Јер, ипак, “има нека васиона”,
што каза сељак, осушен и спечен.
У ритму бића окреће се она,
по кршу врља; тек у час ће речен,
кад тело зађе, кад се смори туча,
да пукне зрном, да се разобруча.
Јер, ипак, “има нека васиона”,
што каза онај јагањце што пасе.
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе,
да махне, широм, вратима четворма.
Овако шта ће јадник сиромашак:
да слуша облак како коми грашак? —
а ипак “има нека васиона”.

Шљива српска

Гледам: за сузу српских терена,
као у 'алби, замичу братства —
удишу, успут, мирис од сена.
Слушам и 'агор: као кад паства
хришћана креће, зором, у жетву.
Куд ли да пође овај тумарач;
с раскршћа ког ли Месечев цвет му
табане праши, скупив у 'арач
пуцњаву летњу — с које већ прска,
с пчелом у месу, шљива — а српска?

Шклопоће, дрчи отпадак смисла —
опанак крпљен: праслика трења
земље и звезда, Србија с виса
јаглике бере с унезверења
моје једнине, што се котрља,
одскаче, тумба, сва у мутљагу
стварности мучне, чија се брља
осећа свукуд — воња по трагу
визија лепих, с којих тек прска,
с брегова плавих, шљива — а српска.

Воћке кад раде, почне и збрка
у песимизму: чашке трезноће,
бачве пијанства чин су и сврха
двојног јединства, које ме хоће
смаћи са кичме непостојања
родне близине, што се расцвета
по сиромаштву свакојих грана,
тужна у двору давнашњих лета,
с чијих се крошњи, орах кад прска,
блиско заплави шљива — а српска.

Капни ми, тропно, трудна од зрења,
попут доброте којом се прашта:
није ми лако бити сред врења
кад се раскипи с јесењих башта.
Шљивов је видик разгранат, широк,
али и ломан — готов да кљокне.
С њега се човек, Божији прирок,
у надахнућу, отисне, пропне
у озарење: свемир где прска,
сложно где прашти шљива — а српска.

Дремај, тежино тамјана модрог:
ти си ми гримиз с Тајне рођења,
спомен на софру модрила родног,
чему се враћам из отуђења,
носећи крпе свакојих прња.
Спавај, под родом, летино блага,
стровилом кљукни кад се скотрља
јесен са брда. — Нека се страда:
мени, по глави, крши се, прска,
с круном о небу, шљива — а српска.

Претрес куће

Шљивом бехар – пролеће. С пропланака, с гајева
дјевојчи се природа. А y кући претрес је.
Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!?
виче тројка скојевска. – Затурила негдје се

одговара дједа им. – Шкрипе шкриње, полице
кревет срушен, проваљен, а климаве столице

под чизмама крцкају. (Скочи мачак с пенџера
уврх трешње попне се) – Претурање, лупњава.
C пећи чунак тандркне. Из раздртог џемпера
испадају ораси. Тресак, вика, тутњава

зачују се таваном. – Кријеш вуну, пшеницу,
мамицу ти четничку! (Смрси старац у њедра:
Нисам четник – Србин сам) – Крваву ти чесницу,
хајде подрум отварај! – Бурад, каце и ведра

испремећу момчине. – Угледају празан рам...
Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину,
немаш слику – имаш рам! Зар те није, стоко, срам! –
Кундак, шака – дједов крик. – Кроз копрену тамину

крену даље скојевци. – А из гуња убога
шушка дједу сличица Краља Петра Другога.