Никао сам из камена снена брзином бубрења жита
Са чесницом на длану нова дана
Слушајући славуја што ми у крви пева,
Растао сам у звону тињалих ватри свемира
На модрој обрви пчеле што скита
И што ми вечите покрове плете
Слатка пакла и раја гневна.

Тада лудо пожелим да сам врела сена
Са упаљеном бакљом све до неба
И да њоме упалим и пробудим те звезде снене
Тражећи себе,
У осмеху разблуднелих љубичица
Или под врелом кором земље
Што дише као девојачка недра.

А знам и какав крај мора да следи
У тој новој нади
Тог новог почетка и новог простора што вреди
А потом,
За собом ћу оставити све путеве срца горућег
Закључане у оку,
У капљи фосфора што никад не бледи,
Да ми поново певају ону познату успаванку
Са чесницом на длану сунца умирујућег,
И знам његову тајну,
Јер сећам се кад ми је то рекао
Велики Врач
Кад оно бесмо на дохвату немогућег.

Елегија

Пламена птицо, спавај издужена сенко света
Зриј, јер зриш у мени врела тишино лета,
Гледам, расклапа се ова дијамантска ноћ гурућег пакла,
Речи нам будуће птице по светлосном живцу кљују,
Будим се из сна над олупином свог тела,
По мени звезде се зову, на мене мртвог пљују.

Па кад у корен вида кане аденског дрвета плод,
Па кад подивљају воде и млечне ватре шикну из гроба
Па ми избаце кости смеха и претворе у свемогући брод,
Проћићу тада кроз све полове љубави
До задње светлосне санице,
А тад ми реци што сам сам
И што ме мртвог оплакују звезде ко неверне жене.

Пламена птицо, излети из мене ти тушта ширино лета
Сања.
О гле како ми јутра обрушавају бршљан сунца.
Клети.
Под Жутим Брегом, за трпезом сазвежђа Она,
Моја Леда далека,
Што с кукцима пирује и што ме воли ал’ и поново прети,
Па се опет са мном смионо играју фоте,
Те звезде месождери,
Ено, већ чујем њихов корални звук,
И врелу анатомију те светлости што цвета
Паклом и рајем... последњом елегијом света.

Сновиђења

Бранку Миљковићу

Озвездани у лобањи два крилата хата у поводу
Један из себе испушта зелене ватре
Ван вертикала у клизавом простору иза сунца
Други поставља громове по своду
Пуни их мирисима и претвара у изумрле птице
У мојој осами.
Обред.
Спаљивањем тих мириса отпочеле су сакралне мистерије
И ево у сан ми златни кукци уносе одар песме
То знамење које су познавали само стари рапсоди
И тајне неверних звезда
Што у нама подражавају свој биолошки живот,
Да тамо у мојој лобањи мокре својом мимикријом, и пирују
Испуштајући своје хладне секрете и потоњу стварност
Бушећи моје тело танким, хладним сврдлима бесмисла.
Моје руке расточене у космосу и бачене првом ветру,
У једном рахитичном мирису расеченом на двоје,
У једној разлици између нестварних вода
Те благе флоре под мојим потиљком што куца,
Звучном лепотом тих предела и надом у спас,
Зрачним слоговима светла што се премећу у рајске птице,
Што сада светле по музејима и по нашим венама,
А чији је комфор мој сан саткан од златног прућа,
Натопљен чудном алхемијом боја и мириса, нова надахнућа,
Што ми у мастилу уцртава мозаик њена топла тела,
Тај мозаик урастао у ово небо од кога се једино живи,
А ми случајно затечени у расцепу те светлости сновиђења,
И у очекиванју она два крилата хата снена,
И њихов закон да нас премости у немогуће.

Кад сам певао

Једна комета као кап фосфора на мокар лист паде,
И у топлом гнезду меса зоре порадова се као дете,
У чему препознадох све небеске чари и звездане стаде,
Сва њена царства и путеве свете.

И о томе сам певао.

Дотле су се они грохотом смејали, и ругали до бесвести,
И гледаху како се у мојим очима
Прелива водопад светлости,
Како ми на рукама горе мразеви
И како се на њима паре дивље звери.
Па рекоше: „Доста тога, умукни већ једном, ти гаде.”

А ја сам о томе певао.

Тада су дошли чаробњаци,
И на усну ми ставили шлагворт једне шкољке,
Са јужних мора,
Чија струјања препознадох у свом крвотоку,
Од чије осеке и плиме у телу мом оплоди воће,
И све слатке бољке,
А они ми рекоше:
„Зар опет певаш, ти бештијо, у свом кривотоку.”

А ја сам и даље певао.

Па су ме почели затварати у стабљике биља без смиља,
У мртав град са реквијем за неке изумрле звери и птице,
Па су ме почели затварати у кости кукаца и црви балегара.
Па рекоше: „Ајд сад певај ти потоња трице.”

А ја сам и даље певао, певао.

И онда су на вашар дошли њихови ножеви,
Па су ми одсекли руке и уши, ископали очи
Напунили их оловом и песком горких калежи
Изчупали ми језик
И закопали дубоко у утробу земље,
А она је то добро знала и још боље рађала.
Само што то они нису били у стању да виде
Ал ипак у сав глас узвикнуше:
„Ајд сад певај, ти задњи створе!”

А ја сам још више певао.

Па на крају дођоше и узеше ватру из моје песме
Да њоме нахране дивље звери,
И да њоме спале утробу моју,
Мој мозак и последњи живац,
Па онда спокојно рекоше:
„Никад певати више нећеш у својој вери.”

А ја сам и даље певао,
Само што то они нису били кадри да чују,
То је чуо ваздух око мене,
И птица у нама.