Камено купатило

Киракос се прехладио и сада лежи у грозници. Суседи дошли
да га обиђу. Седе око болесника, разговарају и пуштају дим из
чибука.
– Ако се не презноји, може свашта да буде. Хајде да му припре-
мимо камено купатило – предложи чича Несо губећи се у обла-
цима дуванског дима.
– То би вредело! – сложи се комшија.
– Више ништа и не преостаје – огласише се остали.
– Киракосе!
– Шта-а-а?
– Разговарамо о каменом купатилу. Шта ти кажеш на то?
– Бојим се... нећу издржати ...
– Издржаћеш. Ниси мали.
– Ви боље знате ... мили моји ...
– Еј, жене, налијте воду у казан и донесите што више камења.
Треба га одмах ставити у ватру да се добро загреје.
Казан ставише на огњиште, а камење у ватру, па пoново посе-
даше у круг. Чича Несо прича колико је народа спасло камено ку-
патило: Матананц Данела, Матосанц Минаса, Цатуранц Степана,
Машковоранц Мика... И тако редом све док не зaкипе вода и не
загреја се камење.
– А сад пређимо на ствар!
– Бојим се, браћо – застења болесник.
– Ти да ћутиш! Домаћице, донеси нам два дебела ћебета, а ви,
момци, који сте јачи, дођите овамо!
Скидоше са огњишта казан са узаврелом водом и поставише
га насред собе, а болесника положише поред њега. Затим ужарено
камење набацаше у воду, оно зашишта и диже се облак од паре.
Истога часа казан и болесника покрише ћебадима, па поседаше
одозго.
– Ох, гушим се! – кркљавим гласом завапи болесник.
– Нећеш се угушити!.. Момци, притисните што јаче! Држите га
чврсто за главу и ноге!
Болесник је кукао, очајнички се бранио и покушавао да се
ослободи, али су га снажни момци, који су на њему седели, у томе
спречавали.
– Куд си навро? – викали су церекајући се и притискајући све
јаче.
– Сад ће сигурно да се презноји!
А чича Несо, седећи на болеснику и пућкајући чибуком, на-
стави да прича:
– Једном се тако прехладио и наш Абгар. Давали му разне
чајеве и прашкове, тело му масирали сирћетом, али вајде ника-
кве. “Момци”, велим, “дајте да му ја приредим камено купатило!”
А они ће: “Хајде, ти боље знаш шта треба”. Разгорех ти ја ватру и
ставих на њу трбушасти бабин казан с водом. Сакупих камење
и набацах га у жар. Закипе вода, ужари се камење. А Абгар само
понавља: “Бојим се! Бојим се!” Плашљивко, као и овај овде.
– Е, неће бити. Абгар је храбар момак и има јако срце.
– Он храбар? Једне јесени набасам ти ја на медвеђу јазбину.
Вратим се: таква и таква ствар, Абгаре, пронашао сам медвеђу ја-
збину, хајде да истерамо звер. Пођосмо. Узмем ти ја мотку и гурај,
гурај у јазбину. Одједном, проклети медвед скочи и баци се на
мене. “Абгаре, у помоћ!”, повичем, али од њега ни трага, ни гласа.
Искобељах ти се ја некако из медвеђих шапа па бежи. “Шта то
учини?”, питам га, а он ће: “Отрчао сам кући по пушку”. Лажов.
Уплашио се... Где оно стадох? Да, Абгар исто тако: “Бојим се, не
треба ми камено купатило!” Али га ми не послушасмо, већ по-
седасмо исто овако на њега: ја, наш Гукас, Пилон, Габо, Арут...
Агбар се под ћебетом драо, драо, па се смирио. Склонимо ћебад, а
он лежи сав у зноју. И опорави се, постаде још здравији.
Кад чича Несо заврши, сви устадоше и склонише ћебад. Пара
се разиђе, а Киракос...
– Киракосе!
Нема одговора.
– Киракосе!
Ћутање.
– Киракосе! – дозиваше га, штипаше, дрмаше.
И тако умре Киракос.
– Шта то би, браћо? – упита, збуњен, чича Несо.
Около – тајац.
– Јој, шта ће и мени јадној живот без њега! – поче да нариче
Киракосова жена.
Гурајући се лактовима, комшије ћутке напустише кућу. И док
је Киракосова удовица оплакивала мужа, његови пријатељи по-
чеше да се присећају колико је народа настрадало у том каменом
купатилу: Анесанц Аро, Мелкоњанц Ване, Ахверданц Аге, Ша-
маланц Шамил... не могу се сви ни набројати.
А чича Несо је седео опуштене главе и, пућкајући својим чибу-
ком, ћутке слушао шта причају сељаци.

1910.

Превео Милан Николић