Епистола о вајару Мију Мијушковићу за канадски часопис “Људи говоре”

вао сврху приче. То може бити Прометеј, Сизиф, Пенелопа, Зевс...
То може бити кртица, силовити змај. У једној Мијовој скулптури
гледалац је препознао познатог пјесника и луталицу Јакова Гро-
барова. Фигура је била у дрвету, а камен се, сам од себе, укомпо-
новао у њу, дајући лику фиксацију паћеника што, у ствари, Гро-
баров и јесте.
Слободно могу рећи да фигуре које гледам у Мијовом музеју
под отвореним небом исказују доживљај неке чудне светковине.
Људи маштеног склопа уједно су и његови уживаоци. Да видимо
фигуре-објекте, али је важније да из свих ликовних обриса пул-
сира снага умјетниковог субјекта. У једном дијелу ове галерије за-
пажам фигуру сове. Накостријешена је. Детерминација знана. Ме-
ђутим, Мијо је у очну дупљу ове птице утиснуо два живућа цви-
јета. Фигура је постала стварнујућа. Кад нешто одговара захтјеву
неке суштине, дубље се доимље. Све Мијове фигуре, и оне веће и
оне мање, рађене су на таквој подлози. Тиме се улази у сами говор
фигура. А он је вишезначан и по концентрацији сензибилитета.
Математичко знање је излишно. Флуид тражи друге мјере и друк-
чију сабраност идеја. Мијо је њихов увјерљиви артикулатор.
Мија знам деценијама. У атељеу и ван њега. Он је човјек који
се радује пријатељству. Оно почиње у разговору, а разгранава
се у поистовјећењу личних свјетова, који су уједно и барометри
духа. Пјесницима је посебно близак. Ваљда због мекоће упијања
живота и његове осјећајне трансформације. И одужио им се, ис-
тински. У његовом атељеу налази се антологија пјесника и пјеса-
ма, у само једном примјерку. Атрактивна је избором и врстом ко-
муникације. Исписана је на дрвету и ауторовом руком. Мијо је
осигурао вјечност употребом зажареног шила. Поштовао је ори-
гинал ауторовог писма. У антологији “На даскама” заступљени су
многи свјетски и наши пјесници: Рафаел Алберти, Е. Јевтушенко,
Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Александар Секулић,
Весна Парун, Жарко Ђуровић, Петар Ђурановић, Оскар Давичо,
Божидар Шујица и многи други пјесници од имена и угледа.
Мијо Мијушковић претворио је метеоролошку станицу у ли-
ковну галерију. На главици гдје је била смјештена, било је услова
и за рад на отвореном простору. Мијо је слободно вријеме углав-
ном ту проводио, навикнут на честе посјете многих знатижељ-
ника. Ту, у станици, било је много значајних походника, а међу
њима и најпознатијих шахиста свијета: Таља, Корчноја, Спаског...
Са њима је Мијо, уз лозу и мезе, медитирао о својој незаобилазној
страсти – вајању. О томе да су правила ликовне синтаксе разли-
чита, зависно од умјетниковог дара и природе. Мало је ко од го-
стију одатле пошао а да није добио од Мија скултуру на поклон.
Сви су били опчињени његовим талентом, блискошћу.
Мијо једино није могао да успостави везу с бирократском
кастом. Она се бранила због ускраћивања његових потреба с уви-
јек истим рефреном да се од умјетности не живи. Нијесу хтјели
да схвате да Мијо управо живи за умјетност. Никшићка небри-
га учинила је да се од таквих отуђи и да се преда стваралачкој
самоћи, али не у завичају, него на каменитом сутоморском брежју,
обученом у широке храстове костиме, на које се његова душа већ
увелико свикла.
Овај наш познати вајар излагао је своје радове на многим зна-
менитим мјестима у свијету и код нас – у Паризу, Ници, Кану,
Лиону, Будимпешти, Београду, Новом Саду... Добитник је број-
них награда за ликовно стваралаштво, између осталих и Тринае-
стојулске награде. Многи критичари изрекли су ласкаве ријечи о
Мијовим скулптурама од камена и дрвета. У њима су препознали
језик поетске чистоће, омаштен и свјеж.
Познати и признати ликовни стваралац и критичар Синиша
Вуковић, у уводнику за један каталог Мијових скулптура излага-
них у Будимпешти, изрекао је ову похвалу: Мијо показује пут до
стварно модерног преко исконског. Када се далеком асоцијацијом
једном Габоу, Арпу, Бранкушију, или Муру, то само значи да има
великих умјетника у овом вијеку који су били и остали на трагу
истих суштина”.
О овом ствараоцу изашла је прије више година богата моно-
графија. У њој је представљено ликовно стваралаштво овог истак-
нутог ликовњака, за којег се може рећи да је срећно здружио при-
роду са својим изразитим талентом, подаривши нам дјела истин-
ске умјетничке вриједности.
Та су дјела плод Мијове самоће. Она означава један виши
свијет артикулационих способности да се докучи могуће. Вајар
вјерује у изазове времена, али вјерује и у моћ своје имагинације
која, ако је постојана, а јесте, с успјехом полаже испит времена.
Једна мисао њемачког пјесника и есејисте Готфрида Бена индика-
тивна је за захтјевани облик процјене вриједности. Он каже да: ко
трчи за временом, вријеме ће га престићи, али ко мирује, ствари
ће доћи до њега.
Стваралачка самоћа потврђују вриједност и важност тог освје-
доченог принципа. Мијо не да да га вријеме престигне. Увијек је у
његовој жижи, истина уз самоћу и уз стваралачки мир.