Проза
02. 01. 2019
Горан Михајловић

Мало јеси, мало ниси

– Немали ‘љеба, па одселили.
– Снаха му од глади плакала, па он оћер’о сву чељад, а ост’о само
он. Јер он море и гладан.
– Ни сад не једе ништа до липове ресе, а шипке слаже у магазу, па
иг, кад почну трунути, сарањује, Боже ме прости, к’о живад.
За Французом се мрси клупко шапата. То је једино што му
Мостарци могу понудити о Мишку Вукашиновићу. Сви о њему
понешто нагађају, али нико ништа не зна. Кад је долазио у Мостар,
Путописац је у Бијелом Пољу видио исполинске шипке. Толики се,
мислио је, не могу вољом саме природе назбијати. Пожелио је да
један убере, али су му његови гавази скренулу пажњу да се не шали
главом. Да се не тиче жице живота Мишка Вукашиновића.
– Шта му значи један плод, кад их већ оволико има? Ко је тај
човјек? – упитао је Пуле.
– Не питај!
Тај тврди одговор, ако се може тако тумачити, големи је магнет
који вуче Француза, тјера га да устане од тек начетог посног чанка у
механи и запути се према Бијелом Пољу.
Вукашиновићева загонетка важнија му је од пута у Сарајево,
који стално одлаже, иако су му јавили да ће га тамо примити чак и
сами везир Сејид Ахмед-Паша. Али, ко ће сад да мисли о везиру. Јер,
Путописац је на ову страну дошао по чудеса невиђена, а чуда још
ниоткуда.
Јесте, има тај мост, витки камени лук којим је Хајрудин преко-
рачио с једне на другу обалу Неретве. Смјелији је и импозантнији
од Риалта у Млецима, који је на гласу ако право чудо. Али то није
оно што Пулеова пустоловна душа иште. То је само камен-истина
складно уздигнут и склопљен над ријеком, али хладни камен му
мами подгријану машту.
Више га голицају пламтеће кугле што с времена на вријеме
угледа под мостом, у Неретви. Но, како се изненада појаве, тако
брзо и згасну, па се Француз све безвољније вуче мостарским ма-
халама, мислећи једино на себичног Вукашиновића, који ни за-
логај плода што му природа великодушно даје не жели да пре-пусти
икоме. А сам га не једе. Можда је то чудо за којим трага?
Писац данима не удара ни слова, премда је због записа и стигао
у крш херцеговачки. Исциједио је на хартију нешто мисли, ама још
у Дубровнику. Од онда – ни мрље. Рука га не слуша, мисли бјеже,
ковитлају се око њега као повјетарац око храста, збијају се као
сијено око стожине.
– Ја ћу тебе водит шејху Мухамеду Хасан-ефендији да ти завири
у сан. Шејтани су те спопали! Јашта су, чим не мореш да једеш, а
нећеш ни женскко да погледаш. Ни у табхану не идеш- смрсио му
је Фазлија, домаћин у хану у којем ноћива.
Оне ће му испричати да већ двадесет љета, од велике глади
која је потрла пола Херцеговине, нико није ни зрно граната
Мишка Вукашиновића окусио. Ни он сам. Бере их сваке јесени,
пажљиво и смјерно, односи у магазу, и више их нико никад не
види. Већ у јуну, када се у туђим башчама тек замећу тврде бобе
нових плодова, код њега су шипци већи од шаке; већ маме стасом
и мирисом. А Мишко, танак и оштар као трн, поједе по шаку
скуваног раштана. Кад има. Кад нема, жваће липову ресу. Или
неку траву.
Вазда му роди шипак, к’о да нешто чара. И кад оно била голема
глад, кад су у Сарајеву дјеца изјела матер, у њега родило.
Отиш’о неки Данило да му тражи шипак, а он га ишћер’о и
рек’о да гледа кога ће Турци вечерас објесити, па да га изједе. Ако
је гладан. А он био гладан.
Шапутања о Мишку Вукашиновићу начела су Пулеово српље-
ње, али су му распирила и жар посустале маште.
Уморан од тешких ноћи и чапраздивана са сваким придошлим
кириџијом у хану; надојен оштрим испарењима ознојених тије-
ла и полураспаднуте обуће што су се сушили крај огњишта у
широком приземљу хана, Француз опет креће према Бијелом
Пољу, према оном малом имању зараслом у суву траву и шикару.
Прво вече није се ни усудио да уђе у Вукашиновића авлију.
Стајао је на једном камену и гледао. Пола сата је буљио у једну
тачку, и тек када је одлучио да пође натраг, примијети да је из
те тачке изникао старац и мирно кренуо према кућици. Суви
човјек се с прага осврнуо. Послао је према Французу брз и кратак
поглед, муњу од које се чудозовни гост умало није срушио. А
прије него што ће се знатижељни посјетилац окренути и отићи,
кроз отворена врата магазе угледаће бар стотину пари очију како
сјакте из мрака.
Дош’о му једном муселимов гаваз и рек’о да пода гранате, иначе
ће му их власт у–зети, а њега истаслачити, па у бајбок. “Иди кући,
Ибрахиме!”, рек’о му Мишко и устријелио га зрикавим очима.
Ибрахим је прождр’о пљувачку и побјег’о. Послије рек’о муселиму
да Мишко нема ни гранате.
– Ама, мубарећија му потровала чељад, а он сам прекужио.
Отад му нико у кућу није уљег’о.
И друго вече је Пуле ишао према Бијелом Пољу, вукући за
собом приче из механе, запињући о мусаву, одрпану дјецу, која
су га јатомице у стопу пратила. Кад је пришао имању, видио је
да старац стоји на истом камену са којег се Француз, ошинут
муњом, синоћ умало није стрмоглавио.
– Чек’о сам те – вели Мишко.
Од његове мирноће кључа Пулеова крв, ама хвата га дрхтавица.
– Само сам хтио да видим ваше шипке. Никад нисам видио
овакве. Оволике. Кажу да их у магази имате читав товар.
– Моје гранате, моја магаза. Мој товар – каже старац. Ни труна
одбојности, пакости, љутње нема у његовом гласу. Лице му бијело,
хладно; комад изровашеног камена. Али, бразде се не помичу.
Као да ни уста не отвара док говори.
– Какав сте ви то човјек? – пита Француз, не знајући шта то
питање значи и какав одговор очекује.
– И ја се то питам. Пита ме сваки гурбет што овуда прође. И
Господ се Бог пита. Нико, мешчини, нема одговора.
Старац испраћа госта дугим, продорним погледом. Странац га
осјећа на тјемену, због тог погледа не може да се осврне, провјери
сијевају ли из магазе оне муње које су га тресле претходно вече.
То га гура надоље до Неретве, све до моста испод којег ће опет
назрети ужарене кугле што се безгласно трну у бистро ријеци.
Је ли то оно за чиме трага? Чудо…
Треће је вече како Пуле, танак путописац, а поголем аванту-
риста, ходи према запуштеном имању бандоглавог Мишка Вука-
шиновића. Више му нису на уму шипци, већ оне очи што стри-
јељају из мрака мемљиве магазе; она ватра што ждије и бјесни
крше ми догоријева у њедрима плаве Неретве.
Дошли код Мишка неки Муслибеговићи из Доње Махале.
Максумче им подавише глисте, све му на уста излазе. А суша
ударила, ниђе ништа, све спаљено. “Дај једну гранату, Мишко,
да ишћерамо гујавице из ђетета”, питају га. “Ево, на, дајте му ово,
ишћераће их.” И не даде им гранате, даде им шаку кунице.
Синови му се поклали због голубијег јајета. Ето, таква је глад
у њиг била.
Чујеш странче, не чули те јади, не прилази проклетоме Вука-
шиновићу. Ако те превари па му приђеш, не гледај му у очи, не
збори с њиме, него лети назад муњевијем скоком.
Писац не вјерује шапатима који га прате, али све мање вјерује
и себи. Једино још слути да ће га на камену којем се приближава
сачекати Мишко Вукашиновић.
– Знао сам да ћете ме чекати.
– И ја сам знао да ћеш доћи – вели старац, не дозвољавајући
изванцу ни педаљ предности.
Мирноћа, хладна сталоженост, коју Француз тумачи као
знак мудрости или познавања велике тајне – то је оружје сувог,
погрбљеног старца, црва људског којем је препуштена голема
јабука тајне. Зачудо, ни Пуле више није толико узбуђен. Предаје се
титравој сили која извире из чудакових очију, из поља сасушене
траве, из шикаре, из Неретве што бјецка у даљини…
Два човјека гледаће се неко вријеме. За Пулеа ће проћи чи-
тава вјечност док га Мишко Вукашиновић не поведе према сво-
јој магази. Старцу ће требати тек трен да у странчевим очима
прочита словце разумијевања и упути му знак да пође за њим…

Проза
02. 01. 2019
Небојша Радић

Хаџи Василије ПРОТИВ Новог светског поретка

(Из рукописа истоименог романа Небојше Радића)

Французе углавном не волим, осим чувених уметника и Напо-
леона, наравно. А Марита, наша драга La Vache, је била још нешто
сасвим посебно, класа за себе. Наша шефица одсека, алжирска
Францускиња, била je ван сваке могуће категоризације, она је била
у лиги са Џингис Каном и Пол Потом, директан потомак Атиле
Бича Божијег и Лукреције Борџија. La Vache је успела да извређа
и доведе до суза апсолутно свакога ко је имао ту привилегију и
задовољство да проведе са њом дуже од пет минута.
“То што ви радите, тај ваш наводно научни рад је најобичније
срање (merde)”, имала је обичај да посаветује млађе колеге. Ако
неко случајно злоупотреби логику у њеном присуству и укаже на
неки, не дај боже, аргумент, она једноставно добија хистерични
напад, почиње да вришти, пада у несвест, бацака се и ваља по
поду. Мала је, округласта, па јој лако да се ваља и вришти.Кад
онда притрче из суседних канцеларија, затекну тебе како стојиш
и њу како се ваља и виче; “Па ти мени не верујеш!”
Дивна једна дама, наша драга La Vache. Запослила је на одсеку
ћерку и пријатељицу. Сјајне две колегинице, врло вредне. Толико
су вредне да на посао и не долазе – ћерка била једном. Ту прилику
је искористила да посети заменика шефа одсека (маминог заме-
ника) и почела да плаче. ‘Треба ми више пара,’ успела је да про-
мрмља кроз сузе.
Заменик, Швајцарац који је управо радио на новом, критичком
издању сабраних дела Карла Јасперса, занемео је и почео да муца.
“Правилник, покушао је да објасни, не предвиђа такву могућност”.
Онда је дотрчала мама да утеши ћерку, укорила је неваљалог
заменика и обећала да ће ту језиву неправду да исправи. Отишла
је у кадровску службу, срушила се у несвест, ваљала по поду, зва-
ли декана, ректора и кога све не (истеривача ђавола уз бели лук,
колац и венац). Тако је ћерка престала да рида – добила је пови-
шицу. Од онда се више није ни појављивала, хвала богу. Паметно
потрошене паре, исплатило се.
La Vache сад ради на једном важном пројекту за министарство
Мијанмара. Она и супруг, иначе министар у влади. Фирма и паре
су наши а зарада њена, сјајан један пословни концепт. Ту да и не
убрајам оне криминалце које је довела са Би-Би-Си-а и посадила
их у просторију за наставно особље. Наставно особље је истерала
на улицу.
“Шта ће њима та просторија, па они треба да су у учионицама,
да предају!“, каже наша драга La Vache.
Од мене је сад отела рукопис новог романа, The Russian Soul,
“Руска душа”. Будала је студирала руски, па кад је видела рукопис
на мом столу зграбила га. “Интересантно”, каже. Баш решила да
она то прочита, шта ћеш. Да сам само знао да ће да ми отме ру-
копис, натопио бих га отровом кураре… Но, идем сад код ње да
узмем онај рукопис. Прошло већ месец дана откад ми га је отела.
Кад почне да се буни направићу јој фотокопију – стока једна.
И тако изађем из канцеларије и кренуо низ ходник, па уз
степенице како бих дошао до њене канцеларије на првом спрату.
Било је већ седам сати увече. Бацим поглед около, нигде никога.
Кренем уз степенице, завирим у пар канцеларија – никога.
Само смо она и ја у згради. Изванредно, мислим се. Ако почне
да вришти и да се ваља по поду, ту ће и да остане.Како идем низ
ходник, видим код ње отворена врата и упаљено светло. Ту је,
скот. Но хајде, и ово ћемо некако да преживимо. На одсеку нигде
никога. Вече је и напољу мрак.
Дођем до врата и застанем да ослушнем. Ништа. Баш се ниш-та
не чује. Приђем вратима и покуцам. Ништа. Завирим мало унутра
кроз полу-отворена врата и видим да за столом за састанке нема
никога – пар шољица за кафу и две порцеланске краве. Једна кра-
ва је бело-плава а друга је црвено-плава – сименталке. На зиду
још два постера са сименталкама. Одатле и надимак, La Vache.
Обожава чоколаду и краве. У канцеларији има пет-шест постера
и петнаестак скулптура са крављим мотивима – дебил.
Закорачим већ у канцеларију и погледам према радном столу.
Никога! Уђем унутра и осврнем се. Лево од стола, на итисону лежи
тело. Непомично. Лицем на доле, руке испружене поред главе.
Цветни мотив на блузи, доњи део тренерке… тамна, коврџава
коса… Приђем још мало да боље видим. Загледам се у лице… очи
широм отворене, гледају ме – La Vache est mort!
Прстом је гурнем у раме – ништа, очи стаклене.
Готова је.
Мртва.
Very dead indeed.
Баш као у мом… роману! Руку под руку, прођоше ми и по-
мисао и језа низ кичму. У мом, то јест Џесикином роману, има
једно овакво, слично убиство шефа одсека!
Хвата ме паника, али не губим присебност. Сад кад дође по-
лиција… све ће да закључају и запечате. Да узмем ја боље мој
рукопис, мислим се, кад сам већ ту. То ми је била најбоља копија,
руком сам уносио неке измене… не бих то баш да изгубим.
Погледам на сто – нема, на полице – нема, у фиоке – нема. А стајао
је месец дана ту на њеном столу… намерно га је ту држала само
да ме нервира.
Где је мој рукопис? Где је рукопис?
И тад ми сине. Па наравно. Неко мора да је дознао, још неко
је видео рукопис код ње на столу! Неко ко се разуме у савремену
књижевност, неки стручњак. Да, стручњак за књижевност на
одсеку за светску књижевност… и није нека индикација. Могао
би то бити било ко од колега овде. Или неко са Би-Би-Си-а? Хоће
да праве серију од тога. Имају већ главног глумца вероватно.
Џуда Лоа или Џонија Депа можда. Добро, то не би било лоше али
ће да промене наслов, неко други ће се потписати као аутор…
промениће ми да главни јунак буде трансполни или бесполни
или… Да, уништиће сав мој труд.
Убијена је због мог романа. То је сасвим јасно. Она је прва пра-
ва жртва романа. У роману има девет убистава и ово је десето.
Прво хладним оружјем, морам да приметим. Мој роман је почео
да утиче на живот… Ја сам написао роман, а сад роман пише мене!
Нечујно сам изашао из те канцеларије. Отишао сам да поку-
пим своје ствари и потом изашао кроз прозор канцеларије, про-
шао кроз један жбун и стигао до бицикла. Сва срећа само што
ми је канцеларија у приземљу. Нисам могао да за собом затворим
прозор, али шта има везе.

Осврнуо сам се. Није било нигде никога. Неки полупијани су се
драли и гурали на сред улице. Узео сам бицикл, упалио светла
и кренуо. Имао сам утисак да ме неко посматра. Из даљине, са
одстојања, али сигурно, упорно, неко ме је посматрао.
Као да ме је неко посматрао…

– —
Субота. Пробудио сам се у пет, сишао у приземље, дочепао се ком-
пјутера и сео у фотељу.
Мора да су је чистачи нашли. А шта ако чистачи нису дошли?
Шта ако су се она два велика Нигеријца негде запили и прескочили
туру? То им се, додуше, није десило у последњих десет година, али
ипак… шта ако се управо то догодило? Скувао сам омањи лонац
кафе, бар литар, узео шољу и вратио се у фотељу.
Шта ми је сад чинити? Питања, све сама питања су навирала, а
да ја нисам имао ниједан одговор. La Vache је лежала непокретна
на поду канцеларије, а ја нисам знао шта да радим. Има ту и неки
убица. La Vache је била стока, то је тачно, али убиство? Убиство је
помало претерена реакција на све њене свињарије. Ако то уопште
има какве везе са моралом и свињаријама. Пљачка? Па ко још
пљачка одсек за светску књижевност, није ваљда дотле дошло!
Убиство у афекту? Неко ју је звизнуо порцеланском кравом.
Тешко да је неко планирао тако шта, употребу краве као оружја.
Кренуо сам да џарам даље, никад се не зна, да читам вести.
“Русија стоји иза тровања…”, “Путин лично наредио…”, “Боџо
Вилсон, Министар Иностраних послова Велике Британије каже
да је врло вероватно да су то Руси… “и тако даље, и тако стално.
Политичари лажу новинаре, новинари онда лажу нас: “Русију
избацити из Савета Безбедности!” Доста ми је више ове цике,
дрeке, будалаштина. Ко зна шта су сад смислили?
“Центар Кембриџа је данас затворен због опасности.” Шта ре-
че? Центар града је затворен? Кренем да читам Би-Би-Си-јев чла-
нак од почетка. Не могу да верујем својим очима. Прочитам цео
чланак поново, па поново…
На одсеку за светску књижевност, у самом Центру Кембриџа
догодило се убиство. Жртва напада је шеф одсека, професорка
Марита Лекретјен, носилац Златне Палме, највећег француског
одликовања за заслуге у култури и образовању. Професорка је
усмрћена отровом за који се претпоставља да је врсте која је про-
изведена у Русији. Дакле, професорка Лекретјен је жртва напада
бојним отровом и ово се сматра за отворену агресију Русије на
грађане, институције и демократију Велике Британије која ће
преузети све могуће мере да заштити себе, своје грађане и узврати
одговарајућим мерама.
Спустим компјутер на сто. La Vache је синоћ лежала на поду
разбијене главе, врло мртва. Ја био и видео, порцеланска крава
поред ње. Бојни отров? Ма какав бојни отров неко ју је звекнуо
кравом у главу. Не треба нам овде Шерлок Холмс да би се то
утврдило. Сад ћу да позовем телевизију да им то кажем… ово што
они причају ништа није тачно!
Подигнем слушалицу. Одмах је и спустим.Василије, много си
бре глуп. Па они то знају то. Они то и те како знају.
Знају они и много више од тога. Неко је све ово лепо смислио
и приредио. Без сведока, без трагова, осим што….. И ту ме проби
хладан зној. Без сведока? Да, без сведока осим… мене!?

Проза
02. 01. 2019
Србислава Вуксан

Todo o nadа

Све или ништа

Јутро. 8:30. Вести – Спортски журнал: “Познати словеначки алпи-
ниста изгубио је живот на Хималајима… нажалост, спасиоци су
стигли прекасно”.
Ко од мача живи, од мача и гине. Да је био у чилеанској
пустињи Атаками, снашла би га погибељ од жеђи. Да се срушио
спортским авионом у џунгле Папуа Нове Гвинеје, средили би
га канибали из племена Јимас. Нека врата никада не би требало
отварати. Кад једном прођеш кроз њих…
Назвала сам мог пријатеља Марка, спортског новинара и пла-
нинара-аматера. Никада се није успињао на веће планинске врхо-
ве. Задовољавао се дружењем с тим чудацима и писањем репор-
тажа о њиховим подвизима.
– Да. Чуо сам. Могу да замислим његову агонију. Слушај, по-
знајем човека који се пре неколико месеци вратио са успона на
Еверест. Би ли желела да га упознаш?
Није ме требало молити. Ко је тај лик?
– Вишеструки освајач Евереста, Аконкагве… Јапанац Акира
Масару. Да се нађемо…
– Једва чекам! Где?
– Код мене. Сутра око пет.

* * *
Јапанац је позвонио на Маркова врата. Тачно у пет.
Домаћин је отишао у кухињу да пристави чај. Проучавала сам
Акирине мужевне црте лица. Никад не знаш колико им је година.
Како да отпочнем разговор? Осећала сам се као лопов – почетник,
покушавајући да прикријем збуњеност. Приметио је мој поглед и
насмејао се, показавши низ крупних, белих зуба.
– Та трагедија… – изрекох, реда ради.
– Ма, хај`те, молим вас. Људи се занимају сат-два, а после их
преплаве неке нове вести. Рачунамо с тим. Планине узимају свој
данак.
– Да – рекох – Ваља стегнути зубе у тим негостољубивим, су-
ровим пределима. У страху пред ледом, маглом, мећавама и ла-
вином. Корак по корак. Повезани конопцима. Добровољно муче-
ништво за узвишени идеал? Или, можда, пробни камен карак-
тера? Полагање још једног животног испита?!
– Ја бих пре рекао – Марко довикну из кухиње – искупљење!
Потреба да пред собом оправдате сврху свог постојања. Прећутни
морални закон. Ви, алпинисти, прави сте зависници. Флертујете
са Смрћу.
Акира одмахну руком. – Одговор је увек исти, а научио сам
га у Патагонији: речи per otro vеz значе почетак од нуле. Вечни
изазов.
Марко се вратио носећи чајник. Полаганим, методичним по-
кретима пунио је лулу. – Током нашег последњег сусрета, наго-
вестио си нешто, ако сам добро разумео, о некаквом привиђењу.
О фатаморгани. Значи, и тамо их има? Зар се оне не појављују
само у Сахари?
– Има ствари које нису за ширу јавност. – Акира је оклевао.
– Појаве које превазилазе нашу моћ поимања ствари.
– Тим пре, изазивају нашу радозналост. – Марко ми кришом
упути значајан поглед.
Акира сркну чај и отпоче своју невероватну исповест.
“Налазили смо се на Западном гребену. На око 5.400 метара
надморске висине. Ту има само педесет посто кисеоника. Дању је
плус четрдесет. Током ноћи – минус двадесет. Док смо застали да
предахнемо, с гребена се спуштала канадска екипа. Обавестише
нас о тешкој повреди једног њиховог члана. Тражили су помоћ од
Шерпаса из базног логора у Лукли, на 2.840 м. Истини за вољу, нико
од нас не би никада успео, да ти малени, искусни и издржљиви
горштаци не припреме наш успон. Они су прави победници, а не
ми. То је народ Кумбу. Шерпа значи Људи са Истока. Ни човек,
који је први у историји алпинизма освојио Монт Еверест 1953. није
био Едмунд Хилари. Био је то његов Шерпа. Легендарни Тензинг.
С тога, не треба од нас правити хероје. Супермене. Усред снежне
пустоши, крећући се ногу пред ногу, ка логору број 3, угледах
необичан призор. У сусрет нам је долазило десетак особа у одећи
тибетанских монаха. У поретку, један за другим, силазили су
ивицом глечера. Без заштитних конопаца, без опреме! Да ли ја
то добро видим?– упита ме забезекнутим погледом мој саборац
Владимир. Приближише нам се на непуних двадесетак метара, и
тада приметих, да на босим ногама имају само сандале. Ниједним
знаком нису показали да се мимоилазе са нашима, Исто су се
понашали и остали из наше екипе.
Кисеоника у нашим боцама је преостало тек толико да се по-
пнемо до логора, заменимо их и одморимо се. Заборавих да напо-
менем, да смо све време били у вези с базним логором. Телевизијска
екипа нас је пратила преко сателита и снимала све етапе успона.
Једва сам чекао да поразговарам са шефом базног кампа.
– Јесте ли видели будисте? – упитах га испрекиданим дахом.
– Будисте? Побогу, какве будисте? Шалиш се, зар не… горе, на
пет хиљада метара, срели сте будисте?! Забрињаваш ме, Акира.
Да није у питању висинска болест? Како стојите с кисеоником?
Крените даље око два ујутро. И, не заборавите, очекује вас опасна
Зона смрти.
Веза се прекинула. Преморени, попили смо топлу текућину
коју су нам припремили наши водичи, нешто мало презалогајили
и завукли се у вреће за спавање. Већина је тонула у сан.
– Еј, Владо – прошаптах – имаш ли нека сазнања о ономе…
– Да – одговори ми он кроз полусан – Појављују се, с времена
на време. Да би нас упозорили.
– Упозорили? На шта?
– Да је ово њихова света планина, да не би смели да је скрнавимо
и узнемиравамо духове њихових предака. Екипе остављају за
собом тоне ђубрета.
– Али, они нису стварни? Зар не?
– О томе се и ради. Те утваре… Човече, пуца ми глава. Сутра
нас чека велико искушење. Пређемо ли Зону смрти…
– Не брини – умирих га. – Прешао сам је већ двапут. Чим са-
владамо Хиларијев степеник, на коњу смо.
Сувишно је рећи да сам готово целе ноћи остао будан. Пред
очима ми је била сабласна поворка достојна сценарија за хорор.
Од Западног гребена Кала Патар, до Јужног гребена на 7.950 м.,
треба нам цео дан. Ваздух је све ређи, човек остаје без даха, чак и
када се одмара. Вреба висинска болест и многи се врате с тешким
оштећењима. Исход може да буде фаталан. Најстрашније што
човеку може да се деси је церебрални едем, оток мозга. Има спаса
ако угроженог на носилима брзо спусте на мању висину, а за тај
подвиг је потребно најмање шест људи. Ветар дува брзином од
двадесет чворова на сат. Притисак пада. Лако се губе килограми.
Мучи неописива жеђ. Имајте на уму, да је силазак далеко ризи-
чнији од успона. Уобичајене су тешке промрзлине. Прети одуми-
рање ткива, гангрена. Многи од нас остали су без прстију на
удовима. А то је крај успонима. За расног алпинисту равно је ду-
ховној смрти.
– Да ли се дешава да неко одустане? – занимало ме. – Да неко
одлучи да се врати? Да, просто, `пукне`?
– О томе може да одлучи само шеф из базног кампа. Његова
реч је неопозива. Дешава се да неко, с неразумном упорношћу и
тврдоглавошћу, убеђује и њега, и остале из екипе, да је способан
да настави успон. Ретко се потврди да је био у праву; то је његова
лична одлука, за коју је спреман да преузме пуну одговорност. Да
стави живот на коцку. Дакле, преморени, улогорили смо се…
– Извини, што те прекидам. – Марко се снебивао – То ми је,
мање-више, познато. Нешто друго ме занима, у вези онога… да ли
је у питању материјализација? Све источњачке књиге посвећене
јоги и медитацији говоре да висок степен личног духовног развоја
чини човека способним да се дематеријализује. Да се тренутно
премешта у простору. Можда је то прави одговор?
– Шта наша дама мисли о томе? – Акира ме стаде љубопитљиво
посматрати.
– Ево, шта ја мислим. Колико сам упозната, постоји физички
и тзв. суптилни свет. Термин који се употребљава је психичка
енергија. Научници све чешће признају да свет ултрависоких
фреквенција…
Акира ме прекиде благим покретом руке.

Проза
02. 01. 2019
Милорад Ђошић

Касиопи спава

Приметих да деда бунца у сну.
– Ко је Касиопи, деда? – почео сам тихо да га испитујем да га не
бих пробудио.
– Девојка, зар се не сећаш да сам ти прич`о?
– Ниси ми причао – лажем ја бело, него, размишљам брзо,
можда ће нешто ново да ми каже.
– Био сам тешко рањен. Арнаути ме погодили с леђа баш кад
сам био близу Везировог моста, преко кога су ме пренели онако
клонулог Лека Милин и Јосиф Станков. Јадни, носили су ме на
смену. Говорио сам им да ме оставе, али нису хтели. Веле, док
можемо, носићемо те, а после нека нам је Бог у помоћи. Рекли су
ми после да су ме једва унели у талијански брод који нас је довезао
на Крф.
Бојао сам се да се деда не пробуди, па сам тако јако стегао
песнице да су ме руке болеле.
– И даље – рекох тихо.
– Довезли су нас на Крф, а мене су као најгорег са једнакима
пребацили на Змијско острво, тако смо звали Видо, пусто Видо…
Ниједно дрво, а киша сваки дан. Знаш да сам те водио тамо кад си
напунио осамнаест година.
– Знам, деда, сад има дрвећа и ти си једно посадио – још сам
тише шапнуо.
– Јосиф и Лека су се пријавили да и они пређу преко, да би
видали борце. Јосифу је мајка дала два таина за не дај Боже, а Леки
је деда спремио чутурицу вина. Сваки дан су ми давали помало.
Тај Јоса је био болничар и знао је правила. Парченце таина и чеп
вина, видиш како се римује, могла би и песма да се напише. Знам
ја да ти вантазираш по тој песничкој науци. Лагано сам се дизао
у људе. Био сам гладан као старопланински вук при крају зиме,
док ми Јоса једног дана не рече да могу мало више да поједем јер
нас пребацују назад на Крф у Дасију. Стигла нека италијанска
прасетина. Лажу оно за Вранцузе. Каква њихова лађа! Наплатили
су нам последњу пертлу у злату и подвалили гранате за други
калибар топова кад нам је било најтеже. Срећом, Шумадинци у
Крагујевцу су за ноћ решили муку. Ух, што сам се слатко најео.
Остависмо иза себе 8000 другова, Митиће, Тошиће… Посебно
се истицао бата Толе Пироћанац, јуначина. Умре од гангрене.
Погодио га шрапнел у ногу. Није издржаo. Нису издржали.
Потону нам младост. У Дасији је била наша јединица. Добили
смо од Енглеза шаторе. Претргли се. Кад нисмо имали занимање,
могли смо да се крећемо. Недеља. Ма реко’, морам да се попнем на
Пантократор, највиши врх Крфа. Има тамо манастир. Пораним
и устанем у четри сата. Обријем се, обучем чисту кошуљу, па
пут под ноге. И стиго’. Нисам ништа разумео од појања, али су
се крстили као и ми. Дадоше ми после литургије мало хране и
кренух назад, али уместо десно скренем поглед на лево и видим
море и неке куће. Ближе је него Дасија. Идем на ту страну па ћу
после обалом. Стрмо, али није страшно. Сунце зубато, али лепо
греје. И пођо’. Низбрдо ми је онда било лакше, а сад ни по равном
не могу. Наиђо’ на прве куће, а кад сам прошао село и био близу
мора, појави се она.
“Добар дан, где сам ово?”, упитах је, показујући на село.
“Касиопи”, рече, додирујући обема рукама груди, а онда десном
показа на село.
“Касиопи”, понових.
“Не, не“, рече. Тада сам схватио да је то њено име, а после ми
рекоше да је то село. Баш лепо, Касиопи. Сећаш се да смо имали
једну ждребицу коју сам тако назвао.
“Касиопи”. Коса црна, нос раван, зуби бели. Мала, права
Гркиња – смеје се.
“Ела, ела”, показивала је. Разумео сам. И ми кажемо: jла овам’.
Ушао сам у кућу која је била на крају села. Мала и трошна,
исто као и она наша на Старој планини. За сваки случај сам
ставио руку на нож. Приметила је и ухватила ме је нежно за руку
одвајајући је од бајонета. Схватио сам да смо сами. Посадила ме је
на столицу и дала ми је неке мале поморанџе. После ми Јоса рече
да то само на Крфу расте. Никад нисам ништа слађе јео. Тада и
никад више. Вече се примакло, а ми смо се гледали. Преко зенице
ока јој пређе последњи зрак сунца тога дана, а онда је устала и
загрлила ми је главу. Загњурих у њ’ као кад се умивам у Пасјачкој
реци… Полако сам се извукао из кревета као млада када бежи
из куће. Нисам затворио врата да је не пробудим. Окренух се.
Касиопи је остала да спава.
“Где си до сада”, рече Лека, “свуда смо те тражили.”
“Био сам на Пантократору да се помолим. Грешан сам. Сутра
идем Гордани и деци. Одавде се иде само у победу у Србију.”
– Него, шта ме то испитујеш, балавче један? – промрмља деда
окрећући се на другу страну.
– Ништа, деда, ништа.
Узалуд су ми била даља запиткивања. Деда је наставио само
растужујуће певушење грчке љубавне песме:
“Не љути се на мене, моја најдража,
сада када ослобађам Србију.
Претворићу се у птицу
и доћи ћу ти опет.”

Проза
02. 01. 2019
Зоран Плећевић

Јава летњег дана

(истинита прича)

Ноћас је падала киша, августовска, уз грмљавину, а данас влага
неподношљиво испарава и не даје да се дише. Одмах после до-
ручка, ја и синови седамо у кола и одлазимо на очевину у Гараше
код Аранђеловца.
Изабрао сам пут којим никада нисам ишао, а распитујући се
код родбине сазнао сам да иако није асфалтиран и није толико
лош, да ћу уштедети неколико километара заобилазног пута који
је исто тако био очајан.
Само што сам скренуо са главног пута и кренуо пречицом, на-
ишли смо на старицу која је лежала обезнањена на сред путељка.
Лако сам укочио јер нисам ни могао да возим брзо, излетео из
кола и потрчао да помогнем, да видим шта се са њом десило.
Подигао сам је док ме је благосиљала жалећи се на ћерку и зета
који су без ње отишли на свадбу у суседно село. Помогао сам јој
да седне на обалу и, како је све око нас било мокро, отрчао сам до
кола да донесем нешто на чему ће седети.
Синови су отворених уста гледали шта се догађа и ништа
нису питали. Пратили су ме погледом и када сам јој донео јастуче
приметих и да је боса. Ципеле су биле подаље низ пут, те и њих
донесох. Биле су јако старе, искрзане, поцепане и потпећене, као
папуче.
Било је необично што по пакленој врућини на себи има
бундицу од вештачког астрагана, али нисам превише размишљао
о томе, није се имало кад, а бринула ме је рана на колену и мо-
дрица око ње, нисам могао да савијем ногу. Ипак, заподенули смо
разговор.
“Имате ли неког свог овде?”
“Ено ми сина, чува говеда.”
“Како се зове? Да га зовнем, да нам помогне?”
“Неће он.”
“Како неће? Како се зове?”
“Раца, ал’ неће он.”
Попео сам се уз стрму обалу и почео да дозивам Рацу. Стајао
је окренут према мени, гуњ му је био пребачен преко леђа, у
руци је држао камџију. Гледао је према мени, али као да ме није
видео. Поглед му је пролазио мимо мене и није га дотицало моје
дозивање. Викнуо сам још једном и одустао. Вратио сам се назад
мислећи да су мајка и син у завади и да се то мене не тиче.
Желео сам што пре да се извучем из непријатне ситуације.
Деца су седела у колима и даље отворених уста гледајући шта се
догађа.
“Хоћете ли да вас одвезем кући?”
“Одвези.“
Било је лакше рећи него учинити. Једва сам са онако болним
коленом успео да је унесем у ауто. Одвезао сам је до њене куће и
уз још већу муку изнео из кола у кућу, у собу и ставио је на кревет
прекривен шареним ћилимом. Захваљивала ми је и благосиљала
док сам излазио из куће и ишао према ауту.
Раца је са све кравама већ био испод куће и посматрао ме.
Придржавао је гуњ једном руком, а другом махао оном камџијом
око себе. Имао сам осећај као да сам урадио нешто недостојно,
окренуо поглед од њега и са осећајем кривице пожурио да се што
пре удаљим из њихове авлије.
Одвезли смо се што је брже могло по том сеоском друму, до-
гађај нисмо у путу помињали ни деца ни ја.
Свратили смо до комшије Милисава, да се договоримо око
очевине коју му дајем за испашу, око шљива и печења ракије. Као
и увек, брзо и лако смо се договорили, поштено ми је давао мој
део и нисам имао шта да приговорим.
Попили смо по ракију, да залијемо договор и, док су се деца
играла напољу, испричао сам му догађај који се збио на путу до
његове куће. Пушио је, сркао ракију, гледајући ме без речи и када
сам завршио причу упита ме:
“Како је баба изгледала?”
Описао сам је трудећи се да то буде што сликовитије, нарочито
се задржавајући на њеној бундици од вештачког астрагана и по-
дераним ципелама.
“Она је умрла, има пет година”, рекао је испијајући чашицу.
Погледао сам га са неверицом и знајући да је увек био озбиљан,
питао се шта му је сад. Знајући да је склон чашици помислио сам
да је припит и да не зна шта прича или да ме није добро разумео.
Поново сам је описао, задржавајући се на истим местима.
“Умрла је Зоране, умрла.”
“Али, био је и син ту, Раца се зове.”
“И он је одавно мртав, умро је пре ње.”
Милисав је свакако пијан, не зна шта прича. Помислих, поз-
дравих се са њим на брзину, покупих децу и пешице се упутисмо
код стрица чија је кућа била одмах преко потока. Он је био
трезвењак, никада у животу није попио ни чашицу и презирао
је пијанице.
Испричах исту причу и њему, истим редоследом, задржавајући
се на истим местима. Нисам хтео да му помињем комшију Ми-
лисава и шта ми је он рекао.
Само ме је гледао и, када сам некако завршио, само изусти да
је то баба Цана, умрла пре пет година, а њен син, Раца – Бог да им
душу прости – пре једно десетак година.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019