Дамир Малешев
Слова у свечаним одеждама
Ове јесени, Градска библиотека Новог Сада обрадовала нас је
својим новим издањем – Сликовним букваром православља
Олгице Стефановић. Буквар који је сачинила уметница Олгица
Стефановић пре свега је ликовно дело и све у њему подређено је
поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном
сродству с оним нашим “обичним, старим” букваром, него је
овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита
обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна,
јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у
својим свечаним и раскошним одеждама, сва попут детета које се
прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. сва попут
анђела који украшавају Царство небеско.
Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот
човека незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо,
а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно
најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сли-
ковни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру
да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и
духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и
свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих
предака. Како каже др Жарко Димић: “И све те миленијуме и
векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица
Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима ис-
пуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења
поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави,
учењу и знању.”
Слова су овде украс, али и оно што самим собом бива украшено,
како то истиче Драгомир Ацовић. С друге стране, записи који су
обасјани смерним ватрометом тих слова и ликова, сведени су
колико на основне, насушне истине, толико и на дубокомислен
и песнички говор духовника и богослова Српске православне
цркве.
У моћном окружењу таквог краснословља, нека утврђена ака-
демска правила навођења текстова морала су донекле да устукну.
Да устукну пред Лепотом. Записи, понекад дати у целини, а
понекад у деловима, углавном су наведени као цитати, али
неки од њих су невидљиво испреплетани с ауторкиним речима
у виду слободних парафраза. Речи духовника и песника, попут
река понорница, изненадно избијају на површину да би се, исто
тако изненадно, изгубиле у дубинама и заметнуле свој траг.
Једноставно (наизглед), као када се пише песма, као када се ра-
зговара с децом.
Оптерећивати овакву књигу академском доследношћу и пре-
цизношћу, књигу која нити је историографска, нити је теолошка
или филозофска – било би неприкладно. Наравно, имена ауто-
ра и њихових дела наведена су (засебно) у књизи. Питање на-
шег националног идентитета превазилази академске оквире –
оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима
Весне Башић: “Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских
рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потвр-
ђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага
светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и
стасали.” Или, речима Милована Витезовића: “Њен уметнички
рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији
ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија
обнове богате српске средњовековне уметности.”
Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља
као краснословље и златоустост.

Коментари