Леди Пеџет

Кад верник или посетилац уђе у храм Св. Саве или у Дом eписко-
па Николаја у Лондону мора приметити значајна обележја која под-
сећају на једну велику добротворку српског народа – леди Пеџет.
У цркви, на десној страни од улаза, налази се барељеф ђенера-
ла Драгољуба – Драже Михаиловића који је она наручила и дала
да се постави, а на левој страни до средњег стуба, витрина са от-
вореном књигом и потписима коју је леди Пеџет добила од меди-
цинског особља Скопске болнице 1915.
У Дому eпископа Николаја, у просторији која носи назив
“Леди Пеџет” посетилац ће видети на зиду урамљена њена одли-
ковања, а у библиотеци ће наћи њену књигу “С нашим српским
савезницима”.
Ове године обележава се стогодишњица Првог светског рата,
како у Европи тако и у свету, где ће се поменути многа значајна
имена у вези са овим светским догађајем који је однео огроман
број људких живота, (рачуна се 19 милиона) али међу онима који
су у ово тешко време спасли многе животе не може се мимоићи
име велике добротворке српског народа леди Пеџет. То је она
дама која је изјавила “Иако ме сви забораве то ми је свеједно, само
да ме моји Срби не забораве”.
Овде, пре него опширније будем говорио о леди Пеџет по-
требно је нагласити да су многе Британке, кao и леди Пеџет, биле
у медицинским мисијама и свесрдно помагале Србију и њихову
војску као што су: др. Елси Инглис (Еlsie Inglis) оснивач Болни-
ца шкотских жена, Флора Сандс (Flora Sandes), једина странки-
ња доцније у српској војсци и униформи, др Елизабета Рос ( Dr.
Elizabeth Ross), Мабл Стобарт (Mabel Stobart), Катрин Мкфејл
( Katherine McPhail), Евелина Хаверфилд ( Evelina Haverfield) и
многе друге.

Ко је леди Пеџет?

По рођењу припадала је највишем енглеском племству. Рођена је
у Лондону 9. октобра 1881. Њено пуно име гласи: Dame Louse
Margaret Leila Wemyss Paget.
Ћерка Артура Пеџета (General Sir Arthur Henry Paget, G.C.B.
1851–1928) и мајке Мери Стивенс (Lady Arthur Paget Mary Stevens)
која је била Американка. Лејла Пеџет школовала се у Лондону, Па-
ризу, Фиренци и Њујорку.
Отац леди Пеџет био је генерал. Пеџети су у 16. веку добили ба-
ронство у 18. грофовство, а после битке код Ватерлоа 1815. маркизат.
Већина Пеџета били су или у војсци или у дипломатији. Многи
од њих имали су везу са Србима.
Највећу и најблискију везу са Србима имала је баш леди Пеџет.
Њен муж, сер Ралф Пеџет, био је британски полсаник у Србији
од 1910 до 1913. где је леди Пеџет склопила многа пријатељства са
Србима.
Када је избио Први балкански рат Пеџет је одмах почела да ра-
ди и да помаже у болници Кола српских сестара, заједно са сес-
трама а и још неким дамама из дипломатског кора. Није се либила
никавог посла, али се највише трудила око рањеника. Тако ће
једна чланица Кола српских сестара касније записати о леди Пе-
џет следеће: “Гледале смо је брижно како излази сетно из опера-
ционе сале, а мало затим иде из једне болесничке собе у другу,
али сада са осмехом на бледим уснама и с ведрим лицем. Својом
нежном руком намешта узглавља, ставља своју белу руку на врела
чела, и као сенка немо и бешумно провлачи се од постеље до по-
стеље, од собе до собе и бди као сестра над браћом својом” (Спо-
меница леди Пеџет, стр. 23).
А зашто је Србе толико заволела, тако се према њима опходи-
ла и толико жртве поднела, рећи ће ова Српкиња сестра које се, из
скромности, није ни потписала пуним именом.
Она каже за леди Пеџет: “Боравећи често и даноноћно у тој
средини, она је проучавала душу нашег човека, понирала у дуби-
ну његовог “ја”, осећала је кроз његове патње и болове и страдања,
његову љубав за ближње, за земљу, дубоко је осетила да он зна
зашто се бори и за кога се бори... кроз тог и таквог човека заволе-
ла је та благородна и пожртвована жена наш народ” (Споменица
стр. 23–24):
Не само током Првог и Другог балканског рата, већ и током
Првог и Другог светског рата леди Пеџет ће остати истински при-
јатељ Србије и српског народа.
Болница Кола српских сестара непрекидно је радила од ок-
тобра 1912 до августа 1913 где је леди Пеџет радила пожртвовано
и тешко и где се и разболела, због чега је морала да отпутује у
Лондон на опоравак и одмор. Али, ни у Лондону није седела скр-
штених руку него је организовала и послала једну целу болницу,
са 60 особа, за Србију, како би јој помогла у тешким моментима.
Када је отпочео рат са Бугарима, леди Пеџет се враћа, иако још
није сасвим оздравила, за Србију и почиње да ради у Београду, не
у некој уређеној болници, већ у једној малој на Савамали, успе-
вајући да ,својим радом, од једене запуштене болнице направи
добру и дивну здравствену установу.
Крајем августа 1913. сер Ралф Пеџет добија премештај из Бео-
града и леди Пеџет одлази са својим мужем. Она је и даље одржа-
вала везе са Србима. Тако она пише из Лондона Јелени Димитрије-
вић и у своме писму каже: “Ништа дражесније од просте сељачке
природе и њихове оданости и захвалности према онима који су
их неговали. Ја сам се ретко срела с таквим сељацима. Заиста, они
су природни и прави џентлмени.” (Споменица, стр. 27).