Епистола о вајару Мију Мијушковићу за канадски часопис “Људи говоре”

У више наврата заједно смо проводили часове у природи. Морам
рећи да си ти била преданија дражима природе од мене. Знала
си ботанику – све врсте растиња на које смо наилазили. Мене је
више привлачио изглед и боја њихова, одатле до контемплиције,
мислио сам, нема много. Свега један корак. Тај корак је недово-
љан да се праве закључци, сем оних који су ми доступни – естет-
ско доживљавање природе.
Сједјели смо на каменитом платоу куће–галерије вајара Мија
Мијушковића. Небо је имало облик великог плавог прстена, у ко-
ме су, у виду рубина, сунчеви зраци поскакивали, час по морској
површини у даљини, а час по борју које је, бочно од Мијове куће,
имало улогу ваљаних протагониста у том дијелу сутоморског
бријежја.
Тај смо дневни рам небеског плавила помно гледали и упија-
ли. Нијесмо имали на уму било какву математичку или неку дру-
гу формулу. Мислим да се природа не објашњава кроз цифре и
њима сличне омјере (геометријске). Она се доживљава кроз чулно.
Таквог мишљења био је и Гете који се добро разумијевао у при-
родне науке, увијек одбацујући математику као било каквог по-
средника. А ми, док смо посматрали море у даљини, нијесмо ми-
слили о томе колико је оно стотина метара удаљено од нас. Оно
је живјело у нама као боја, као “складиште” узнемирених таласа.
Једном ријечју као љепота!
Иако људи мојих година премјеравају све – од виђених слика
до замршених идеја, нијесам мјерио раздаљину између крајолич-
ја, просутих овалом дана. И ти си била обузета сличном мишљу.
Ко је наш домаћин Мијо? Вајар романтичарског склопа, који
душу из камена извлачи да је души подари, маштом која је једино
у стању да се “размеће” царством духа. Да призове што је лијепо
и дубинско у нашој чулној мапи. Како му је једна фигура дјело-
вала инертно, рекло би се без очекиване рефлексије, унио се у њу
флорни “уметак”, који је је оживио. Тако је фигура добила очи, не-
ку врсту антене која одашиље сигнале живости на околину.
Мијо се смјешка. Драго му је што идемо од скулптуре до
скулптуре и коментаришемо њихову притајену камену артику-
лацију. Казује нам одакле је камен, каквог је састава и колико је
погодан за бушење. Понеки је камен донио и са другог континен-
та, ако му се учинио да има чврсто језгро и привлачну боју. А ка-
мен, каже Мијо, има изглед живог бића. Брушењем му даје глас,
истина нечујан, али има своју унутрашњу гласовну резбарију. И
као што се роде близанци, тако се роди камен са два тијела. Њих
је природа спојила, очвршћујући биће и једног и другог.
Могу бити и друкчијих боја. Сјеме природе је загонетно. Вајар
уочава ту загонетност и даје јој свој чулни флуид. Највећи број
Мијових скулптура смјештен је на отвореном простору.
Важно је око, а важан је и опис да се види гдје је душа фигуре.
Мијо каже да у нашим чулима, у њиховом албуму, живи хармо-
нија космоса. То је, чујемо, имао у виду кад је камену давао есте-
тичку форму. Блистави сјај каменог немира за који смо вјеровали
да је спутан, јер је рођењем такав. Вајар му је дао живот церебрал-
ног поријекла, са најтананијим нијансама. Боље рећи: филозофи-
ју трајности!
Није лако уобличавати свијет. Ни своју интиму. Мијо чини
на изузетан начин. Помоћу нити своје радознале маште. Машта
и доброта су његова имовина. Дијели их издашно. И путем своје-
врсне перцепције и путем пријатељског зближавања. Није забо-
равио да нас угости ни расположивим ђаконијама. Другима вино,
мени медовину.
Разговарамо уз снопове мајске свјетлости која нам пада по
лицу. Мијо је најразговорљивији. Подвлачи да се држи једне про-
вјерене Монтењове максиме: “Узимам своје добро гдје га нађем”.
А нађе га суда гдје је стизао. Чак тамо до Арарата или неке друге
недођије. Укркачи камен на раме, понеке, оне мање, носи у торби.
Кад дође на границу, има проблема. Питају се шта ће му камен,
обичан. С бразготинама по површини.
Захваљујући вајаревом умијећу, тај обичан камен добије оне-
обичење. Добије фигуру пустолова коју је у машти домислио. У
интими се, каже Мијо, налази властито стваралачко врело. Ту је
потребан алат, али се без душе не би ништа могло учинити. Она
клеше фигуру. Даје јој оригиналност, прозрачност, дубину.
Мијо је за тебе изабрао камену скулптуру која је дјеловала
као живо биће. Посједује црту фине говорности – кроз ликовну
нијансу. Говорност се може постићи и без ријечи. То се чини и
тамо гдје је ријеч основна полуга комуникације – у театру. Арто
измишља функцију театра без ријечи. Тиме се не губи његова рје-
читост. Чак се повећава.
Вајару си поклонила Свјетлосно писмо, твоју тек изашлу
збирку поезије. Њему су се нарочито допали стихови: Ко претр-
чи испод дугиног лука пробудиће камне / Из облака прошлог за но-
ве чаролије.
У вајаревој галерији имало се шта видјети. Па и његова ријеч
је блискошћу мелемна, јер казује да цвијет не расте само у ливади,
него и у камену, ако га је распупољчила умјетникова рука. У томе
знаку препознатљив је: