Ватра и злато

Радомиру Батурану
и књизи му “Кустос Мезезија”

Двориштем је травунијског домаћина Добросава пламињала
ватра надјачавајући црвени сутон који се с мора лепио на све
североисточне стопе српских земаља што их је млади краљ Сте-
фан Војислав, син Јована Владимира и ђед Константина Бодина
ставио под своју управу. А тек како је то већ ноћу засијало и гри-
мизно обасјавало славу Стефанову, због успеха бежања из ви-
зантијског заточеништва и потом проширења Зете за Травунију
и Захумље, може се само замислити.
Домаћин Добросав, градитељ бродске флоте и заменик знаног
капетана Мезезије Јерменина, кад би зора, оде на капију суседа
Радојице Сточара и добросуседски упути му молбу да му одржава
ватру у дворишту и кући док се он из похода врати. А за шуме и
лугове да нема бригу јер их у Добросављевих има много, те да ће
гајеви издржати бар до његовог повратка. Али једно је заповедио:
ВАТРА СЕ НЕ СМЕ УГАСИТИ, КАО И ЖИВОТ, на шта овај
приста...
Године су пролазиле. Секире су се готово иступиле и суседска
снага истрошила, те се луговима Добросављевим би пронела вест
да ће се ускоро ватра угасити. Но кад се пронесе и друга вест, а
да ли је донесоше птице што су одлазиле у топлије крајеве и на-
длетале грађење флоте у Бару, о томе да су се капетан Мезезија
Јерменин и његов заменик Добросав Травунијски докопали чи-
тавога брода византијског злата које је у то време потонуло у
улцињско приобаље, ватра поново оживе и запламиња весело и
чило. Овреднеше комшијске руке, и дрво би издашније, као да су
се благородни дани видели већ на видиковој линији, и као да се
само чекало да они стигну.
А византијски се брод заиста бејаше насукао и потонуо са свим
златом до дна на прилазу Улцињу. Злато су два вична морепловца
Вартан Мезезија Јерменин и Добросав Травунијски изронила из
воде и половину предали краљу, а половину употребили све за
нову и јачу доградњу флоте. Заплена овога блага био је довољан
разлог да Византија опет нападне Зету. Али, и у овом нападу Зе-
ћани су се показали бољим борцима на суву, као, уосталом, и на
мору, где су умешности двојице истакнутих морепловаца, Ме-
зезије Јерменина и Добросава Травунијског, принудиле Византиј-
це на бег у Јонију.
Но, на Мезезију паде беда лопова који је “већи део злата оставио
за себе”, па га краљ није ни поштедео, остављајући своме сину
Михаилу на вољу да му одруби главу, али се бумеранг лаке освете
и брзе пресуде вратио и на краља којега је исти син, пак, ускоро
свргнуо са власти, 1050. године. Кад се судбина хришћанске цркве
1054. године делила на живот и смрт, на дан и ноћ и на божју и
безбожну твар, Михајло је тада оца убио.
Тих година, између свргавања и оцеубиства, дома се вратио
и наш Добросав Травунијац. Немајући више чак ни поузданог
краља, кад је већ изгубио тако узорног команданта Мезезију Јер-
менина, одлучио је да са вешто чуваном количином злата са ви-
зантијског једрењака, у неком потопљеном потпалубљу, у дуплом
дну, крене своме дому.
Већ неколико година у дубровачким дрáгама очекивали су га
и гусари ни пирати, који су свакога дана отпловљавали на пучину
и чекали уговорени знак: запаљени брод којему би пламен прво
спалио једра и катарке, a са којега би се потом плòвило веслима
усмеравало под 900 удесно, према дубровачкој луци. Та два зна-
ка – ватра и правоугано скретање, били су уговорени да чудни
бродари преузимају и штите пловило, у којем је морао да се на-
лази и Добросав, до обале. Злато је тада изношено у вешто мас-
кираним ћемерима-амфорама, којима су наводно преносили на
хладно цеђено уље од маслине, од најбоље улцињско-барске
врсте, за које нико није знао да је пуно и злата.
Кад је Добросав у дворишту угледао ватру која је пламтила као
да ју је јуче овде оставио, први ћемер-амфору је унео код комшије
Радојице, а остале је истоварио покрај дворишне ватре.
Староставној и непрекинутој ватри заиграло је срце од свет-
лости која је дошла од злата, а коју је ватра осећала као божанску
јер злато је праматерија, а потом је и само злато увеличало сјај
поштујући и радујући се сестри-светлости-ватри која је, пак, дав-
но, готово пре њега – злата, обрадовала људе, као што сада гре-
је Добросава и његовог доброг комшију што чуваше семе ватре
да јој се диве сви који туда прођу. Уосталом, ватра је за злато
представљала давну господарицу која га је могла једина расто-
пити. То њихово међусобно поштовање и уважавање, и тако ве-
личанствен међусобни одсјај ове појаве, могли су погледати сви
Требињци који су за то чули, а хтели би да све виде и додирну – ту
слатку светлост на којој би се могли мало и опећи, али и остати
део непролазности.

ПОСТ-СКРИПТУМ: Једне зиме, затрпан изненадним сметовима
снега, као трговачки путник у Чемерну, и ваш бележник ове кратке
сторије видео је понад Автовца према Требињу ту исту ватру, бо-
ље рећи, њену светлост одбијену од звезда, како се простире од
мора ка копну, сијајући живо и уверљиво да је могла о свакој тој
звезди коју је тачињала да исприча по целу малу причу. Ово је
била једна мала од тих која је долазила својом треперавошћу са
звезде Данице, коју је писац угледао као Спасење у Новом Дану,
јер је читаву ноћ провео сам у колима, заштићен од вучјих шапа и
чељусти, али не и од њиховог готово самртног завијања, арлаука.