Драгутин у Хамелбургу

Ратно право за Русе не важи... Њихова власт не потписа Женев-
ску конвенцију о правима ратних заробљеника. Гладнији су од
нас, а ми имамо и више но што нам треба.”
“Како, гос'н пуковниче, више, кад смо сви кост и кожа?” цвили
Драгче одижући крај кошуље и показујући логорашка ребра –
крти поткожни чешаљ, који само што није пробио кроз истањену,
стеницама и вашима изједену кожу.
“Ал' смо живи и здрави... А некима од њих ће ово бити послед-
ња вечера. Нека се причесте на њој нашом српском славом...”
“Ако, нек' се причесте... Знам да им душа у носу...” Драгче
сагиње главу посрамљен Драгутиновим речима.
“Далеко је, Драгче мој, Русија, ал' немамо ти ми никог ближег
од Руса...”
“Ма, од нас су, госн' пуковниче, вазда далеко сви кој' мог' да
помогну... А вазда близу кој' 'оће да одмогну... Ма, у крај да нам
стану...”
“...Руски цар због Србије уђе у Велики рат четрнаесте и касније
живот изгуби због тога... Много нам тад Русија поможе у људ-
ству, оружју и муницији... Цела им батерија јуначки изгибе на
Калемегдану бранећи Београд октобра петнаесте... Баћушке-ар-
тиљерци... какви то беху јунаци, лично их упознах на положају!
Ма, ни трунке страха, смеју се! Само пуне топове и певају, само
вичу: Агоњ! Агоњ! Пали! Пали!”
“Погибоше у нашу Србију, далеко од кућу, Бог да им душу
прости... Нека им је лака наша српска земља” крсти се збрзано
Драгче.
“Да не беше руског цара јануара шеснаесте да подвикне, помрли
бисмо сви у оним албанским мочварама, болесни и боси, гладни
и јадни... Ниједан савезнички брод не би дошао по нас... Изем ти
савезнике...”
“Фала Богу и руском цару...” окреће се Драгче ка истоку, кр-
стећи се.
“Лако је, Драгче, волети Отаџбину када је славна, тешко – када
је понижена... Нема веће жртве од ове њихове: бранити пониже-
ну Отаџбину, допасти ропства због одбране Отаџбине, положити
живот за Отаџбину која стење под чизмом тиранина...”
“Море, цвилео вазда сељак и у Србију...” одмахује Драгче
главом, “ал' бранио, кад год затреба...”
“Отаџбина је, Драгче, светиња, већа од свега, већа од свакога...
Она ти је... дар... и дужност – од Бога, не од људи... За Отаџби-
ну вреди и живети часно, и умрети часно... Ово друго, нарочито
нама војницима, који положисмо заклетву...”
“Море, госн' пуковниче, мру и они што положише и они што
не положише заклетву... К'о да нас неко, да простиш, све заједно,
заклео да мремо... Мресмо вазда, нико нас никад није ни пит'о је
л' 'оћемо да мремо... Сила нас газила како стигла...”
“Бог није у сили, него у правди. Ко се држи правде и слободе,
вазда трпи неправду. Ко због правде трпи неправду, тај је на путу
праведном. То што кроз сву историју толико страдасмо трпећи
неправду силника само је потврда да нам нема другог пута осим
пута правде и слободе!” лупи Драгутин, у духу узбуђен, снажно
дланом о сто.
Драгче, уплашен неочекиваним поступком Драгутиновим,
увлачи главу у рамена, ћути, обореног погледа.
“...И наша логорашка руска браћа тешко пострадаше на путу
правде и слободе бранећи своју Родину. Нека се наједу вечерас од
Даринкиних дарова, нека се сете својих најдражих, свог завича-
ја, да им буде топло око срца, да могу мирно да умру, к'о људи...”
заћута и Драгутин.
“Е да ми да с' и ја наједем од ону сланину и она' сирац, па и мен'
да бидне топло око срца...” мрси Драгче себи у браду, већ поми-
рен са несрећом – неповратним губитком рајскога сира и сланине.
“Чуо си шта рекох. Наређење-извршење! Сва храна – Русима!”
“Е, грдно ли време дође кад Срби помажу Русима...”
“Је л', бре, поднаредниче, је л' ти разумеш кад ти се лепо српски
каже? Трк!”
Драгче скаче, као опарен, граби она два смотуљка, ставља их
за пас и стуштава се према вратима:
“Већ трчим!”
Ставши на врата бараке, пуковник Драгутин се преко изду-
женог логорског дворишта од голе и тврде земље заглêда у густу,
готово непрозирну, троструку бодљикаву жицу, уствари и не гле-
дајући, већ разговарајући са собом:
“Даро, знам да ми не би замерила што им послах твоје дарове.
Гладни су, јадни су, никоме у логору није теже но њима... А мени,
сем твоје љубави, сунце моје, не треба ништа друго... Навикао
сам ја у рату са војском мало да једем... Бог те благословио што
си руске страдалнике, и не знајући, српски и људски нахранила!
Муку да им олакшаш... Душу да им утешиш...”
Из нискога лета, ненадно врабац слеће тачно пред Драгутино-
ве ноге, на први степеник дрвеног степеништа. Окреће главицу
лево-десно, прилази, пење се на Драгутинову логорашку цокулу,
гледа одоздо Драгутина у очи.
Часак, два. Прхне у ваздух између логорских барака.
“Хвала ти, Боже, за овај знак! Сад знам да праведно поступих,
сад знам да си, у лицу руских страдалника, примио Даринкин
принос!”
Озарен и потресен врапчијим благословом, Драгутин се враћа
у бараку и у њој, узбуђено, корачајући тамо-амо, светли: као да
неко, с једног на други крај бараке, од источног до западног про-
зора њеног и назад, журно носи светиљку.
Није прошло ни четврт часа, Драгче дотрчава и, поправљају-
ћи логорашку униформу, салутира пред пуковником:
“Госн' пуковниче, наређење извршено! Храна достављена!”
Драгутин, радостан, светао као у недељно јутро:
“Наспи сад шљивке, да се прекрстимо...”
Драгче отвара шишенце са ракијом и насипа у лимене логор-
ске шољице, најпре пуковнику, па себи:
“Већ сипам!”
Пуковник стојећи наздравља:
“Помози Боже, свима па и нама!”
“И нама, гладнима...” Драгче подиже шољицу.
Куцну се, отпију по гутљај, ћутећи. Седају за сточић.
“Ух, добра ова препеченица! Добра за гушу, још боља за душу...
А, Драгче?”
“Добра, госн' пуковниче...” заћути Драгче мирискајући ракију
“ал' ме опет нека туга 'вата... Ето, браћа Руси сад једу, а ми, браћа
Срби, сад гладни...”
“Нека једу, Бог их благословио...” отпија Драгутин још гутљај.
“Па и нас благословио, кад добисмо ону сланину...” сенка туге
брзо прелеће преко Драгчетовог лица “ал' шта ћеш... таки ти је
живот, кад си невољник... останеш и без оног што немаш...”
“Ма, биће све добро, Драгче мој добри, видећеш... Само људи
да останемо, образ чист да сачувамо...”
“Тако је, госн' пуковниче! Даће Бог!”
“Ако имадне коме!”
Ћуте обојица. У тишини бараке пуцкета дрвени патос, чује се
зуј муве.
“Ајд' сад лецка да се згрејемо с' ово ракијче, да с' намучимо с'
ову сироту мученицу...” Драгче насипа по још једну и наздравља:
“Домаћине, срећна ти... логорашка слава!”
“Срећна и теби, синко! Ајд' сад запевај ону нашу, из логорашке
славарице...”
Драгче отпије још мало ракије, прогргољи је у грлу, накашље
се, испробава глас, па креће прегласно:
“Мили Боже, чуда великога...”
“Тише, поднаредниче, тише!”
“...Нема лепше славе од логорске...”
Драгче насипа још ракије. Мало пева, тихо. Мало плаче, још
тише:
“...Да простиш, исплаках ти се ја сит, на ова' свети дан... Добро
је, нисмо на фронт, да војска види... но у логор. За шта друго ло-
гор и служи, но да плачеш? Вез'о те Шваба у жицу, па плачи до ми-
ле воље... Само Бог ће те чује...”
Опет певуши, све тише, песма му замире негде у дубини про-
муклог сељачког грла, према грудима:
“...А и логор је за људи. Ма, грешни ми, обадвој'ца, ратова-
ли, бре... У рат не мож' да не убијеш, душу да не огрешиш. Рат –
зло нагрђено... А јопе' не мож' да га не бидне у ова' наш несрећан
љуцки свет...”
Драгутин слуша склопљених очију, задржава сузе, плав од ма-
стила успомена.
У прозорском окну – урамљено јутро: бело прамење измагли-
це виси, још увек разапето, на накострешеној бодљикавој жици,
у концентрационом логору за ратне заробљенике Oflag H III B
Hamelburg, у Немачкој, лета Господњег 1943.