апстрактних појмова, тако да
она имају и философску и политиколошку релевантност. Даље, де-
ла двојице првоспоменутих аутора сагледавају зло у поступцима
одређених појединаца, покрета, институција и казнених експеди-
ција против Срба. Кијук иде, међутим, и даље, уочавајући зло у
самим темељима западне цивилизације (то јест западне културе)
као њен “источни грех”. Његова “Атлантократија” је стога увели-
ко феноменологија зла запада, али и манифест српске саборности
као духовног одговора и превазилажења тога зла и тим злом пре-
засићенога Запада.
Писац “атлантократију” не дефинише непосредно. Но, она се као
многоглава хидра у различитим ситуацијама пројављује као гло-
бализам, мондијализам, натократија, медиокритетска цивилизаци-
ја, глобалистичка идеологија кича, вашингтонске секте, картелска
демонократија, евроамеричка нуклеарна мафија, цивилизација кри-
јумчара и просвећених вандала, католичко-протестантски државо-
творни киклопи, наказно политичко хришћанство (кронократија),
Римски Христ, октоподски екуменизам, лихварска демократија, лих-
варократија, кабинетска тиранократија, орвелократија…
На почетку књиге Кијук вели: “Двадесети век није само изнед-
рио идеологије које су потресле свет (комунизам, фашизам, наци-
зам, атлантизам и глобализам), већ је у своју биографију уписао и
два поражавајућа, антихуманистичка архипелага: цивилизацију гулага и цивилизацију расељених лица... Иако се српски народ
нашао на удару сваког од ових идеолошких маљева, евроамерич-
ки глобализам је једина политичка утопија чији је експеримент
над Србима, последично, раван анихилацији.” Он, с тим у вези,
наводи и највећега француског државника 20. века, Жоржа Кле-
мансоа: “Америка је једина нација у људској историји која је на
чудовишан начин из варварства директно прешла у дегенерацију,
без уобичајеног раздобља цивилизације.”
Занимљиво је и оригално Кијуково поимање западне левице
као збиљске деснице: “У предворје трећег светског рата глобали-
зам уводи управо ригидна, тоталитаристичка и медиокритетска
левица. Нема ничег левљег од социјалдемократа и зелених у Не-
мачкој, или лабуриста у Енглеској, или социјалиста у Францус-
кој, или демократа у Америци – па ипак ни веће деснице у оквиру
стварања новог светског поретка.” Само, много бољу квалифика-
цију није добио ни режим левичарскога популизма у Србији (од
1990. до 2000.). То је “пронијарска левица”, власт “која је привати-
зацију обременила криминализацијом а демократизацију темељ-
них институција друштва (здравство, судство, универзитет) пре-
творила у лихварократију”, “власт и њој одана интелектуална
бижутерија”, “политички мутанти”, који су нас вратили у “у пету
деценију века”… “Српски однарођени Југословени пропустили су
прилику да медијски преокрену ситуацију у своју корист докази-
ма о стварању прве неофашистичке државе у Европи после 2. свет-
ског рата (Хрватска) што би разбудило планетарну јавност… у вре-
мену појачаног медијског притиска на Србе етнички су очишће-
не Славонија, Банија, Кордун, Лика, Крајина, Далмација.”
“Еристички есеји” појавили су се 2007. као збирка пригодних
беседа сабраних у шире тематске целине. Нарочито бих указао на
прву беседу, која носи наслов “Хуманистички секуларизам”. Реч је
опет о уништавајућој вољи за моћ као битном својству обезбоже-
не западне цивилизације. Право да друге цивилизације пљачка и
искорењује западна цивилизација је извела из светско-историјске
мисије коју је самој себи доделила. Ђовани Папини (1881-1956), по-
знати римокатолички философ културе, оправдава ту геополи-
тику речима: “Европа има право на привилегије… као награду за
начин на који врши своју мисију вођства и васпитања осталих на-
рода.” У првим редовима тог нихилистичког мисионирања ста-
јаће увек римокатолицизам.
Тако је француски опат Мишел Фурмон дошао на Пелопонез
1739. да сачини преписе свих епиграфских споменика које пронађе.
Пошто би сачинио препис, он би изворник уништио. “Спарта је
пети град који сам уништио. Сада се бавим уништавањем најдуб-
љих темеља Аполоновог храма. Уништићу и друга античка места
ако ми допусте да радим на миру.” Шпански фрањевац Дијего де
Ланда спалио је у XVI веку стару библиотеку Маја од неколико
хиљада примерака јер те књиге “садрже само сујеверје и лажи са-
мог ђавола”. Када су крсташи и Млечани 1204. заузели Цариград,
починили су највећу пљачку и уништење културних добара у по-
вести човечанства. Девет дестина опреме Цркве св. Марка у Вене-
цији потиче из Цариграда. Посебно су пљачкане мошти светаца:
главе светих Георгија и Јована Крститеља, тела светих Григорија
од Назијанза и Јована Златоуста, делови Часнога Крста. У мини-
јатурној форми то се поновило након шиптарскога погрома над
српским народом и светињама Косова и Метохије 2004. када је
француски војни свештеник Christian Venard покрао свете мошти
из манастира Девич.
Ко убија дух убија и тело. Када су Шпанци као фанатични ри-
мокатолици на територији Америке успоставили “Нову Шпанију”,
у њој је живело око 25 милиона Индијанаца; средином XVI века
било је Индијанаца шест и по милиона, а 1580. још свега 1.900.000.
Тиме су уништене олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и инкачка
цивилизација. Папа Пије XII је у мају 1941. примио у аудијенцију
и благословио Павелића и одабране усташе, да би потом у Неза-
висну Државу Хрватску упутио као свога легата опата Марконеа
да надгледа уништење Српства и православља западно од Дрине.
Један од твораца такозванога “новог хуманизма”, папа Јован Павле
II, залагао се за кажњавање Срба 1991. године, за бомбардовање Ре-
публике Српске (од 30. августа до 13. септембра 1995), као и за агре-
сију НАТО-а на Србију 1999. Исти папа стајао је и иза организације
“Ђовани Веко” (назване по једном латинском патријарху Царигра-
да), која се залаже за претварање светогорских манастира у хотеле
и музеје, окружене објектима за одмор, забаву и рекреацију.
(Слово о делу Предрага Р. Драгића Кијука на трибини под називом
“Уморна цивилизација – изазов хришћанству”на Правном факулте-
ту у Нишу, 2010)