Припадање истини и божанском

Уводна реч о Предрагу Р. Драгићу Кијуку и његовом стваралаштву на трибини ”Уморна цивилизација –изазов хришћанству” Правног факкултета у Нишу 2010

Прво бих се захвалио на позиву организаторима да учествујем у овом разговору о Предрагу Драгићу. Позив је и признање.
Мени је посебна част да говорим вечерас о Предрагу Драгићу Кијуку, који је изузетна личност, изузетан интелектуалац, он припада овом времену, али не само у смислу интерпретирања и тумачења. Драгић припада ствараоцима који и изграђују своје време, или га преводе у истину и неопходност, која је за све и коју сви по најдубљем налогу живота изговарају као истину и прихватају као истину. И он то чини у свом писању и у својим књигама, у својим беседама и у својим ангажовањима у практичном смислу и у избору одлучујућих тема и проблема за нас.
Драгић нас уводи у сагледавања о целини и у смелости да своје појединачно постојање сагледамо и у целини и у божанском и апсолутном. Да своје практично постојање подигнемо не само до моралне свести и слободе да одлучујемо о себи у најдубљем смислу, већ да се сами подигнемо до свечаности божанског живота - то је наша екстаза о којој су говорили и ранији филозофи, и Платон и Плотин (код Платона прилажење душа свету идеја, а код Плотина ми носимо божанску искру која нас уздиже до Једног и Божанског). Ту линију следи и Драгић и то је његово религиозно опредељење, како се о њему многи изјашњавају. Али, то је код Драгића много суптилније и сложеније и отвореније и реалније и он је, ако се пажљиво читају његови текстови, изнад тих грубих квалификација, и зато сам и ја опрезан у овоме што говорим о њему.
Треба се, дакле, „чувати“, како се то каже, да се Предраг Р. Драгић Кијук стриктно не сврста у ову или ону филозофску школу, или идеју. Ја сам можда неопрезно везао Драгића за плотиновску линију у филозофији, то је филозофски мистицизам у најљудскијем смислу који се обнавља и у феноменолошким линијама савремене филозофије. Међутим, његово мишљење и његови ставови су и лични и он као књижевник и филозоф у том смислу тешко да би се могао везивати за било коју ранију идеју и школу. Али, он није склон да игнорише или заобилази; он их познаје и испитује; али би да узмакне и од њих. У прилазу XX веку, а тај век Драгић одређује као све-тоталитаризам, па тако и као антихуманизам, антипоетизам, антисентиментализам и антиговор, несумњива је чистота и слобода и морална снага његова мишљења. Ту независност и самосталност у мишљењу он има и онда кад интерпретира православна становишта, он се и тада издиже изнад тога што му је по унутрашњој сродности најближе.

Како, дакле, разумети Предрага Драгића Кијука? Мора се имати у виду, прво, да је он изузетан интелектуалац нашег времена. Кад кажем интелектуалац, тада имам у виду да он има и духовну и моралну снагу да сагледава ово време и да га сагледава и открива у томе што се дешава и у оним најдубљим чулностима и основним усмерењима. У филозофском смислу зло се одређује као чулно, материјално, као дезинтегрисано, и уживање у том чулном и материјалном и његово поседовање, а то је онда губитак Духовног и Божанског и Чистоте. Могао бих грубо да кажем, држећи се неких ознака које припадају савременој филозофији, да Кијук није само феноменолог, и да не сагледава феномен зла овог времена, да он не изграђује неку врсту феноменолошке редукције зла, већ је и више од тога – он је и трансфеноменолог.
Драгићеви увиди и његова позиција су много шири од те једне феноменолошке редукције, његово интелектуално расветљавање је и савремено и модерно по томе што је и код њега суштина помакнута пре свега према самом субјекту. Наиме, само суштинско и онтолошко сагледава се код њега у историји, у култури, али и у психологији, антропологији и субјективитету; такво усмеравање постоји и у савременој филозофији - да се онтологија заснива у оквиру антропологије, па је код Хајдегера тај однос антрополошког и онтолошког један од битних проблема савремене филозофије.
Ја сам се мало бавио великим и обимним делом Предрага Драгића Кијука и, наравно, морам одмах да кажем да то није довољно. Али могу да кажем и то да ме овај сјајни и снажни интелектуалац све више запрепашћивао и морам одмах да додам да осећам неко дивљење према њему, прво због обимности његовог дела – оно је заиста задивљујуће и скоро да бих могао да кажем запрепашћујуће (ето, овде су те две речи на месту) због тога што је све уредио и организовао да би се остварило оно што припада пуноћи/целини – и онога што он сам још довршава, али и други, ван земље и овде у Србији.
Овде бих, у овој уводној речи о Предрагу Драгићу, само да наведем неке од његових књига: Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200–1700 (на енглеском, 1987. године); Кушач и искупитељ (1990. године); Излазак у игру (1990. године); зборник Catena mundi (1992. године), коме је додељена посебна награда „Слободан Јовановић“, а то је обимно дело у два тома и, према епископу Лаврентију, представља „духовну енциклопедију српског народа“; Bestiarium humanum (2002. године); Уметност и зло (2005. године), Атлантократија као језуитски идеал (2006. године); Europe versus Europe (2006. године); Најезда нових варвара (2007. године); Еристички есеји (2007. године) и Огледи из омилитике (2008. године).
О овим књигама се овде, наравно, не може говорити. Ја бих за ову прилику упутио читаоца на сажете приказе Драгићевог стваралаштва на крају његових књига, односно на сажете белешке о аутору и његовом стварању.
Друго, желим да кажем и ово: његове књиге су писане снажним интелектом, тим блиставим интелектом који је и личан и објективан и најближи је декартовском увиду и разуму и то се најбоље види у Драгићевим беседама (Еристички есеји и Огледи из омилитике), а то је дух који говори и о себи. Наравно, овде су изузетне и теме о којима Драгић говори, али је то казано и снажно и умно и тај његов интелект је заправо разоткривајући и расветљавајући и, као што сам већ рекао, то продире до целине – наиме, и до објекта и до субјекта, и то је најпотпуније сагледавање нашег времена.
Треће, мене задивљује и морална снага Кијуковог увида и његова морална смелост: ко би се сада усудио да говори о томе да је Европа пред колапсом и распадом, или да јој то следује? Међутим, тај говор о Европи није из злурадости и мржње, или из политичких намера, и не припада идеологији, тај Кијуков говор иде из саме природе ствари, то је увид у саму „ствар“ - то је њено свођење на праву меру и приводи је и другим опцијама постојања, и молитви и солидарности и братству и уз то онда иде и то колико смо слаби и „примитивни“ и колико нас није додирнула, и поред дугог времена њеног постојања.
У овој уводној речи морам посебно да истакнем Драгићеву делатност у области књижевности и културе и уређивању књижевних листова и часописа у Србији, као и у иностранству. Драгић је аутор декларације под називом „Слово о српском језику“, на пет језика, он је покретач библиотеке „Српска дијаспора“, затим уредник „Српске породичне библиотеке“, покретач и идејни творац јединственог пројекта за издавање Православне, Српске и Словенске енциклопедије за DBR International Publishing. У Београду је уређивао познати Српски књижевни магазин (на енглеском језику), био је дуго година уредник Књижевних новина, а своје есеје о јавном, политичком и културном и друштвеном животу, који су излазили у тим новинама, објавио је у књизи Најезда нових варвара, која је синтеза Кијукових ставова о бројним питањима данашњег света, данашње Европе, питањима зла и добра и сл.
Драгић је и изузетан говорник и у том је смислу познат по инетелектуалистичким и филозофским расправама и говорима. Он је учесник и бројних скупова у Србији и раније у Југославији и у Европи, на којима се разговарало и о световним и о духовним темама. Позната су и чувена његова усмена излагања. Морам да кажем да сам ја још остао на старим позицијама, наиме на атеизму, и на филозофској вери и на ономе што Јасперс под тим подразумева; међутим, мени је Кијуков теизам драгоценији и ближи од простог одбацивања бога; тај бог је у нама заснован и молитва и вера нису у дневној психологији, већ имају најдубље утемељење у суштини нашег постојања и издизања изнад смрти и нестанка.
До сада су изашле две књиге Драгићевих беседа, то су Еристички есеји и Огледи из омилитике. Надајмо се новим књигама из његових беседа.
Овде бих изнео и Кијуков став о беседништву, који је највећа похвала говору и говорништву, насупрот писању и написаном, које се разликује од говорног, које, како Драгић каже, одмах ишчезава и зато нам јача памћење и духовно својство. То је и разлог што беседништво волимо више од написаног, које је, ако се тако може рећи, заустављено и сачувано својство. Цивилизација и наука су нам у томе помогли, али смо сачували и говор којим се, уз веру, разликујемо од свих других живих бића.
Ево тог текста, којим је Драгић почео своје Еристичке есеје, а за које је позајмио мото од једног јеванђељског писца (Да сад умукнем, издахнуо бих – Јов. 13,19):
„Човек беседи, ако има шта да каже, и ако има илузију да скривени смисао уме да пренесе другима. Казивање је искушење коме су подједнако изложени и онај који ишчекује беседниково слово и онај који се дрзнуо да украде нешто од лепоте писма, претварајући трајност писма у пролазност звука. У чину говорења мање је лепоте, а више стрепње; лепота храни немог слушаоца, стрепња буди сујету казивача. Нико није одгонетнуо однос између језика писма и језика казивања, то не знају ни беседник ни његови слушаоци, то је тајна из које су сви одлучени, зато што језик траје, а биће пролази. Има теоретичара који сматрају да беседи само онај који говором одлаже смрт, јер и кад говори о смислу и кад говори о почетку и крају, она га слуша сва опчињена. Не мање, када казивање следи линију историје или зраку Јасновидца, па чад кад сведочи зло и препознаје синове таме, мрзитељи истине се склањају с пута језику. Зато човек и беседи, због истине.“ (Предраг Р. Драгић Кијук, Еристички есеји, стр. 5).
Дакле, нико није изрекао суптилнији и тачнији суд о беседништву и писању од овог који је овде записан, на почетку ових двеју сјајних књига које, насупрот многима, упућују и на теме о којима треба размишљати (довољно је да се погледа садржај књига, па да се то одмах осети).
Ја бих изнео нека размишљања о још једној Кијуковој књизи, а то је књига Уметност и зло. У њој се разматрају бројне теме, па бих за ову прилику одмах истакао ауторова разматрања о преплитању, повезаности, узајамној инструментализацији и разлици између неограниченог духа уметности и друштвеног поретка контроле. То разматрање „времена уметности“ и „времена власти“ спроведено је у свих једанаест есеја Драгићеве књиге, а најпотпуније је исказано у провокативном есеју „Моћ и немоћ уметности“. У овој особеној студији аутор је на примерима ликовног стваралаштва (Веронезе, Бош, Кандински, Маљевич), филозофских идеја (Хераклит, Фихте, Кјеркегор, Бакуњин), музичког стваралаштва (Бетовен, Вагнер), до контроверзних модерних уметничких искустава (бодиарт, инсталације, дигитални ремикс, веб-уметност), или уз помоћ литерарних примера (Горки, Андрић, Солжењицин) – уочавао и показивао зашто језик уметности јесте језик слободе, а језик власти увек језик неслободе.
„Подруштвљавање феномена духа уметности“ крије у себи „жељу за ограничавањем моћи“ уметности и у „корену је секуларизација уметности“, тврди аутор. А чување самог себе, и чување своје чистоте и унутрашње чистоте и аутохтоности, што би се на тај начин могло разумети код Предрага Драгића, јесте једини услов да се сагледају тајнодицеја и технодицеја, како Драгић каже, а да се као антиподи сагледају и време уметности и време власти. Док биће уметности, према аутору, одликује поимање света као хармонијског принципа, дотле биће власти одликује поимање света као принципа цинизма и хипокризије, односно времена у коме зло достиже своју пуну снагу. Међутим, унутрашња чистота и није само зато да би се видело негативно време, припадање себи и својој чистоти значи, по аутору, припадање Богу – наша чистота, и сам наш почетак, и припадање духовном, и поимање нас самих као духовних бића – то је сама божанска чистота.
Али, чистота се може узети и у антрополошко-онтолошком смислу – тај почетак, и одскакање од основе у мишљење, и у чисто мишљење, како би рекао један филозоф, то би значило у најпотпунијем смислу припадање нас самих нама самима. И, уопште, чистота је наше стајање изнад зла, а то је оно што Драгићу омогућава најдрастичнији прилаз нашем времену – и та чистота је сама моралност и морални закон у нама, и моћ да се у „отворености“ сами водимо и одређујемо.
Тиме је и наше постојање, али не свако постојање, већ то које је засновано у најдубљем сократовском смислу – морално постојање, а због тога су и све друге духовне форме, па и уметност и њена моћ да нас прочишћава (схватање о нашој моралној и божанској чистоти), и о том „држању за сопствени перчин“ иде, дакле, из тог првог времена, и изворних времена, дакле, из времена Сократа, Платона и Аристотела, те велике атинске тројке, али и раније, и та линија није се наравно напустила у току целог каснијег времена. Tо је онтолошко-антрополошка линија, и она иде и са црквом и хришћанством, и у једном ужем и надубљем смислу и са православљем. По мом суду, Драгић припада и једној и другој линији, а обе су, у ствари, само једна линија.
Ако би се за Предрага Драгића Кијука рекло да не припада ни једној школи, онда би то било у извесној мери тачно, јер припадање тим линијама и не значи припадање некој школи или одређеном становишту. Али, мора се имати у виду да не можемо умаћи парадоксу, да припадамо и свом мишљењу и да преостајемо. У том смислу и Драгић има своје „становиште“ и свој став. А ово треба имати у виду због тога што многи Драгића грубо сврставају у православне филозофе и мисле да су тиме завршили с његовим делом, које је много комплексније од постојећих сврставања у одређене школе мишљења. Тиме можда можемо почети, али не би требало остати на томе, јер он досеже и преко тога.
Али, без обзира на опирање Драгићевог особеног дела да се поједностављено проматра као део ове или оне традиције, читалац ће стећи увид да је ове текстове писао интелектуалац изузетне унутрашње снаге, али и бриге за нашу судбину, и да је писао филозоф који је дубоко прожет самим божанским „апеироном“ и да није, наравно, од оних који прелазе са једног становишта на друго, на пример са атеизма на теизам и у зависности од тога како дувају политички ветрови. Ја сам један од његових читалаца, који најчвршће верује у Драгићев хуманизам и његово припадање Истини и Божанском.

(Разговор одржан на нишком Правном факултету 28. јануара 2010. године на тему Уморна цивилизација/ изазов Хришћанству – расправа о делу Предрага Р. Драгића Кијука. Говорили су: 1. Проф. др Лука Прошић, филозоф, 2. Проф. др Милан Петровић, теоретичар државе и права, 3. Бошко Обрадовић, књижевни историчар, 4. Владимир Димитријевић, књижевни критичар, 5. Аутор – Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник и филозоф православља. Организатори трибине су: Удружење интелектуалаца „Српска национална свест“, Савез студената Правног факултета у Нишу, Савез студената Филозофског факултета у Нишу.)