Мало јеси, мало ниси

– Немали 'љеба, па одселили.
– Снаха му од глади плакала, па он оћер'о сву чељад, а ост'о само
он. Јер он море и гладан.
– Ни сад не једе ништа до липове ресе, а шипке слаже у магазу, па
иг, кад почну трунути, сарањује, Боже ме прости, к'о живад.
За Французом се мрси клупко шапата. То је једино што му
Мостарци могу понудити о Мишку Вукашиновићу. Сви о њему
понешто нагађају, али нико ништа не зна. Кад је долазио у Мостар,
Путописац је у Бијелом Пољу видио исполинске шипке. Толики се,
мислио је, не могу вољом саме природе назбијати. Пожелио је да
један убере, али су му његови гавази скренулу пажњу да се не шали
главом. Да се не тиче жице живота Мишка Вукашиновића.
– Шта му значи један плод, кад их већ оволико има? Ко је тај
човјек? – упитао је Пуле.
– Не питај!
Тај тврди одговор, ако се може тако тумачити, големи је магнет
који вуче Француза, тјера га да устане од тек начетог посног чанка у
механи и запути се према Бијелом Пољу.
Вукашиновићева загонетка важнија му је од пута у Сарајево,
који стално одлаже, иако су му јавили да ће га тамо примити чак и
сами везир Сејид Ахмед-Паша. Али, ко ће сад да мисли о везиру. Јер,
Путописац је на ову страну дошао по чудеса невиђена, а чуда још
ниоткуда.
Јесте, има тај мост, витки камени лук којим је Хајрудин преко-
рачио с једне на другу обалу Неретве. Смјелији је и импозантнији
од Риалта у Млецима, који је на гласу ако право чудо. Али то није
оно што Пулеова пустоловна душа иште. То је само камен-истина
складно уздигнут и склопљен над ријеком, али хладни камен му
мами подгријану машту.
Више га голицају пламтеће кугле што с времена на вријеме
угледа под мостом, у Неретви. Но, како се изненада појаве, тако
брзо и згасну, па се Француз све безвољније вуче мостарским ма-
халама, мислећи једино на себичног Вукашиновића, који ни за-
логај плода што му природа великодушно даје не жели да пре-пусти
икоме. А сам га не једе. Можда је то чудо за којим трага?
Писац данима не удара ни слова, премда је због записа и стигао
у крш херцеговачки. Исциједио је на хартију нешто мисли, ама још
у Дубровнику. Од онда – ни мрље. Рука га не слуша, мисли бјеже,
ковитлају се око њега као повјетарац око храста, збијају се као
сијено око стожине.
– Ја ћу тебе водит шејху Мухамеду Хасан-ефендији да ти завири
у сан. Шејтани су те спопали! Јашта су, чим не мореш да једеш, а
нећеш ни женскко да погледаш. Ни у табхану не идеш- смрсио му
је Фазлија, домаћин у хану у којем ноћива.
Оне ће му испричати да већ двадесет љета, од велике глади
која је потрла пола Херцеговине, нико није ни зрно граната
Мишка Вукашиновића окусио. Ни он сам. Бере их сваке јесени,
пажљиво и смјерно, односи у магазу, и више их нико никад не
види. Већ у јуну, када се у туђим башчама тек замећу тврде бобе
нових плодова, код њега су шипци већи од шаке; већ маме стасом
и мирисом. А Мишко, танак и оштар као трн, поједе по шаку
скуваног раштана. Кад има. Кад нема, жваће липову ресу. Или
неку траву.
Вазда му роди шипак, к'о да нешто чара. И кад оно била голема
глад, кад су у Сарајеву дјеца изјела матер, у њега родило.
Отиш'о неки Данило да му тражи шипак, а он га ишћер'о и
рек'о да гледа кога ће Турци вечерас објесити, па да га изједе. Ако
је гладан. А он био гладан.
Шапутања о Мишку Вукашиновићу начела су Пулеово српље-
ње, али су му распирила и жар посустале маште.
Уморан од тешких ноћи и чапраздивана са сваким придошлим
кириџијом у хану; надојен оштрим испарењима ознојених тије-
ла и полураспаднуте обуће што су се сушили крај огњишта у
широком приземљу хана, Француз опет креће према Бијелом
Пољу, према оном малом имању зараслом у суву траву и шикару.
Прво вече није се ни усудио да уђе у Вукашиновића авлију.
Стајао је на једном камену и гледао. Пола сата је буљио у једну
тачку, и тек када је одлучио да пође натраг, примијети да је из
те тачке изникао старац и мирно кренуо према кућици. Суви
човјек се с прага осврнуо. Послао је према Французу брз и кратак
поглед, муњу од које се чудозовни гост умало није срушио. А
прије него што ће се знатижељни посјетилац окренути и отићи,
кроз отворена врата магазе угледаће бар стотину пари очију како
сјакте из мрака.
Дош'о му једном муселимов гаваз и рек'о да пода гранате, иначе
ће му их власт у–зети, а њега истаслачити, па у бајбок. “Иди кући,
Ибрахиме!”, рек'о му Мишко и устријелио га зрикавим очима.
Ибрахим је прождр'о пљувачку и побјег'о. Послије рек'о муселиму
да Мишко нема ни гранате.
– Ама, мубарећија му потровала чељад, а он сам прекужио.
Отад му нико у кућу није уљег'о.
И друго вече је Пуле ишао према Бијелом Пољу, вукући за
собом приче из механе, запињући о мусаву, одрпану дјецу, која
су га јатомице у стопу пратила. Кад је пришао имању, видио је
да старац стоји на истом камену са којег се Француз, ошинут
муњом, синоћ умало није стрмоглавио.
– Чек'о сам те – вели Мишко.
Од његове мирноће кључа Пулеова крв, ама хвата га дрхтавица.
– Само сам хтио да видим ваше шипке. Никад нисам видио
овакве. Оволике. Кажу да их у магази имате читав товар.
– Моје гранате, моја магаза. Мој товар – каже старац. Ни труна
одбојности, пакости, љутње нема у његовом гласу. Лице му бијело,
хладно; комад изровашеног камена. Али, бразде се не помичу.
Као да ни уста не отвара док говори.
– Какав сте ви то човјек? – пита Француз, не знајући шта то
питање значи и какав одговор очекује.
– И ја се то питам. Пита ме сваки гурбет што овуда прође. И
Господ се Бог пита. Нико, мешчини, нема одговора.
Старац испраћа госта дугим, продорним погледом. Странац га
осјећа на тјемену, због тог погледа не може да се осврне, провјери
сијевају ли из магазе оне муње које су га тресле претходно вече.
То га гура надоље до Неретве, све до моста испод којег ће опет
назрети ужарене кугле што се безгласно трну у бистро ријеци.
Је ли то оно за чиме трага? Чудо...
Треће је вече како Пуле, танак путописац, а поголем аванту-
риста, ходи према запуштеном имању бандоглавог Мишка Вука-
шиновића. Више му нису на уму шипци, већ оне очи што стри-
јељају из мрака мемљиве магазе; она ватра што ждије и бјесни
крше ми догоријева у њедрима плаве Неретве.
Дошли код Мишка неки Муслибеговићи из Доње Махале.
Максумче им подавише глисте, све му на уста излазе. А суша
ударила, ниђе ништа, све спаљено. “Дај једну гранату, Мишко,
да ишћерамо гујавице из ђетета”, питају га. “Ево, на, дајте му ово,
ишћераће их.” И не даде им гранате, даде им шаку кунице.
Синови му се поклали због голубијег јајета. Ето, таква је глад
у њиг била.
Чујеш странче, не чули те јади, не прилази проклетоме Вука-
шиновићу. Ако те превари па му приђеш, не гледај му у очи, не
збори с њиме, него лети назад муњевијем скоком.
Писац не вјерује шапатима који га прате, али све мање вјерује
и себи. Једино још слути да ће га на камену којем се приближава
сачекати Мишко Вукашиновић.
– Знао сам да ћете ме чекати.
– И ја сам знао да ћеш доћи – вели старац, не дозвољавајући
изванцу ни педаљ предности.
Мирноћа, хладна сталоженост, коју Француз тумачи као
знак мудрости или познавања велике тајне – то је оружје сувог,
погрбљеног старца, црва људског којем је препуштена голема
јабука тајне. Зачудо, ни Пуле више није толико узбуђен. Предаје се
титравој сили која извире из чудакових очију, из поља сасушене
траве, из шикаре, из Неретве што бјецка у даљини...
Два човјека гледаће се неко вријеме. За Пулеа ће проћи чи-
тава вјечност док га Мишко Вукашиновић не поведе према сво-
јој магази. Старцу ће требати тек трен да у странчевим очима
прочита словце разумијевања и упути му знак да пође за њим...