Говор малих фигура

Изнад Сутомора, у крајолику које зову Суви поток, свио је кућно
гнијездо вајар Мијо Вијушковић. Хтио је ту, у некој врсти подне-
бесја, да нађе мир од градског метежа и да, као и досад, оживотво-
рава маштом и руком живот камена и дрвета.
Све је условно па и тај дуго жељени мир. Баш кад се скућио и
кад је од неприступачног терена сазидао камене полице да би на
њих смејстио извајане фигуре, добио је дошљаке који су пореме-
тили тај мир. Вјеровао је да ће прстен видика на дуже потрајати
и да га неће ништа нарушавати. Међутим, почеле су да ничу куће,
неке богле и одвећ високог раста, па неће моћи, у тренуцима опу-
штања, одатле, са те висинске тачке, да осматра море и његово
флорно залеђе.
А Мијо је чезнуо за издвојеношћу. Знао је да је тада инспира-
ција дубља и цјеловитија, држећи се провјерене истине да мир ра-
ђа немир стварања. Њу је овај вајар прихватио као свјетлост и ње
се држао за све вријеме свог дугог стваралачког рада.
Мијо је велики ослушкивач језика природе. Тај је језик при-
кривен и треба наћи шифру његовог откривања. Сложићемо се
са мишљу да је језик израз који је природа даровала човјеку да би
се осјећао сигурнијим у себи и у свијету.
Вајар Мијушковић схватио је да језик добија именовање от-
кривањем суштина. Именовањем се посваја свијет. Па и тај камен
који бруси умјетникова рука врста је својеврсне посвојености
неке митске слике, наговјештене обликом који је природа изуми-
ла. Вајар је продужавао смисао, тако што ће у њен рјечник уније-
ти свој ликовни знак. Значењски оплемењен.
У Мијовим скулптурама видимо разноврсне облике бића. Бо-
жански простор дао је сваком од њих своју индивидуалност. Је-
дино се кроз њу профилује њена дубина и загонетност, а вајарева
рука баш хрли откривању таквих опсесија. Фигуре су највећма
женског рода, јер њих карактерише савршена осјећајна природа,
што обично код мушких бића није случај. Женски род оваплоћује
грацију, мушки грубост и силу. Скулптуре које гледамо пресони-
фикују плодност као егзистенцијалну датост. Плодност је глас-
ник љубави. Љубав је суштина свијета.
Њу је умјетник евоцирао у тоналитету жудње. Без ње би љубав
била непотпуна. Не би умјела да освоји небо присности и свих
оних држи које женка у свом даровању нуди своме изабранику:
срндаћ срни, лабуд лабудици, видар видри...
Колико врста толико љубавних различитости. Стичем утисак
да су женске фигуре птица и животиња дате послије љубавног
чина. Отуда толики мир и задовољство у њиховој пози. Довољно
за умјетникову егзалтацију!
И збиља, у објекат које се обликује скулптор је унио живе од-
сјаје субјекта. Просто га прозрачио љепотом. Зачудо, облик који
је умјетник створио (птица, животиња) сам се од себе шири и
зрачи. Зашто? Зато што му је умјетник дао пуну струјност живота.
Женка је увијек у бољој прилици да емитује сврху егзистенције.
Тиме и сврху љубави и оплођивања!
Те феномене Мијо је дубоко схватио. Због тога се чудно и ма-
штовито налази у кључу његове стваралачке инспирације. Једна-
ко када држи длијето или кад лик брижљиво гледа одговарајућим
алатом. То се обавља уз снажно посредство духа, који је код овог
вајара у сталној пулсацији и магновењу. Тајновито се маштом ис-
казује, а Мијова машта је смјероказ за трансценденцију. Она от-
вара суштине, дајући им богату унутрашњу детекцију и оживо-
творење. Мијо је метеоролог по струци. По својим осјећањима је
изворни стваралац ликовних сублимата, срећно оплођених у ка-
меној матрици. Рекао бих да вајар има два неба. Оно над њиме и
оно у њему. Оно у њему плијени моју пажњу. Због чега? Због тога
што има моћ дјелујућег фактора на ствараочев креативни медиј.
А њега краси обиље симбола и смисаоних фреквенција.
Свака вајарева фигура означава присутност неке тајновите
везе између свијета и човјека.
Све у природи добија карактер еманације. Ми ћемо га назвати
говором дубине која је уједно и говор сазнања. На Планиници,
која се налази у продужетку острошког каменитог вијенца, Мијо
је открио камење које је природа додијелила да “бракује” са каме-
њем друкчијег својства. Из тог споја добијена је камена „принова“
која је отпорна на разарајуће силе у природи. Можемо га сматра-
ти вјечником.
У њему су стопљене бијеле и црне камене смјесе. Црна дође
као неодвојиви лишај на бијелој аутономији камена. И шта смо
запазили? Разне ликове којима ће вајарево длијето омогући-
ти ближњи и убједљивији облик идентификације. То је вучица,
видра у заносу игре, пијетао у тренутку кукурикања и слично.
Брушењем се постиже прозрачност и љепота фигуре!
Опет се вратимо камену као кључу загонетке. Силе у приро-
ди чине га “растворљивим”, али му дају и друге моћи. Моћи по-
себног очврснућа. Сјетимо се само подземних одаја у којима се
налазе читаве галерије украсних фигура, насталих “радом” воде
и “радом” неких других (с)једињења. Мијо је извидник многих
измаштаних чуденија које је природа одјелотворила. То је био
разлог да се вајар умијеша у то творење чуда и љепота по нашим
забрђима и кањонима.
Длијето је ту било незаобилазни реквизит камене резбарије.
Но, оно би остало јалово да није било Мијове маште и прегалачке
упорности. Вајар им је “дометао” нове обрисе. Супстанцијализо-