Леди Пеџет

Гледајући из ове наше данашње перспективе, питамо се шта
би данас рекла леди Пеџет да је жива јер је нажалост, Србија
остала без 1300 села, а и без тих њених “природних џентлмена“.
Некоме је било стало да се упропасти село, а тиме и држава. Ко је
крив? Мислим да би се овде најбоље могла применити она рече-
ница Достојевског: “Сви смо криви за све“.

Први светски рат

Србија скоро потпуно исцрпљена, изморена и преморена од два
Балканска рата дочекује ултиматум моћне Аустроугарске царе-
вине јула 1914. године. Материјално врло слаба, али духом врло
јака, Србија одбија ултиматум спремајући се за најгоре. Аустрија
објављује рат Србији. Краљ Петар Први и Влада одлучују да мо-
билишу, рањену искрвављену и преморену Србију, а Срби устају
сложно као један. Од краља, преко официра, инелектуалаца и до
последњег сељака, знајући да цене слободу, како Отаџбине, тако
и своју личну, иду на фронтове да се супроставе далеко надмоћ-
нијем непријатељу.
С колико су родољубља Срби пошли да бране Отаџбину, дом
и породицу, најбоље ће илустровати ова прича коју сам као ђак
основне школе чуо од мога ујака Милана Рогића, чији je отац
Ивко погинуо на Солунском фронту и чије име се и данас налази
у капели на Зејитлинку под бројем 256.
У разговору с људима и неким бившим борцима са Солунског
фронта он прича: “Имао сам само 13 година када смо силазили
са Таре планине у наша села, било нас је много људи и стоке на
Калуђерским барама. (Калуђерске баре су висораван у подножју
Таре а изнад манастира Раче, код Бајне Баште) Дође Живко Рогић
из прометне банке у Бајној Башти и донесе вест да је Аустрија об-
јавила рат Србији.
Ја гледам у људе како ће ко реаговати. Нисам видео неку ве-
лику промену, наставили су са причама и послужењем на овом
одмаралишту. Сутрадан знам да се све оно мушко које је било
способно за пушку, па иако није дорасло за војску, спреми и пође,
без војног позива, за Ужице да се јаве у војну команду. Веровали
или не, проламала су се брда и долине од њихове песме. Као да су
пошли на свадбу а не у рат.”
Ето с каквим одушевљењем су ишли Срби у одбрану Отаџби-
не, својих огњишта и својих породица.
Онда није ни чудо што ће та мала, одрпана, поцепана и сиро-
машна, али идеалима врло богата, српска војска извојевати прве
и велике победе против много надмоћнијег непријатељ на Церу и
Kолубари, и потпуно га протерати са своје територије, разуме се
уз велике људске жртве и на једној и на другој страни.
Француски новинар Анри Барби у свој књизи “Са српском вој-
ском” пише: “У овом рату, у коме се непријатељ користи најнови-
јим научним открићима, Србија се бори без иједног од тих адута
који су дубоко изменили игру војних снага и тактику битака.
У борби против аустромађарске војске која је задивљујуће
опремљена, српској армији недостаје свега, па чак и коња, и пу-
шака, посебно амбулантних кола!“ (Henry Barby “Avec l’armee
Serbe”. Са српском војском , str.127)
Не очекујући такво јунаштво од Србије, савезници бивају и
зачуђени и задивљени њеном храброшћу и успесима па траже
начина како да помогну ту храбру земљу и њихову војску.
У то време у Лондону, леди Пеџет, са српским послаником Че-
домиљом Мијатовићем, госпођом Карингтон Вајлд, јеромонахом
Николајем, доцнијим епископом, и другима, оснива Српски пот-
порни фонд (Serbian Relief Fund), за помоћ српском народу.
Већ 4. новембра 1914. преко Солуна, у Скопље стиже Прва ми-
сија коју предводи леди Пеџет. Према објављеној споменици та
Прва мисија се састоји од: четири лекара, секретара и помоћни-
ка секретара, главне сестре, једне апотекарке, 16 милосрдних се-
стара, шест болничарки, 14 болничара, помоћног магационера и
једног кувара, и другог допунског особља.
Кад је леди Пеџет стигла у Скопље, већ је једна гимназија би-
ла претворена у болницу, она ју је средила и поставила у њу 275
кревета. То је била и једина болница која је имала радиографски
апарат. Први рањеници стижу 24. новембра и ту ће се убрзо оба-
вити 350 операција.
Поред свих ратних опасности током јануара 1915. почео је да
бесни још један опасни непријатељ, пегави тифус који је поред
војника и народа захватио и медицинско особље. Једна милосрд-
на сестра је умрла, док се два болничара и једна милосрдна сестра,
због нарушеног здравља, враћају за Енглеску.
У јануару је оболело од пегавца њих 400, па је српска војна
команда дала на располагање још две зграде за болнице. Једном
је управљао лекар Српског потпорног фонда др Мејтланд (Dr. T.
Gwynne Maitland), а другом лекар Британског црвеног крста др
Бари (Dr. Howard G. Barie).
Током марта, због заразе, у постељу је пало 16 медицинара, а
међу њима и леди Пеџет. Улажући надчовечанске напоре након
два месеца тешког рада, пегавац је био побеђен, а леди Пеџет ис-
црпљена од рада и болести послата на опоравак у Енглеску те на-
пушта Скопље 6. маја.
Огромна маса света изашла је на станицу да испрати леди
Пеџет. Ђенерал Дамјан Поповић поздравио ју је кратким говором,
предао јој лично писмо регента Александра, а у име краља Петра
Првог предао јој ленту Св. Саве, којом су од жена до тада биле од-
ликоване само кнегиња Јелена и руска царица(Споменица стр. 32).
Војна музика је овом приликом одсвирала српску и енглеску
химну.
У Скопљу иза ње остаје болница са 500 болесника, пет лекара
и 27 милосрдних сестара, која води рачуна не само о војницима
већ и о цивилима.
Док је леди Пеџет била на опоравку од тифуса у Енглеској,
почеле су офанзиве аустроугарске и Немачке са севера и Бугарске
са истока. Србија је стајала пред великом катастрофом.