Пре Увода
“У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који
је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену дра-
матичност и језиву тргичност европског човека и свих његових
тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и
апокалипсис европског човека” – каже отац Јустин Ћелијски већ
у првим реченицама о Достојевском у Предговору за књигу Досто-
јевски о Европи и Словенству.
Кретањем кроз себе, човек описује пут између “Богочовека” и
“Човекобога” (све термини др Јустина Ћелијског) који је предмет
целокупног дела Достојевског: “Достојевски није увек савре-
мен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се
мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове
и жудно тражи све што је бесмртно у њему.” “За њега је Богочо-
век смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек
није друго до историски Богочовек: Исус Назарећанин.”
На том путу, што спаја све опречности (Богочовека и Чове-
кобога), налазе се све личности књижевног остварења Достојев-
ског. То је стаза падова и успона, најчешће свесно изабраног смера
кретања, по властитом избору јунака Достојевског, ређе по ну-
жности животних околности, присиле која долази споља. У оба
случаја личности Достојевског бивају потврђене као људи или
нељуди, хероји или антихероји. На било ком делу те стазе се нала-
зио, неопходно је да се човек сусретне са собом и тада ће доказати
себе као човека: у супротном, одсуством свести да је доживео пад,
човек престаје то да буде.
“Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи про-
блеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није поста-
вљен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу
пада и разум човечији, и душа, и срце.”
Човекова дужност јесте да, и у посрнулости, тражи позитивно
решење, иначе ће се наћи у суноврату себе, а то је у делу Досто-
јевског, по речима Аве Јустина Ћелијског, “пакао православног
Дантеа”.

2.
Интегрисање огреховљене, дезинтегрисане, човекове личности
јесте тенденција која врхуни над свим напорима које је Ф. М. До-
стојевски уложио како би осветлио људску личност. Та тенден-
ција проистиче из добро познатих тема Достојевског: проблема
постојања Бога и човекове тежње ка вечности. Јасно је да су ове
две теме, већ одавно овако формулисане у литератури о Достојев-
ском, у ствари таутологија, јер тежња ка вечности, усађена у свако
људско биће, па макар да није било никаквог Достојевског, јесте
саставни, неодвојиви, битни чинилац човека: човек не би могао
да живи ниједног момента без зрнца вечности које носи у себи и
које непрестано осећа. Али како Достојевски живи у “модерном”
времену, када “зли дуси” све више потискују идеју Бога, то је овај
руски писац, кроз романе и приповетке, показао, на примерима,
шта бива са људима који живе духом тог “новог” доба.
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском (а први му је
био докторски рад, писан у Енглеској, у Оксфорду, под насловом:
Философија и религија Ф. М. Достојевског; –рад није прихваћен
због оштрих критичких ставова аутора према Западу, који су се,
ваља додати, задржали до краја његовог живота) показао дезин-
тегришућу силу греха у личностима овог руског писца. Ј. Попо-
вић се ослања на учење о греху Исака Сирина и Макарија Великог,
према којима грех разара, дроби људску личност, кад део настоји
да заузме позицију целине. То се дешава са свим “грехоиманим”
(израз Ј. Поповића), то јест огреховљеним, личностима у делима
Достојевског: с Раскољниковом (зато му је име такво), Свидригај-
ловом, Ставрогином, Кириловом, Фјодором Карамазовом, Дими-
тријем Карамазовом, Иваном. То је побуна дела против целине,
настојање дела да заузме место целине, да твар дође на место
Творца: у ствари то је побуна Луцифера против Бога.
Јустин Поповић наводи руског “боготражитеља” Павла Фло-
ренског да је грех “мрак, магла, тама”, “расцепљеност, подвојеност
реалности, немогућност да се једно појави ономе другоме”, то је
“невидљивост једног за друго”. Уздизање појединца над целином
значи наметање тог појединца над њом, а то је гордост: тада поје-
динац од себе не види реалност, јер “ Ја скрива читаву реалност”,
што је поменуто стављање дела на место целине, творевине на
место Творца. Супротан процес значи “изићи из себе и прене-
ти своје Ја у не-Ја, у друго, у оно видљиво”, то је излазак из таме,
изолованости и мрака – то је љубав. Према томе, све негативне
личности греше зато што свет тумаче собом, што су се одвоји-
ле од њега, па су зато грешке у њиховим поступцима неминов-
не, макар им намере биле позитивне, као код Раскољникова, или
Ивана Карамазова, на пример. Обе ове личности западају у таму
духа. Дакле: “Не судите да вам се не суди,” речи су Исуса Христа
у Новом завету, и: “Освета је моја.” Преузимање позиције судије,
што чине ове две личности, управо их води ка пропасти: и један
и други су пошли од претпоставке да “Бог не постоји”. “Њихова
пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија је химна сло-
боди,” казује Берђајев у раду Поглед на свет Ф. М. Достојевског.
Најзад, ако би се доследно применила философија личности
које негирају постојање Бога, онда би се, по признању једне од
њих, Кирилова, у Злим дусима, историја делила на два перио-
да: “од гориле до Бога”, а укидањем Бога добила би смер који ће
водити: “До гориле…” – наводи Јустин Поповић.
Према томе, да Бог постоји, потврђују судбине негативних ју-
нака Достојевског. Они су имали идеју човекобога, антихриста, а
најдаље су у њеној реализацији отишли у Злим дусима: Ставро-
гин, Кирилов. Несрећа коју они доносе околини и себе потврђује
сву погубност остварења те идеје.
Човек не треба да тежи идеји човекобога, него идеји Богочове-
ка – а то је личност Исуса Христа. Њој води пут љубави.
Љубав је еманација Бога, божанско својство. У себи треба има-
ти љубав, божанско одређење, нешто од Бога – како би живот био
могућ. Тад човек успоставља везу са светом, напушта изоловано-
ст, таму и мрак. У томе је садржан светли пример Јунака из под-
земља, у роману Записи из подземља, који не пристаје на морални
мрак окружења (“подземља”) и решава да изиђе из тог света како
би дошао до извора “воде живе” (Христос се у роману не помиње).
Љубав значи интеграцију људске личности, уз помоћ божан-
ског својства; зато је љубав непрекидно приближавање човека
Богу, уподобљавање Богу. У томе је садржана “тајна пшеничног
зрна”, о којој говори Исус Христос у Новом завету, и Јустин По-
повић у раду о делу Ф. М. Достојевског. Пшенично зрно за овај
свет “умире” и “многи род роди”. То треба да буде и са овоземаљ-
ским човеком: он треба да одбаци своје грехове, дакле своје мане,
и тада ће заблистати божански лик у њему, онај који му је пода-
рио Творац чином стварања. Биће то повратак човека себи, свом
правом лику. У томе је “апокатастатичка перспектива”, о којој
говори Миливоје Јовановић у радовима о Достојевском (Досто-
јевски: од романа тајни ка роману – миту). Напоре у томе смеру
улажу позитивне личности у романима Достојевског: старац
Зосима, Аљоша, кнез Мишкин, Макар. Зато је пут љубави једини
у овоме свету, а он води ка Богочовеку, Исусу Христу. Отуда, чо-
век, чинио добра дела или рђава – увек доказује присуство Бога.
Да се закључити да је есхатон прави простор који човеку може
да пружи испуњење личности, зато му то треба да буде циљ – још
у овоземном животу. То потврђује и Његош у својим најзначајни-
јим делима.
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском претрпео утицај
патристичке књижевности, затим Павла Флоренског, док јепри-
суство ставова осталих руских боготражитеља краја 19. и почетка
20. века садржано у ставовима који су општи у религијској лите-
ратури.

3.
Отац Јустин Поповић, сатеран у тишину Ћелијског манастира,
силом прилика, како сведоче подаци из његовог живота, али и
својим монашким опредељењем и позвањем, био је окренут чо-
вековом унутрашњем свету, човековој борби “са силама немер-
љивим”, како онима у себи тако и са онима које су долазиле из
спољашњег света. За тај напоран посао сродност је нашао у делу
Достојевског. Тако је овај руски писац постао предмет пажње и
размишљања ћелијског усамљеника.