Леди Пеџет

По речима Монике Крипнер: “Угрожени од аустро–немачких
трупа са севера и запада, а од Бугара са истока, тешко разочара-
ни због недоласка савезничких појачања, и без муниције... Срби
нису могли учинити ништа више. Напале су их три силе, Грци су
их издали, а савезници изневерили.” (U originalu Monika Krippner
The Quality of mercy, a у преводу: Моника Крипнер “Жене у рату”,
стр.120.)
Леди Паџет је остала на опоравку само неколко недеља и вра-
тила се одмах за Скопље да би наставила своју помоћ Србима.
Овога пута, поред ње као управнице, било је: девет лекара и
44 медицинара, међу којима и једна Американка, пет Данкиња,
три Холанђанке и једна Францускиња и болничари, од којих шест
Американаца.
Надмоћна сила натерала је не само српску војску већ и владу и
народ на повлечење и то најгорим путем преко Албаније.
Кад је почело повлачење, сер Ралф, који је заступао Британско
министарство спољних послова, тражио је да се и болница и бол-
ничко особље повуку из Скопља. Леди Пеџет и већина медицин-
ског особља су то одбили јер су ове инелигентне и одлучне жене,
према речима Монике Крипнер: “Сматрале да имају већих обаве-
за према Србима него према Британском министарству спољних
послова“ (Стр. 114).
Сер Ралф се помирио са њиховом одлуком и пошао с мисија-
ма пешке пут Албаније. Постојана леди Пеџет остала је са својом
болницом и једним делом особља и сачекала непријатеља. Леди
Пеџет ће касније у свој књизи “Са нашим српским савезницима”
(With our Serbian Allies) записати: “Три дана пре него су Бугари
стигли, радили смо под великим притиском у различитим дело-
вима града, превијајући ране, хранећи људе, чистећи их од пр-
љавштине у којој су лежали, док их све нисмо пребацили код нас“
(Стр. 20–21). Она је тако остала под непријатељском окупацијом
од октобра 1915. до марта 1916. док и последњи српски рањеник
није одведен као заробљеник у Бугарску.
Бугари свакако нису смели учинити непромишљене потезе
што се тиче болнице и особља, јер су знали ко је леди Пеџет, која
је и бугарске рањенике примала у своју болницу.
У марту 1916. леди Пеџет кренула је са члановима своје мисије
преко Бугарске, Румуније, Русије и Северног мора за Енглеску где
ју је њена породица са жељом чекала.
Исте те године 1916. Видовдан се славио широм Британије као
српски дан. Tада јеромонах Николај Велимировић, доцнији епи-
скоп жички и охридски, и први неангликанац, проповеда у ка-
тедрали Св. Павла у Лондону пред краљем Ђорђем и преко десет
хиљада присутних, о Србима и Србији захваљујући за помоћ Бри-
танији и другим савезницима и молећи да та помоћ не престане.
Леди Пеџет је изабрала да овога дана говори у Бирмингему,
као и наш професор Богдан Поповић, јер је овај град био примио
велики број српске деце на издржавање.
Краљ, влада, војска,избеглице и неке стране болничке мисије,
прошли су албанску голготу. Нажалост, од 250 хиљада, преживе-
ло је само 150 хиљада.
Многи српски војници, исцрпељени и изгладнели, боси и голи,
поумирали су на Крфу, сахрањивани су прво на копну а потом у
мору, код острва Вида. Ко се од нас не сећа “Плаве гробнице” Ми-
лутина Бојића, који је опевао муку и славу српске војске.

“Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
и на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом“

На гробљу Дринске дивизије, у селу Свети Матеј, на споменику су
уклесане речи песника Владе Станимировића:

“На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи
Поручите нашој деци
нећемо им никад стићи
Поздравите отаџбину
Пољубите српску груду
Спомен борбе за слободу
Нека ове хумке буду“.

На гробљу Зејтинлик, у Солуну, налазе се гробови Срба и саве-
зника погинулух у пробоју Солунског фронта, с капелом у среди-
ни на којој су исписани, између осталих и ови стихови Војислава
Илића, млађег:

“Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славиће се
До последњих судњих дана:
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!
А затим и следећи стих:
“Благо потомству што за њима жали
Јар они беху понос своме роду!
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу.“

И поред свих тешкоћа остатак српске војске се опоравио. Тако опо-
рављена војска пошла је на Солунски фронт да се придружи саве-
зницима и да као олуја крене у ослобађање поробљене Отаџбине.
Лафан, у својој књизи “Срби чувари капије” (The Serbs The
Gardians of the Gate) пише: “Срби су показали да, иако су остали
без домова и у најнеповољнијим околностима, њихов дух остаје
непобедив” (Стр.245).
Српске и савезничке армије, јуначки су пробиле Солунски
фронт. Аустроугарска, Немачка и Бугарска су побеђене. Србија
ослобођена. Сада се историја окреће другим током. Три царевине
су нестале: аустроугарска , отоманска и руска а наш стари краљ,
Петар Први, вратио се са својом преживелом војском и народом
у ослобођени Београд.
По завршетку Првог светског рата, леди Пеџет је остала у Лон-
дону у своме дому где је гајила птице и цвеће и мислила на своје
Србе.
Дошла у Србију на сахрану краља Александра, после његове
погибије у Марсељу, молећи да је сместе на видно место одакле
ће посматрати поворку. Са љубављу је чувала два лична писма
захвалности које јој је упутио краљ Александар.
Са овим прича о леди Пеџет није завршена. Њен муж сер Ралф
Паџет умире на самом почетку Другог светског рата (1940), а она,
када је нацистичка Немачка почела да бомбардује Лондон, не
седи скрштених руку. Своју кућу “Варен Хауз”, у Кингстону, од 60
соба, одмах претвара у болницу за енглеске рањенике.
По свршетку Другог светског рата многи Срби, одани Краљу
и Отаџбини нису се вратили у комунистичку Југославију, не ми-
рећи се са новим режимом. Таквима је леди Пеџет поново почела
да помаже, како бих наш народ рекао “и шаком и капом”.
Многим Србима је помогла да нађу посао, многе сместила у
свој дом доке се не снађу, а један од њих био је и наш писац Милош
Црњански.
Цркву Св. Саве у Лондону, коју нам је Англиканска црква дала
на услугу, а коју смо 1982. откупили, леди Пеџет је помогла да се
снадбе најважнијим намештајем.
Српску омладину је такође помагала и школовала. Тако је по-
стао њен стипендиста и дечак од 19 година, који се раније борио
код Драже, Сава Степановић. Она му је помогла да после завр-
шене гимназије у Паризу упише чувену Војну академију Сен Сир
(Ecole Saint-Cyr), коју је раније од Срба био завршио само Краљ
Петар Први.
Данас, пуковник Сава Степановић, кога сам имао част да упо-
знам и разговарам са њим, живи у Паризу, као пензионер са од-
ликовањима Француске и Америке јер је био учесник у ратовима:
корејском, алжирском, вијетнамском и другима.
Потрошивши скоро сав свој позамашни иметак, леди Пеџет
је продала своју велику кућу “Варен Хаус” с пространом баштом
другим просторијама, и купила 1954. мању кућу која је некада
припадала књижевнику Голсвортију (John Galsworthy), a носила
је назив “Soms House”. У овој кући леди Пеџет је живела и у њој
и даље примала своје Србе све до своје смрти 24. септембра 1958.
Само на пет дана пре смрти рекла је протојереју Милоју Николи-
ћу у њеној кући. “Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће
ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве”. (Споменица стр. 57).
И нисмо је заборавили и нећемо је заборавити, јер и у цркви
и у црквеним просторијама лондонске цркве Св. Саве многе
ствари и многе успомене подсећају нас на ову велику Хришћанку
и велику хуманисткињу, као и на све оне који су нам са њом помо-
гли у току Првог светског рата а и касније да очувамо своју слобо-
ду и своју Отаџбину, а Србија је назвала једну улицу у најлепшем
делу Београда њеним именом.
И о овој стогодишњици Првог светског рата Срби у Отаџби-
ни и Срби у расејању да не забораве упалити у црквама свећу во-
штаницу за једно добро срце за Лејлу Пеџет и све оне који нам
помогоше.
Хвала јој за све што је учинила за Србе и Србију!
нове м ба р 2015