Мало јеси, мало ниси

У Путопишчевим хроникама ће се, много касније, читати да
су прошли кроз затворена врата; да их је провукло кроз цијело
дрво. Да је жив, Мишко Вукашиновицх би заиста посвједочио
како је он сам, својом руком отворио врата. Тек, унутра, у мраку
повелике просторије ниског стропа, бљеснуше – очи. Хиљаде
очица необичних створења, која су се, барем се тако чинило
Французу, радовала посјети.
– Ох, мондје! Шта је ово? – оте се госту.
– Ако не видиш шта је, ти немој ни да гледаш – узвраћа старац.
Два човјек пролазе између пажљиво истесаних полица, на ко-
јима се смијеше главе шипака, изрезбарене са много љубави, дрхта-
вицом сањара, муком тежака, стрпљењем гладнога. Из мрака бље-
ште небеса људи од шипака, сасвим сличних, али потпуно друга-
чијих, и од смртних људи и један од другога. Већина се смије: из
прореза на кори плодова начињених пажљивим резом сјечива,
вире зрна шипака – цакли се глеђ бјелкастих зуба, румене десни,
кезе се чељусти веселих створова. Сваки је осмијех другачији, сва-
ки зуб различит, посебан, извајан преголемим трудом природе,
зрацима херцеговачког сунца и мирном руком Мишка Вукашиновића.
А очи?! Посебна радост лије се из роскастих зјеница окатих
створова. Два сужња једног познатог и тегобног живота обасјана
су радошћу постојања, радошћу великог сазнања другога, не-
знаног, али блиског свијета. Свако је око тог небовника, ако и
људско, другачије и посебно, лијеп на само свој начин. Бљесак
душе чудних бића из Бијелог Поља, или барем њиховог творца.
Спетљани су тањушним нитима постојања.
– Боже, ви сте истински... умјетник! Ово је... умјетност! –
узвикује Француз у мраку Вукашиновићеве магазе, а његове
ријечи, уз ведар осмијех, понавља гомила изрезбарених глава.
– Ја, синко, ни не знам шта је... умјетност. Ово је... мој живот.
Или је барем везано с њим синџирима које не могу да раскинем
– леденим гласом узвраћа старац, након што се жамор шипкових
главичица следио у ишчекивање.
Нагло освијешћен, Путописац се хвата за косу, као да провје-
рава да ли је његова глава још ту, на раменима, или се упетљала у
гвоздену мрежу Мишка Вукадиновића и преселила се на полицу
мемљиве магазе.
– Свевидећи Боже, да ли се ово стварно догађа?! – криви се
запрепашћени дошљак, покушавајући да изрони из таласа d'
incrouable sensations која га запљускују.
– Догађа се све оно у шта је човјек спреман да повјерује – од-
говара му гласно и разговијетно на његовом француском језику
једна на смијана глава шипка.
Пуле, се без опирања, предаје. Урања у топло море осмијеха
својих необичних дружбеника. Утом угледа да се и старац, први
пут од када га зна, смјешка. Писцу постаје јасно зашто је ово коло
фигурица, изрезбарених од слатког плода, тако раздрагано и
безбрижно. Али, трен касније, то ће се његово сазнање расути у
нова питања.
– Шта вас тјера да то правите? За чим трагате? За утјехом?!
– А за чим ти трагаш док одаш к'о слутиња по туђој земљи?
– Трагам... не трагам... трагам за новим искуствима, за новим
животом. За непознатим, слатким, туђим животом.
– А ја за старим адетом и земаном, за старим животом. По-
знатим, горким... Мојим.
Француз једва обуздава жељу да додирне једну главу. Баш кад
помисли да се одупро напасти, рука му се, као туђа, подиже и
креће према полици, ка зоводљивом осмијеху даме којој је творац
од танких влакана шипкове коре, издјељао и косу.
Како примиче прсте на педаљ, тако га старац ошину ватреним
погледом.
– Не дирај!
– Али...
– Не дирај. Опоганићеш. Сатрунуће. Као и све што људска рука
дотакне.
– Али, дајте ми макар један – кључа Пулеова жеља.
– Не узимај, ако не желиш зло – рече старац леденим гласом.
– Pourquoi? Забога, зашто? – нестрпљив је Француз.
– Зато.
Пишчева проврела знатижеља не може да се притули овом
одговору.
Пролијевају се капи ријечи као зној са тежака.
– Какав сте ви то... човјек? Шта тражите заузврат? C'est de
l'arte! Могао бих да откупим те ваше гранате, да их понесем у
Француску, да покажем.
– Жива се чељад не откупљује – из мрака стиже смирени одговор.
Тек жишка љутње разлаже се из ледених ријечи и жеже Фран-
цуза по руци којом је покушао да додирне ово створење.
Разговор је очигледно завршен.
Посјеченог усхићења, несигуран попут искислог живинчета,
Пуле се спрема да крене. Али, мора још нешто да пита жилавог
старца. Ако не упита, тајна Мишка Вукашиновића за Француза
ће остати сасвим неразложена, недодирнута. Непостојећа.
– Зашто то радите?
– Морам.
– Зашто морате? Шта вас је на то... натјерало? Чуо сам многе
приче о вама...
– Све што си чуо, истина је. И није истина. Помало јесте, помало
није. Као и живот. Помало јеси, помало ниси.
Старац показује врата. Француз излази без поздрава. Послије
неколико корака осврће се, али не може више да види ни Мишка
Вукашиновића, ни магазу. Али, осјећа да су ту; упелетни у небо
и земљу, уплетени у његов патуљасти, у незнању проведени, лаж-
ном надом храњени живот. Онај живот који никада неће доку-
чити тајну што је дохватио Мишко Вукашиновић.
У бесаној ноћи Путописац дуго ослушкује Херцеговину. По-
некад промине искежена глава шипка, засјаји и отисне се доље
према Неретви, па се домало и угаси. Ти жишци га спопадају све
док не стиже до Хајрудиновог моста. Под њим, доље у води угледа
опет Мишка Вукадиновића и његову чељад. Смијеше се и шапућу:
– Помало јеси, помало ниси.
То је, значи, то. Чудо...
Послије ће, у студеној магли Сарајева, јесени хиљаду шестсто
педесет и осме француски путописац Poullet, сува грла и бистре
главе, наквасити перо, исписати дењак хартије успомена из Ду-
бровника и Мостара.
Кад год би поменуо жилавог Вукашиновића и његове гранате,
мисли су му се мутиле као плаха Неретва послије кише.
У чаршији ће срести још једног, себи сличног Француза вреле
крви. Тај пустолов, управо се спремао на југ, низ Неретву и
Херцеговину, до Дубровника. Као свој својему, Пуле је повјерио
ученом и поштованом писцу Киклеу причу о магази пуној живих
глава и завјетовао га да сврне кроз Мостар и у Бијелом Пољу
потражи Мишка Вукашиновића.
Двадесет и шест дана потом, док је Пуле сређивао своје ру-
кописе, стигло му је писмо. Честити Кикле је обавјештавао зем-
љака како га је у Мостару задесио drowe страшна киша, какву у
животу није видио. Падало је и с неба, избијало из камена. И још
му пише да су и Мостар и Бијело Поље претекли потоп.
А за Мишка Вукашиновића нико никада није чуо. Нити је
такав на овоме свијету икад постојао.
_______________
*Прерано преминули Горан Михаиловић, ратни извештач и главни и
одговорни уредник Радија Републике Српске у ратном периоду, врсан
новинар и уредник најважнијих штампаних медија у Српској и после
рата, приповедач по вокацији, оставио је иза себе две кеиге прича: “Сам
против свих” и “Да смо живи”, из које и преносимо ову причу.