Вијек и по странпутица српскога језика

Је ли данашњи српски књижевни (стандардни) језик корпусно
и обимом подударан с Вуковим српским књижевним језиком?
Какав је однос Вуковог српског језика према дојучерашњем
српскохрватском језику, а какав према данашњем српско-
ме језику? Какав је однос Вуковог српскога језика према
данас номинацијски агресивним “хрватском”, “босанском/
бошњачком” па чак и “црногорском” језику? Све су то питања
која призивају говор о стопедесетогодишњем ходу, боље рећи
странпутицама, Вуков(ск)ог српског књижевног језика.
О томе ходу дојучерашња сербокроатистика и данашње
кроатистика, боснистика и монтенегристика желе наметнути
потпуно искривљено, ни на каквим чињеницама, незаснова-
но тумачење, које, као и многа с хрватске стране иницирана
антивуковаска и антисрпска тумачења, лако налазе пропага-
торе и међу српским лингвистима. Зар најбољи примјер томе
није сљедеће “науковање” Р. Бугарског о историјату српскога и
“српскохрватскога” књижевног језика, у коме је на сажет начин
изнесено хрватско учење што у великом луку науку заобилази,
којем су се, као једином упоришту за несрпски карактер тобоже
њихових стандардних језика. приклонили и данашњи мусли-
мани и Црногорци. Говорећи о настанку и “нестанку” српскохр-
ватског језика, Р. Бугарски ће тај историјат представити овако:
“… najpre su se razvila dva jezička standarda, priznata i imenovana
kao srpski i hrvatski. Narednu fazu, iniciranu sredinom XIX veka,
obeležili su napori u cilju njihovog objedinjavanja u jedan književni
standard nazvan srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, ili hrvatskosrpski.
[…] Pojednostavljeno aritmetički govoreći, ovakav razvoj događaja
može se predstaviti kao integrisanje dvaju jezika u jedan. Ali ovaj
jezik, koji zapravo nikada nije ni bio potpuno objedinjen, išao
je pravcem oblikovanja nacionalno-teritorijalnih varijanti, koje
su zvanično priznate sredinom XX stoleća. Međutim, do ovog
vremena unutrašnje etničke, ekonomske i političke tenzije između
Hrvata i Srba, kojima su kasnije dodati Crnogorci i Muslimani kao
novopriznate nacije istog jezika, dostigle su stepen na kome je jezičko
jedinstvo sve više slabilo. Vrhunac je nastupio početkom devedesetih
godina, sa ratom na teritoriji ovog jezika i raspadom jugoslovenske
federacije. Јezički rezultat svega ovoga bio je neizbežni razlaz srpskog
i hrvatskog, jer se nikakav srpskohrvatski više nije smatrao mogućim
u novim nacionalnim državama koje su zamenile raniju federaciju. I
tako se jedan jezik podelio na dva. A onda su muslimani ozakonili