Савет за визије

Опседале су ме визије Completariuma.
У своје време. Сада (26. јул
2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија
упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привреме-
них циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје
време био сам врло близу Божје копче. Закопчано се откопчавало,
откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови....
Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време – нарочи-
то ноћу – кошмари потискују снове, да би наступила непобеди-
ва коњица фатаморгана....

Шта значи та реч – савет? Постоји савет за младе (саветодавно
тело скупштине општине, града). Некад је постојао Савет месне
заједнице. Постоји Савет Европе. Савет безбедности. Савет
универзитета. Савет за борбу против корупције. Постоји и
Крунски савет и Савет за ботанику, Савет за уметност Краљев-
ске породице Карађорђевић. Има нешто што је заједничко свим
саветима – од месне заједнице, преко републике и монархије до
Савета безбедности, а то је – широк или сужен поглед у даљину,
у будућност. Савет за визије, још, није основан; многи ће рећи
– чему то?
На мрежи се могу наћи идеје о визијама, које су више прак-
тичне мисије. Тако на пример, Савет за развој села – Злакусе
(у златиборком округу), тзв. балканске престонице грнчарског
заната, више се бави мисијом да Злакусе постану балканска пре-
стоница грнчарског заната, односно да допринесе развоју села
Злакусе као европске туристичке дестинације и побољша ква-
литет свакодневног живота у селу, кроз разне пројекте и инве-
стиције у селу. Тај савет није савет визија, већ је нешто сасвим
утилитарно, земаљско. Локална иницијатива ових људи је у
реду, они покушавају да учине нешто – у годинама у којима се
не сналазе – ни политичка елита у Србији, ни Влада, ни Претен-
дент за српски престо. Пре се могло очекивати од једног будућег
краља, или од оних који га саветују, да он оформи један озбиљан
савет за визије, него, рецимо, предузимљиви Златиборци, људи
из села Злакуса. Има визионара и у Србији и изван Србије,
чије би визије могле бити корисније, практичније и упутније
од свих такозваних постојећих савета у Србији, којима једино
то мањка – смисао визионарски. Србију неће спасити од даљих
и дубљих посрнућа – Русија или Америка, Кина или Британи-
ја, Европа или Азија, република или монархија, већ визионари
– у науци, политици, поезији и култури, привреди, банкарству
и рударству, пољопривреди, саобраћају и трговини. Највећа
фабрика у Србији је под ведрим небом, на отвореном – како
је не тако давно скретао пажњу један предузимљив човек који
одавно не живи у Србији. Кад ће Србија учинити нешто прак-
тично, проверљиво, охрабрујуће – да млади не напуштају ову
земљу него да се у њу враћају и обнављају је и снажно доприносе
њеном развоју? Да ову земљу не воде и њоме управљају себични,
ограничени партијски предводници политичких крда, већ људи
од знања, ауторитета, самопрегорности? Левица је ову земљу под
разним демагошким паролама ојадила и довела до просјачког
штапа; због тога десница у Србији има шансе да нешто учини
и ове године и у годинама које долазе. Нема оправдања за упро-
пашћивање хиљада и хиљада села, поготову села у планинским
пределима Србије на потесу североисток – југосток, тј. Голубац
– Врање. Србија је и у најгорим периодима своје историје, у време
Кочине Крајине, или у Првом и Другом српском устанку, или
после Првог светског рата, имала неисцрпан извор и резерво-
ар обнове у србијанским селима, која данас никога не занимају,
изгледа. У време избора тзв. Разне политичке позоришне дружи-
не, иду као машкаре, сликају се за телевизију, и обећавају печене
шеве, али је после свих избора у последњих четврт века свима
било много горе него пре, а сељаштву понајвише. У евентуални
савет за визије не би могле да уђу особе, појединце оне који су, на
овај или онај, или било који други начин, фаворизовани у титов-
ској и милошевићевској Србији, јер за то има један једини разлог.
Такви треба да се повуку – себе ради, народа ради, будућности
ове државе ради. Иначе, ако и ту неформирану нову институ-
цију, Савет за визије, запоседну припадници разних ложа, или
разних тајних служби, секти, или ко зна чега, Србијом ће, кроз
коју годину, нажалост одјекивати оно стравично Аве, Сербиа!

Београд, 1. април 2016.