Драгутин у Хамелбургу

“Логор за ратне заробљенике Oflag H III B Hamelburg, Немачка,
1943... датум... дан заробљеништва... дневнички запис број... Да-
нас ми је крсна слава...” – пуковник спушта патрљак графитне
оловке и загледа се у одраз свог лика на унутрашњој страни про-
зорског стакла:
“Ко је тај непознати мушкарац без бркова, то страно усахло
лице, те очајничке очи, та логорашка сенка човека, што ме утвар-
но оданде посматра? Зар сам то ја, зар је могуће да сам то ја, Дра-
гутин Гавриловић, пуковник краљевске војске? Како је могуће да
не препознајем своје лице? Шта се десило са мојим лицем? Где је
ишчезло моје лице? Ја добро знам ко сам, али ово лице – не знам.”
Не стиже пуковник Драгутин у свој “дневник” – свешчицу са-
чињену од листова крутог логорског тоалет-папира, сашивених
са једне стране иглом и концем, да запише ни три реченице, кад
у логорску бараку, сав задихан, упада поднаредник Драгче, про-
стосрдачни сељак из левачког села Кавадар код Рековца, који од
дана заједничког пада у заробљеништво 16. априла 1941. године у
Сарајеву верно прати и служи по логорима за ратне заробљени-
ке у Немачкој поседелог јунака славне одбране Београда – пре-
страшног противјуриша Десетог пешадијског кадровског пука,
Сремског добровољачког одреда и Београдског жандармеријског
одреда на Дунавском кеју тачно у 15 часова 7. октобра 1915. године
у Великом рату:
“Госн' пуковниче, драгичка! Стиг'о ти пакет из Србију! Сигур-
но с' поклони за крсну славу! Слава ти, Боже, сило небеска, што
си нас поглед'о у ова' јад и беду!”
Пуковник Драгутин види раздраганог Драгчета на вратима
бараке и невелики пакет у његовим рукама, који у трену засијава
изнутра. Устајући од сточића, Драгутин жмирне, прошаптава:
“Даринка, сунце моје, где си у овој ратној немаштини нашла да
ми, из окупације, у Немачку шаљеш славске дарове!”
Драгче брзо спушта пакет – сунце на дрвени сточић и сав оза-
рен, хитрим покретима креће да га отвара, грлећи га и њушећи
свих страна широко отвореним ноздрвама, нагињући се над њим
као да ће да уђе у њега:

“Да видимо шта има унутри... Ауу, со, шећер... Мас'! Благо си
га нам'! Сланиница – лепотица, сва месана! Сирац стар, преврео...
И шишенце с' ракијче! Гозба, госн' пуковниче, гозба!”

Задржавајући сузе дубоко у подочњацима, Драгутин се окреће
према истоку, крсти се:

“...Боже милостиви, сачувај ми супругу Даринку, кћери Ми-
лицу, Љубицу, Драгицу и Емилију, и сина Драгоша од сваког зла
људског и нељудског...”
“Са' ћу, госн' пуковниче, да поставим сточић, Богу да се помо-
лимо и да замезимо, па да виш' шта је српска слава. А, бато! Не
мож' нас сатру ни три Алембруга, а камоли ова' један, сав никаки!”
Пуковник Драгутин – сав у молитвеном шапату:
“Боже свемоћни, сачувао си ме на Косову, Дунавском кеју, Со-
лунском фронту, и кад хтедох и кад не хтедох, сачувај сада моје
најмилије, не мене! И ако треба – ја да мрем, они да живе! Официр
сам, грешан човек, они мрава не згазише, чувај ми их!”
Драгче се разлеће по бараци, доноси лимене чашице за ракију
певушећи:
“Ништа лепше од крсну славу! Ух, ух... Ал' ће лепо да бидне...
Бог нас поглед'о... Има да се веселимо к'о у мој Кавадар! Прво ћу
наспем по једну љуту...”
“Не распакуј то. Није то за нас...”, прекида га Драгутин гледа-
јући кроз прозор, још увек не окрећући се.
“Како, да извинеш, није? Па, жена ти послала за славу...”
“Има којима је потребније него нама...”
“А шта ћемо ми, 'оћу рећи, ти?”, запањено ће Драгче. “Данас ти
слава, па није ред на славу макар парче 'леба да не окренемо к'о
колач? А могли би и од ону сланину мал' да се омрсимо, онако
љуцки. Ма, и она' сирац из кутију мириши к'о душа... К'о да сам
код своју милу кућу...”
Пуковник прилази столу са Даринкиним пакетом, лупне
Драгчета по потиљку:
“Ајд', ајд', немој још да ми се расплачеш...”
“Знаш, имам орај пред кућу” наставља Драгче, предајући се из-
ненадном налету логорашке жалости “под њега – сто, леп, дрвен,
сам га правио... Ту ти ја седнем кад упече звезда, у 'лад, жена наспе
ракију, послужи сирац, насече паприку... Гледам жену, гледам ку-
ћу... Кокошке сите, полегле у авлију, а трава мириши на ону вру-
ћину – милина Божја, к'о у рај! Ма, право кажеш: ево, сад ми дође
да... заплачем, да извинеш... Мириши све, госн' пуковниче, к'о да
смо у нашу Србију, а не у ову... швапску несрећу!”
“Мудро збориш, Драгче мој премудри. Узећемо ми наш лого-
рашки хлеб – окренућемо наш славски колач! Отпеваћемо Свјати
Мученици... Исаије ликуј... Преломићемо га начетворо, целива-
ћемо га трипут, к'о што и приличи: Христос посреди нас... И јест
и будет...”

“'Оћемо, фала Богу, што да нећемо...”, гледа Драгче у пуковни-
ка, покушавајући да наслути да ли ће се овај можда предомисли-
ти у вези са сиром и сланином.
“Слава у рову, слава у логору... То ти је наша судбина...”, Драгу-
тин ће замишљено, стојећи над отвореним Даринкиним пакетом.
“Па јес', госн пуковниче, Србин славу славио увек у неку
невољу...”

Драгутин издваја сир и сланину на страну:
“...Сир и сланину нећемо да једемо...”
“Јој си га нам', а ко ће их једе?” Драгче, на ивици суза, мирише
очима полуотворене смотуљке са сиром и сланином.
“...Сир и сланину ћу да пољубим, да не увредим љубав Дарин-
кину... Знам са колико је суза спремала ове дарове. Овај сир и ова
сланина слани су, Драгче мој, и од њених суза... Од уста је својих
ово одвојила, мученица, да би ми послала...”
“Твоја Даринка... моја Живанка... иста то мука...” Драгче са-
гиње главу, већ готов да заплаче.
“...Забранио сам јој да прима помоћ од Недићеве владе, а ну-
дили се да јој помогну. Није ме Недић заборавио, хвала му за то,
заједно ратовасмо, заједно голготу албанску прођосмо...”
“Море, заборавио, како није заборавио кад Швабу служи!”
“Нек' му је Бог у помоћи кад служи Швабу којег је онако јунач-
ки тукао у Великом рату... За ратно јунаштво – свака му част, ал'
моја породица помоћ швапску нема да прима...”
“Ма, и под укопацију мора се једе...” мрмља Драгче не одвајају-
ћи поглед од сира и сланине.
“...Моја Даринка је, бре, жена српског краљевског официра ко-
ји је Швабу осамнаесте истерао из Србије, неће она мени да прима
помоћ од окупатора, па макар умрла од глади, са све децом!”
“Не дај, Боже, и крсна славо, далеко било!” Драгче се крсти, гле-
дајући у речи које излазе из пуковникових уста.
“Не бој се, Драгче, неће Бог оставити свог!”
“Ма знам да неће, ал'... једном ли је народ скапав'о од глади?”
врпољи се Драгче у месту, све узнемиренији помишљу да, заиста,
неће нимало окусити од Даринкиног сира и сланине.
Драгутин гледа сиротог Драгчета, жао му га је: овај стоји,
мршав и јадан, у крајњем безнађу, гладним очима молећи за ми-
лост, за милост и спас – за залогај сира и сланине. Истога часа,
искусни официр, пресеца у своме срцу нит туге:
“Дедер сад, голубе, пут под ноге, да си Русима однео ту сланину
и тај сир. Брз као стрела, хитар као муња... Да те не виде, да те не
чују, јер ако те ухвате – пропадосмо и ти и ја... И сир и сланина!”
Драгчета наредба пренеражује сасвим. Он муца:
“Како... Русима, да извинеш, госн' пуковниче? Па, ја чуо да
она' њи'ов Стаљина и они његови... много гадни према Богу и
народу... Цара свог, на правду Бога, убише, са све жену и децу...
Стреља'у, Боже ме сачувај, свете слике по црквама, цркве рушу...
Бива у њину Русију зло и наопако што никад не беше... Ма, зар
тем безбожницима, тем вољшебицама да даднемо да једу од нашу
свету и честиту славу?”
Драгутин озбиљан, очински строг:
“Нису, Драгче, то безбожници, то су наша сирота руска браћа,
логораши, самртници... Ови што беху спремни да умру за своју
Отаџбину и допадоше швапског заробљеништва, сигурно нису
рушили цркве...”
“Па, оно... нисам ни рек'о да јесу...”
“...А Швабе их овде, у логору, злостављају к'о псе, и горе од тога.