Мирослав Лукић

Савет за визије

Опседале су ме визије Completariuma.
У своје време. Сада (26. јул
2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија
упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привреме-
них циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје
време био сам врло близу Божје копче. Закопчано се откопчавало,
откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови....
Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време – нарочи-
то ноћу – кошмари потискују снове, да би наступила непобеди-
ва коњица фатаморгана....

Шта значи та реч – савет? Постоји савет за младе (саветодавно
тело скупштине општине, града). Некад је постојао Савет месне
заједнице. Постоји Савет Европе. Савет безбедности. Савет
универзитета. Савет за борбу против корупције. Постоји и
Крунски савет и Савет за ботанику, Савет за уметност Краљев-
ске породице Карађорђевић. Има нешто што је заједничко свим
саветима – од месне заједнице, преко републике и монархије до
Савета безбедности, а то је – широк или сужен поглед у даљину,
у будућност. Савет за визије, још, није основан; многи ће рећи
– чему то?
На мрежи се могу наћи идеје о визијама, које су више прак-
тичне мисије. Тако на пример, Савет за развој села – Злакусе
(у златиборком округу), тзв. балканске престонице грнчарског
заната, више се бави мисијом да Злакусе постану балканска пре-
стоница грнчарског заната, односно да допринесе развоју села
Злакусе као европске туристичке дестинације и побољша ква-
литет свакодневног живота у селу, кроз разне пројекте и инве-
стиције у селу. Тај савет није савет визија, већ је нешто сасвим
утилитарно, земаљско. Локална иницијатива ових људи је у
реду, они покушавају да учине нешто – у годинама у којима се
не сналазе – ни политичка елита у Србији, ни Влада, ни Претен-
дент за српски престо. Пре се могло очекивати од једног будућег
краља, или од оних који га саветују, да он оформи један озбиљан
савет за визије, него, рецимо, предузимљиви Златиборци, људи
из села Злакуса. Има визионара и у Србији и изван Србије,
чије би визије могле бити корисније, практичније и упутније
од свих такозваних постојећих савета у Србији, којима једино
то мањка – смисао визионарски.
Србију неће спасити од даљих
и дубљих посрнућа – Русија или Америка, Кина или Британи-
ја, Европа или Азија, република или монархија, већ визионари
– у науци, политици, поезији и култури, привреди, банкарству
и рударству, пољопривреди, саобраћају и трговини. Највећа
фабрика у Србији је под ведрим небом
, на отвореном – како
је не тако давно скретао пажњу један предузимљив човек који
одавно не живи у Србији. Кад ће Србија учинити нешто прак-
тично, проверљиво, охрабрујуће – да млади не напуштају ову
земљу него да се у њу враћају и обнављају је и снажно доприносе
њеном развоју? Да ову земљу не воде и њоме управљају себични,
ограничени партијски предводници политичких крда, већ људи
од знања, ауторитета, самопрегорности? Левица је ову земљу под
разним демагошким паролама ојадила и довела до просјачког
штапа; због тога десница у Србији има шансе да нешто учини
и ове године и у годинама које долазе. Нема оправдања за упро-
пашћивање хиљада и хиљада села, поготову села у планинским
пределима Србије на потесу североисток – југосток, тј. Голубац
– Врање. Србија је и у најгорим периодима своје историје, у време
Кочине Крајине, или у Првом и Другом српском устанку, или
после Првог светског рата, имала неисцрпан извор и резерво-
ар обнове у србијанским селима, која данас никога не занимају,
изгледа. У време избора тзв. Разне политичке позоришне дружи-
не, иду као машкаре, сликају се за телевизију, и обећавају печене
шеве, али је после свих избора у последњих четврт века свима
било много горе него пре, а сељаштву понајвише. У евентуални
савет за визије не би могле да уђу особе, појединце оне који су, на
овај или онај, или било који други начин, фаворизовани у титов-
ској и милошевићевској Србији, јер за то има један једини разлог.
Такви треба да се повуку – себе ради, народа ради, будућности
ове државе ради. Иначе, ако и ту неформирану нову институ-
цију, Савет за визије, запоседну припадници разних ложа, или
разних тајних служби, секти, или ко зна чега, Србијом ће, кроз
коју годину, нажалост одјекивати оно стравично Аве, Сербиа!

Београд, 1. април 2016.

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026