Сновиђење

Све је имало изглед бескрајне низије усред које се уздизала пла-
нина од костију небројеног народа кога крвници људски током
деценија бијаху поморили и ту уградили. Да се планина не би
просјела ни провалила, милиони људских костура, набацаних
једни на друге, бијаху стврднути, као фосили у наслагама земљи-
не коре. Тако огромна мноштва, почев од оних која су ту кулучи-
ла довлачећи земљу, глину, клак, цименат и камен, бијаху, након
ропства у животу, запала такође у ропство у смрти, јер не само
што не могаху да се рашчине и поново пређу у природу, у биље,
у дрвеће и облаке, него што је једва ико до појаве Витеза могао и
смио за њих рећи и најмању ријеч сажаљења. Само мржња џелата
над костима жртава завијаше и урлаше испуњавајући поднебесје.
Чудовишно здање бијаше започео Сатана Стољећа, који је, ду-
шмански снујући пропаст Царевине, обећавао људима да ће им
на њеним развалинама подићи Град Сунца. Мало је ко од њих
тада и слутио да ће им то истовремено бити тамница, кланица и
гробница, па су Сатаниним лажима грдно насиједали и многи за
њим хрлили. Видиоца, који бијаше покушао да људе у том слепи-
лу просвијетли, Сатана и његови приврженици су дивље напада-
ли, називајући га бајарем, назадњаком и мрачњаком. Ускоро се,
након катаклизме Царевине, више не чујаше другог гласа осим
Сатанине и његових поборника вике и дреке. Умукнуше и вапаји
робова који се на свој биједни и страдалнички живот не само жа-
лити не смијаху, него га још достојним сматрати мораху, своје
злотворе славити као добротворе, тамничаре као ослободиоце, а
убице као спасиоце.

Иако је Сатана Стољећа нештедимице људе морио, број жртава
под његовим синовцем и наследником, Људским Гороломником,
поприми такве размјере да планина од костију нарасте до облака.
Планина бијаше сура, гола, пуста, без воде, траве, биља и животи-
ња, осим што се велика јата грабљивица по њој мотаху. Забадава
су њени градитељи, да би своја недјела прикрили, покушавали да
је пошуме и да јој тако даду иоле природан изглед, – дрвеће се није
примало, или се, мало пораставши, претварало у наказно жбуње
и сушило, кости су се и даље указивале, а низ кошчане стрмени
видјеле су се крваве влаке које ни кише дестељећа не бјеху могле,
а вјероватно ни стољећа неће моћи опрати. Уосталом, у подножју
планине гдje се хекатомбе настављаху, локве од крви се ствараху,
на којима се џелати халапљиво напајаху.

Као каква џиновска птичурина, планину притискаше непо-
мична мутна облачина, закриљујући сунце и небеса, што цијелом
предјелу још суровији и мрачнији изглед даваше. Од силног фос-
фора, планина ноћу свијетлијаше блиједо црвеном свјетлошћу за
коју градитељи чудовишног здања, којима очајнички бјеше стало
да своје зло прикажу као добро, говораху да је то свјетлост буду-
ћим поколењима. Да се нико други, осим жртава, не би прибли-
жио планини, њу чуваше Велика Погануља, која неутољиво гра-
јаше, лармаше и торокаше Гороломника бесомучно славећи и хва-
лећи, а жртве псујући и проклињући. И што жртве бијаху невиније
и беспомоћније, то се проклетница на њих већма острвљиваше,
тако да немаше под небом злодјела које се на њих не наваљиваше.
Као што, на први поглед, Сатана Стољећа немаше ђавоље већ
човјечје подобије, тако ни Људски Гороломник не бјеше никакав
див, змај, вјештац или здуач, већ обичан опак старац који, као нека
птичурина, сјеђаше на врх планине од костију. Невелик, мршав и
рошав, у војничком одијелу, кабаници и чизмама, старац није мо-
гао имати ни педесет кила, али је у њему било довољно зла да се
овим испуни читав свијет. Зло избијаше особито из старчевих зе-
ленкастих очију, што су вребале испод ниског тврдог чела из кога
је на малу подланицу изнад кљунастог носа израстала сиједа ош-
тра коса. Сиједи му, као двије трубњице, усукани бркови бјеху по-
жутјели од сталног пушења луле коју је из уста вадио само кад је
имао да се нешто издере на своје достојанственике, који пред њим
као сламке на вјетру дрхтаху. Кад је говорио или се понекад смијао,
откривали су му се ријетки крњи зуби, поцрњели и нагрижени од
никотина, алкохола и година. Било је, збиља, право чудо како је
могао да тим шкрбељцима поједе и прождере онолико људства.
Нешто попут оних црних гротла у свемиру, у која се цијела сунца
саспу и нестану. “Човјек, какав бездан!”, говорио је Видилац.
Колика звијер толико сумњало, Гороломник свуда око себе не-
пријатеље виђаше, па зато, да им унапријед дође главе, онолики
народ сатирише и тамањаше. А да то чини, наука Два Проро-
ка Поробитеља бијаше му дала потпуно разрешење. Живећи у
сталном страху да му ко штогод не нашкоди, он никуд из своје
трвђаве не избиваше, сем што је понекад окружен својим доглав-
ницима силазио до њеног подножја да се одатле са једне трибине ма-
шући руком обрати свјетини која му је, носећи његове и Сатани-
не слике, те слике Два Пророка, утолико избезумљеније клицала
и аплаудирала што је више тлачио и морио. Такође, ликови ове
четири пошасти уобличаваху се заједно у безбројним медаљони-
ма од сувога злата.

Гороломник је највише времена проводио горе у једној огром-
ној бетонској просторији, у коју је, кроз уске прозоре са решетка-
ма, свјетлост једва продирала. По зидовима, из којих је избијала
црвенкаста влага, понављао се, намалан гаравом бојом, један те
исти натпис: доље бог. У дну одаје се налазило велико постоље
од сивог гранита, на коме је, између статуа Два Пророка од истог
материјала, на некој врсти престола застртог дебелом поњавом
од кострети, сједио Људски Гороломник. Пред њим је на дугач-
ком мермерном столу, постављеном мало ниже, лежало скамење-
но трупло Сатане Стољећа у мрком одијелу, у бијелој кошуљи са
црном машном бјеличастих тачака, док се иза главе тамнио у мер-
меру велики уклесан натпис: ја или смрт. Испегланог жућкасто
обојеног лица, иначе у животу тамног и претежно згрченог од
мржње, опустошеног чела и тјемена, угашеног палацавог погледа
под спуштеним капцима, носа нагриженог срамотном болешћу
коју је вукао цијелог живота, танких стиснутих усана између че-
кињастих риђих брчића и јарчије брадице, Сатана је изгледао још
грозније у смрти него у животу, иако су се приликом мумифика-
ције силно трудили да га уљепшају. Лијева му је рука била поса-
вијена на грудима, а десна, која му се од силног ударања против-
ника по глави била још за живота осушила, опружена низ трупло.
Све је било умрљано крвљу, која је однекуд одозго падала, ста-
чући се низ гломазне брадате Пророке, који су заједно са труплом
на постољу, као на жртвенику, личили на нека варварска божан-
ства чији је чувар и преосвештеник био Гороломник. Он је, загле-
дан у трупло и као вршећи неки обред, десном руком повремено
приносио устима једну здјелу из које нешто пио, отирући брке,
док је лијевом окретао велики глобус постављен чело главе Сата-
нина трупла, као на дар овоме. По тим покретима и по диму који
се дизао из запаљене му луле, видјело се да је ипак жив, а не да је
кип или мртвац, што се у први мах могло помислити због његове
непомичности и загледаности у Сатанино трупло. У свом незна-
њу, слепилу и поганству, Гороломникови обожаваоци и хвалиоци
широм свијета трубљаху да из те грозне јазбине, из које зауда-
раше силни смрад на смрт и пакао, извире живот и сија сунце
слободе народима!

Без икаквог намјештаја, Гороломниково пребивалиште бјеше
и без украса, слика или књига, сем око њега наслаганих цјелокуп-
них дјела Два Пророка и Сатане Стољећа, пуних досадних мозга-
ња или омразних псовки и грда, поготово код Сатане, а надасве
позива људима на међусобно убијање и клање, палеж и грабеж,
с увјеравањем да тако чине богзнакакво јунаштво и заувијек ре-
шавају сва питања и све тајне своје судбине. Како ван те науке и
скамењеног леша, који бјеше њено највише отјелотворење, Горо-
ломник ништа друго од васколиког боговетног свијета не призна-
ваше, нити вриједним постојања сматраше, то се књиге пјесника
и мудраца забрањаваху и спаљиваху, а њихове мисли изопачива-
ху и руглу извртаху. Такође се мошти светаца и праведника скр-
нављаху и бацаху, а храмови у којима кроз вријеме људска душа
бјеше нашла уточишта се разараху и у костурнице вјерујућих,
или у обична складишта и штале претвараху. Јер, немаде другог
храма осим Гороломникове језиве Вавилонске куле, нити других
моштију, осим Сатаниног трупла.
______________________________________________________________
1
Објављујем овај текст, уз понеку интервенцију, послије четрдесет
година откад је настало ово донекле дантеовско (сно)виђење, ако
није нескромно поређење. Дату историјску стварност и њене актере
остављам читаоцима да их препознају.