Миливој Ненин
О ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА ПЕТРА КОЧИЋА
Мање-више сви знамо да је Петар Кочић умро у Београду, у Душевној болници, за време Првог светског рата. Постоји аутентично сведочанство о томе и на том сведочанству ћу се задржати. Топло сећање на Кочићеве последње дане оставио нам је Милан Јовановић Стоимировић, тада готово дечак – имао је неких шеснаест година. Истичем те године, јер у тим годинама се свет упија. Ништа ново, сем оног што је рекао Милан Јовановић Стоимировић о Петру Кочићу вероватно нећу рећи. Парафразираћу га, понекад и цитирати. (Можда ће се негде у том цитирању изгубити она топлина која избија из тих сећања.) Ја ћу једино понудити мало другачије читање тих последњих дана Петра Кочића.
Текст Милана Јовановића Стоимировића је помало полемички интониран. Жели да каже да Кочић „није умро у беди” и да није умро „непонуђен и непонегован”. Али, заборавили смо да опишемо како су се уопште упознали и зближили јунаци овог нашег текста. Наиме, Милан Јовановић Стоимировић се, после пропасти Србије, 1915. године, да би се спасао од интернирања, склонио, као писар, код свог ујака, др Душана Стојимировића у Душевну болницу. Једноставно је, тада, у болници, тражио себи друштво по сваку цену и упознао се са Душаном Срезојевићем, песником (са којим је било тешко уопште разговарати) и са Петром Кочићем, који је био – формулација је моја – оличење благости. Пријатељство са Кочићем, у којем су се често мењале улоге оца и сина, почело је тако што му је Милан Јовановић Стоимировић помогао око сређивања ноктију. То пријатељство је било праћено и посебним поштовањем. Кочић је у болници имао посебан третман. „Прва кафа, прво млеко, први чај били су њему намењени…” „…Из кухиње су гледали да Кочићу издвоје хранљивије и укусније делове…” Пазило се да никад не оскудева у дувану, хартији за писање, лектири, храни, сухоти, топлоти, милошти, чистоти, пажњи…
Како је то било време пригушеног патриотизма, како каже Милан Јовановић Стоимировић, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И болничари, и уопште особље Душевне болнице, преко бриге за Кочића изражавало је свој патриотизам. „И ми у тој тежњи створисмо од Петра Кочића једну лепу, малу, скривену националну светињу, ако се то може рећи а да се ипак не буде баналан”.
Милан Јовановић Стоимировић и Петар Кочић су билио заједно свакога дана. Заједно су доручковали, читали новине и шетали. Често су били и од јутра до мрака заједно. Кочић је често знао да буде детињаст; али га је красила послушност доброг детета. Знао је да навраћа код Милана Јовановића Стоимировића и после вечере. Наиме, Кочић је имао „кваку” – почаст какву у Душевној болници имају само изванредно добри или отмени болесници – могао је, значи, слободно да се креће.
Узгред, то знамо из једне друге књиге, о којој ћемо касније више говорити, аустријски војници су избегавали Душевну болницу. (Било је то заправо једино слободно тло у тадашњој Србији, рећи ће управник те болнице.) И сам Милан Јовановић Стоимировић прича како су болесници аустријским војницима певали скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Смејали су се болесници и узвикивали „Рогоња” (због пруског шлема) и једном аустријском војнику, којег се једино Кочић уплашио. Наиме, био је то бивши жандарм, који је Кочића већ хапсио и сада су се препознали. Био је то једини тренутак када је Кочић, сам за себе, да би се отарасио тог бившег жандарма, рекао да је лудак. „Иначе се он никад о себи није тако изражавао”, каже Милан Јовановић Стоимировић. (Интересантно је да је тај бивши жандарм и у канцеларији тражио уверење о тачности ове Кочићеве изјаве.) Узгред, Кочић је до готово последњег часа увревао Милана Јовановића Стоимировића да је потпуно нормалан и да не може да се начуди „шта ће овде”. Желео је да „дочека Србију” и да иде у планину да се опорави. Избегавао би политику и вратио би се литератури.
Описао је Милан Јовановић Стоимировић и уистину последње Кочићеве дане када се потпуно предао болести. Описао је, такође, и сахрану, као малу националну „свечаност”. Изврдали су наредбу управника болнице и дали су лудацима инструкције да направе сандук… Сахранили су Петра Кочића са простом српском шајкачом на глави…
Пре него што обрнем читање тог сведочанства, желим да се прво задржим на књизи која се појавила крајем октобра 2007. године и која као да појачава причу Милана Јовановића Стоимировића. Та књига нам говори, између осталог, и о томе, како је функционисала Душевна болница за време Првог светског рата. Опште је место већ она прича о херојима који су прешли Албанију, али хероја је било и у окупираном Београду! Један од тих хероја је био и, већ помињани, др Душан Стоимировић, управник Душевне болнице тих ратних година. Издвајајући његово име желим да истакнем велику и пожртвовану бригу о пацијентима и о болници уопште. А то ћу поткрепити и конкретним примером. Кад се аустроугарска војска, после прве, краткотрајне, окупације повлачила из Београда, затровала је готово све бунаре. Завладала је епидемија пегавог тифуса. Али, хигијена у Душевној болници је била на тако високом нивоу да се тамо пегави тифус није појавио! Све то сазнајемо из књиге Казивања др Душана Стоимировића. Природно, у тој књизи се помиње и Петар Кочић, истина једва, али за ову нашу причу то нам је помињање драгоцено.
Да бих избегао непрецизности, преписаћу читав део о Кочићу.
Не могу да одолим срцу да овде не испричам једну комичну ствар. Негде 1916. године доведен је у Душевну болницу један либерални народни посланик, који је 1915. године остао у Србији, те тако није отишао са војском на Крф. Он је био адвокат из Пожаревца, а био је врло речит човек. Смештен у Пето одељење (у коме су су били најлакши болесници), он је у својој кверулантској изгубљености скоро свакодневно држао „политички збор” у баштици свога круга. Други болесници би га попели на сто и он је одатле говорио сатима и сатима, све док не промукне. Помрачена ума, он није видео да је Србија окупирана, да се око њега не налазе бирачи, већ обичне луде и да није ни у каквој грађанској функцији, али је он грмио против владе и Пашића и слушаоци су му – пљескали. „Браћо” – говориоје он – „радикали су упропастили ову земљу и овај народ и довели нас до просјачког штапа!” Да га подстакну, једни болесници су викали: „Доле радикали!”, а други су ватрено бранили Пашића и узвикивали: „Доле Рибарац! Доле говорник!”… Мада са извесном сетом, човек се морао смејати овим „зборовима” у лудници, који су показивали сву странчарску страсност нашег света. Те су сцене деловале утолико трагикомичније, што је на овим зборовима као говорник узимао озбиљнога учешћа и Петар Кочић, који је тада, такође, био код нас на лечењу…
Да ли је у праву др Душан Стојимировић кад за те сцене, у којима се, као активан учесник, јављао и Петар Кочић, каже да су деловале трагикомично? Пре него што одговоримо на ово питање, морамо објаснити како се Кочићева болест испољавала. У једној реченици би то могли описати као потпуно одсуство воље за животом; као апатију, безвољност… (Било је то много теже стање од обичне депресије.) „Било је дана” – поново цитирамо Милана Јовановића Стоимировића – „када је Петар Кочић збиља био ’живи леш’…” Његово нормално расположење била је „нека утученост”, „известан унутрашњи умор који је пратила мала невезаност мисли и мрзовоља”…
И сада коначно обрћемо ствар. Последње што је у Кочићу умрло било је национално осећање. И отуда то није трагикомична ситуација – већ последњи знаци живота Петра Кочића. Тада је он на тренутак престајао да буде болесник Петар Кочић и постајао ПЕТАР КОЧИЋ. О томе нам је такође оставио сведочанство Милан Јовановић Стоимировић.
Говорећи о чисто националним стварима, он је такорећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину политичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.
Постојали су тренуци, светли тренуци, када се и Петар Кочић упркос болести усправљао!
Милан Јовановић Стоимировић је Кочића волео – и у Кочићевој болести видео је његово „златно срце”, његову „лепу душу”, али је исто тако и био свестан да је видео „обезглављеног Кочића”.
Али, зато се Кочић својим светлим тренуцима снажно урезао у срце великог дечака који је убрзано одрастао.
И сада долазим до тезе која се сама наметнула, о утицају Петра Кочића на Милана Јовановића Стоимировића. Пишући о патриотизму Милана Јовановића Стоимировића, у више наврата, нисам ни био свестан да сам заправо писао о Петру Кочићу!
Петар В. Арбутина
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗНАО СОПСТВЕНА ИМЕНА
Обрен Јовић Савин, Тајна пустињског пергамента, Рашка Школа, Београд 2008.
У књижевности друге половине двадесетог века врло мало стваралаца је успело да помири књижевно – квалитативне закономерности са жанровском одређеношћу; честа су дела која су, следствено ауторовим афинитетима, скренула у неку од поменутих крајности. Обрен Јовић у роману Тајна пустињског пергамента своје приповедачке али и уметничке преокупације, претаче у комплексну структуру романа, која успева да надиђе, у српској књижевности веома присутне, интелектуалне тираде, патетичне линије и егзистенцијално-идеолошке трауме. Своје основне, поетичке и драматрушке функције овај роман задржава на динамичком нивоу програмираности структуре, узајамној зависности и сложености свих компонената и у дубини запажања.
Обрен Јовић користи све карактеристичне поступке и поетичке датости фундиране у ткиву (пост)модерне књижевности, које са јасним мисаоним линијама комбинује у елементаризацији слојевитог и комплексног прозног текста. Али управо ту се и крије занатска еквилибристика овог писца; он искуства и датости модерне књижевности употребљава тек као предлошке на којима се занива читава драматуршка поставка радње. Мотиве двојника, мултипликовања књижевног лика – “нагомилавање псеудонима”, путовање кроз време, магијске артефакте пронађеног пергамента са иконом Јована Претече, искупљење кроз дело… типичне за модерну књижевност, Јовић креативно иживљава већ на првим страницама ове књиге, градећи основу за стварање света романа испочетка.
Зограф – сликар Стеван у јудејској пустињи у временима давним креће за својим још неименованим и нејасним послањем носећи сликарски прибор и пергамент, који на себе поприма обличја и призоре сликаревих снова. Стеваново путовање кроз јудејску пустињу је вечна метафора путовања “долином сенки”, између живота и смрти. Појаве које среће на том путу, приказе и причине, само учвршћују његов дух ослобађајући га од дилема и сумње и утврђујући га у вери и врлини. “Смрт може бити страшна, а живјети недостојно горе је и од најпонизнијег умирања”, рећи ће мистериозни старац да би нешто касније наставио; “Ако бисмо праштањем зло заборавили онда ни једно сећање не би било достојно истине (…)”.
Ретроспекцијски слојеви књиге мотивисани су асоцијацијама протагонисте, његовом психолошки уверљивом потребом да из нове перспективе сагледа сва она догађања која су првобитно била ослобођена чвршћих каузалности. Послање Стеваново кроз време, све до савременог Београда и разних светских дестинација, до Хаваја и Хонолулуа обележено је са неколико доминантних мотива, на којима Јовић гради читаву драматургију романа; иконом на пергаменту Јована Претече, коју тајанствени лопов покушава да прода по свету, временским подударностима у којима Стеван открива мултипликовање свог лика кроз време (сличност са последњим краљевићем од Кувајта – Нивас Бин Ахмед кир Караулан), тајанственим крстом уз помоћ кога прати кретање иконе, најдоминатнији мотив је, свакако, сликарски позив који бојама и кистом отвара капије времена и духа.
Иако основна линија приповедања следи линеарну и искуствену заснованост подударну са животним дубиозама главног јунака, неколико временских планова са повременим ретроспекцијама прожетим кармичким греховима претходних живота додатно усложњавају читаву причу. “Преотимање реалности” почиње да поприма поприличне размере са такође немалим последицама по околину, што најављује криминалистички или трилер заплет, који је код Јовића нешто више од просте жанровске датости. Он проширује и обогаћује, неочекиваним обртима, тајним знањима и мистичним артефактима, нарацију и слојевитост романа, који услед тога измиче могућим жанровским нормирањима. Почетни заплет баштини мистична наслеђа романа, савремено доба у роману преплиће се са скицама друштвене и уметничке критике Србије на размеђи векова да би у Стевановим хавајским данима заплет, уз помоћ свих приповедачких линија обједињених атмосфером љубави и чудних пријатељстава, кулминирао у врхунски трилер значајне динамике и филмског заплета. Иза сваког лика се крије неко други, разлика између суштине и појавности је основна драматуршка линија са којом се Јовић поиграва отварајући на неочекиваним местима нове и несвакидашње драматрушке перспективе које од Хаваја – земаљског раја, стварају поприште чудне борбе која осим разрешења мистерије има и другу конотацију; свако постаје оно што јесте, сви ће се, у књижевном и стварносном крешенду, огледнути у онтолошком огледалу идентитета.
Иако веома јасан и у највећој мери концизан у својим симболичким и метафоричким поентирањима, Обрен Јовић не развија литерарно затворену форму са доминатним главним током радње. Он пушта метафору да “плива” између писца и читаоца, покушавајући да оживи оно што је већ на неки начин овековечено, дарујући му крајње субјективистички предзнак. Несумњиво да је Тајна пустињског пергамента роман о граничним ситуацијама у којима трагична условљеност тиња иза наоко класичне теме романа и чека тренутак деструктивног испољавања. Угроженост и деструкција човекове личности и моралне недоумице, деловања атавизма у човеку представљају садржинске и значењске окоснице овог романа.
Тајна пустијског пергамента је Амаркорд; прича о људима који су изгубили своје идентитете и време и као казну за то добили су учешће у простору; у Јудеји, на Балкану, Хавајима… Вероватно због тога и сви мултипликовани Стеванови ликови путују кроз простор док роман поприма на себе карактеристике времена дешавања. У теорији књижевности је познат термин: “Карневалско време” и везује се за Бахтиново тумачење временских специфичности и планова који се смењују под стицајем чудних околности. Околности овог романа надилазе време и простор. Обрен Јовић зна да се суштинска карактеристика романа не налази само у књижевности већ у пољу из кога је израсла и времену у коме смо изгубили аутентичну егзистенцију нагомилавајући на себе синониме за немоћ и ниске инстинкте. Човек је изгубио старовременски лик и, не стичући нововременски, на себе је узео образину времена које му се понудило као неминовност. Између “неминовности”, визија и Истине протиче читава ова књига.
Радомир Батуран
ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?
Светозар Влајковић је српски књижевник који живи у Београду 70 година и часно носи епитет ”београдског писца”. До сада је написао десетак романа, неколико збирки приповедака и педесетак драма. И скоро сва његова дела написана су у Београду. Свет његових књига, њихове теме, атмосфере, простор и време, ликови су београдски; човек у његовим литерарним креацијама је београдски. Као мало који савремени српски писац својим стилом, садржином и формом, проблемима којим се бавио у својим књигама, настојао је да Београд добије свој духовни знак у српској књижевности, бар онолико колико га је добио Вишеград, у Андрићевој прози. A опет га је његов Београд, током пола века стварања, прећуткивао. Покушаћемо у овом осврту одгонетнути зашто.
Можда је проблем његов, или његовог Београда, што Влајковић никада није био дволичан, никада није дозволио да му мода надвлада уверења. Себе и свој стил никада није принуђавао ни на какве ”тенденције у новом кључу”, а био је изразито модеран и пре појаве београдских постмодерниста. У својим делима није лагао ни себе ни свoје читаоце, али није ни припадао ни једном систему ни покрету нити њиховим идеологијама и теоријама. Никада се није приклонио ниједној књижевној струји или клану завађених београдских писаца. Можда им се замерио својом равнодушношћу према њиховој борби за власт и уз власт.
О свему томе отворено је проговорио у бриљантној есејистичкој књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој коју је објавила Просвета 2005. године. Ова књига писана је надахнутим стилом, са доброћудним хумором скоро у свим завршницама његових критичких мишљења о бројним књижевним проблема у Југославији, Србији и Београду његовог доба. У свим Влајковићевим запажањима у овој књизи, љубав за уметност и уметника није оставила места за мржњу. И такву књигу његов Београд је прећутао.
Хаос, путокази…
Полемику ове књиге не доживљавамо као личну ни субјективну, иако су стајалишта и углови гледања аутора и лични и субјективни. Успело је то Влајковићу што је проблемима приступао лежерно, а не волшебно; као човек који је све опростио; хуморно, а не праведнички ни осветнички; самоисмејавајући се, а не самоистичући се. Његова полемика са временом, људима и појавама, једна је од оних племенитих, самоосвешћујућих, потребних у сваком времену..
У закључку књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој Влајковић ће записати:
”…Потребна је огромна храброст и велика снага да се подвргнемо процесу самоосвешћивања. И зато никоме ништа не замерам. Жао ми је једино читаоца, који се крећу у тој књижевној шуми чудноватој без икаквог путоказа, а многи су заслужили да им се ургентно помогне” (стр.243).
Тумарао је и стварао том шумом ”без икаквог путоказа” и Тоза Влајковић, борећи се креацијом против зла преко пола века. И, после свега, написао ову књигу есеја, у дијалогу и комедијању са лажним врачима те шуме чудновате. У тој шуми зла сви смо учесници и степеновано саучесници. Неко свесно и функционално, а неко несвесно и узалудно. Јалово је и наше замерање креаторима те шуме зла јер се они неће зауставити у њеном креирању, али је драгоцен и најмањи путоказ недужном читаоцу да га та шума не прогута. У свим књижарама потрошачка страст доминира, потпомогнута насмешеним, лепо молованим продавачицама књига, власница књижара, уредника издавачких кућа или пренаграђених писаца који просипају тренд, уваженост, обавештеност, ученост. Компјутерска каталогизација је идеална за све врсте манипулација. Само једним ”клик” бришу се читави корпуси књига жрецима шуме чудновате неподобних. Читалац и не слути да кроз њихова уста говори нека престижна владина или невладина организација, јавно или тајно друштво, нека богата фондација (сорошевска или сатанистичка, хришћанска или исламска, секташка или корпорацијска), манија (доларска, сексуална или наркоманска), идеологија (фашистичка, комунистичка, неоколонијалистичка или глобалистичка), империја (САД, УЕ, ВБ, УН, РФ, ИЗ…). У њиховим рукама је селекција и писаца и књига, и награда и казни, и пропаганде и прећуткивања… Издавачи више нису персонални, већ инперсоналне корпорације; књижаре више немају имена ни презимена књижара или издавача, већ су робне куће књига (Индиго, Чептер, Плато…). Оне формирају и читалачке клубове и наслове књига које ће се у њима читати и о њима расправљати; организују конференције за штампу и књижевне вечери ”својих писаца” (пардон: своје робе!) и књижевне награде ”својим писцима” (пардон: својим робовима!). Зато је књига Светозара Влајковића Дон Жуан београдски у шуми чудноватој драгоцен путоказ читаоцима.
Поетика, стил…
”…проговорити чисто и јасно, без украса. О себи и другима” (стр. 207). И то је реализовано у овој полемичкој књизи. Одржао је писац неопходну дистанцу између догађаја и доживљаја, бранио је свој доживљај од хаотичних догађања, насртљиваца, самохвалаца. Лични доживљај никада није мењао за колективистички. Није патио од планова и претеране нормативистике. Поручује писцима, који тврде да су постигли баш оно што су замислили, да иду у администрацију јер се ”тамо лакше излази на крај с плановима” (стр. 5). Био је свестан и доследан одговорности јавне личности, али није пристајао, ни у својим драмама ни у романима, да се исповеда. Давно је минуло време иза нас када су јавне личности биле дужне да се јавно исповедају. То је био захтев времена у коме су биле ретке јавне личности, а данас их је премного. Влајковић је уверен ”да су искреност и покајање предуслов за одржање, чак и за јачање људских односа”. За њега су искреност и покајање синоними за истину и личну одговорност, скромност и понизност – ”вештину гашења рана” (стр.122). Поетика ове књиге није поетика мемоара. ”Мемоари су”, каже Влајковић, ”најчешће неспоразуми писца са самим собом или са светом” (стр. 5) и они се не пишу за оне који долазе него за своје исписнике. Аутор одбија да ову књигу сврстамо у мемоаре или у ”кратку историју српске књижевности прошлог века, мада на то личи” (стр. 8). Он се само нада да ће књига Дон Жуан београдски у шуми чудноватој бацити ”извесну неопходну светлост на овај тренутак замућен општим хаосом” (стр. 8). Пропагандисти хаоса лансирали су и ”идеју да дело и писац немају нити треба да имају било какву везу” (стр. 8). Влајковић то даље и дубље проблематизује: ”Огољени техничари, пак, не спадају у област књижевне уметности. То што су код нас на цени управо такви, резултат је недостатка великих талената, али не мање и спречавање талената да стигну на јавну сцену” (стр. 42). Ово је најбоља дијагноза регресије књижевности у нашој цивилизацији и књижевне талентоване младости коју сам до сада прочитао. Сви огољени техничари у српској књижевности вапе за Западом јер је тамо техника одавно заменила и живот и уметност. Као деградирани новинар, известилац са суђења криминалцима, Влајковић је добро знао да је ”њихов вапај за Западом била чежња за ропством, знао сам то непогрешиво. Ниједан злочинац чијем сам суђењу присуствовао није своја дела починио због Титове диктатуре.Али тада већ стигле су вести о масовним злочинима проистеклих из дикттатуре западних демократија” (стр. 59). У демократији Запада и Истока све је важније од доброг стиха и добре прозе.
Светозар Влајковић
НЕДУЖНИ ВОДОИНСТАЛАТЕР
(Прича)
Уметница ми се пожалила да јој се круг пријатеља нагло смањује. Доста јој је тих крадљиваца времена. Завршено је са вуцарањем по концертима, књижевим вечерима, по задимљеним кафанама. Тамо се жвалави, лупета, тамо се уметници међусобно лажу.
– Тако је било увек и свуда, рекао сам. Прочитај есеј оног пољског писца о песницима, да видиш како у тој области ствари стоје.
– На кога мислиш?
– Не могу тренутно да се сетим тог имена.
– Да није Гомбрович?
– Гомбрович, да.
– Читала сам.
– Е па то ти је то.
Са Гомбровича смо се вратили њеној теми.
– Није лако бити сам. Али и то је боље него дангубити са људима,
Је л’ тако?
Посматрао сам је. Било ми је жао. Тако нејака, изгубљена, жељна пажње и људског присуства, а тако далеко од свега тога. Сложио сам се да је паметније остати код куће него глуварити којекуда. Позвао сам се на Блеза Паскала, Карла Јориса Уисманса и на себе.
– Кад би човек био у стању да седи у својој соби, у свету би било знатно мање невоља – цитирао сам Паскала по сећању.
– Од свих путовања, најбоље је оно на које одлазимо не излазећи из собе – цитирао сам Уисманса по сећању.
– Током читаве своје младости желео сам да одем у Европу, а кад сам тамо стигао, отишао сам у кафану, зар то нисам могао и овде да учиним, него да се млатарам по возовима? – цитирао сам себе.
У њеном случају опредељење за осаму личило је на кисело грожђе. Савест ми је наложила да јој то кажем. Људи са којима се дружила смучили су јој се.
– Можда је и њима доста тебе, рекао сам.
– Јеееел?! – изненадила се.
– Претпоставка.
– Зашто бих ја некоме сметала! Мирна сам, не тражим ништа, не
намећем се.
– У реду, не тражиш ништа, а да ли дајеш нешто?
Прешла је преко мог питања. Поставила је своје.
– Можда ми завиде на таленту? – рекла је.
– Не верујем да је то. Свако од њих себе сматра највећим. Не, то сигурно није разлог.
– Шта би могло да буде?
Пожелео сам опет да је упитам да ли она нешто даје од себе људима и шта, али одустао сам. Одвише је проницљива да би ме после тога оставила на миру. Тражила би да кажем шта она то не даје људима. После тога бисмо се упетљали у мерења која никад не доводе до истине.
Оклевао сам. Нашао сам се између пријатељства и искрености. Помислио сам на неке паметне људе, упитао се шта би они учинили. На пример Роланд Ленг. Рони би јој сигурно рекао шта мисли. Е па добро Рони, хвала ти. И ја ћу јој рећи, али поступно.
– Осим што се виђате у граду, ти одлазиш код њих кући, је л’ тако?
– Одлазим.
– Да ли их некад позовеш код тебе?
– Па…не позивам их.
– И?
– Шта и?
– Зашто очекујеш да те позивају, ако ти њих не позиваш?
– Мислила сам да они воле кад им дођем.
– Али воле и да одлазе у посете.
– Нисам о томе размишљала.
– А ти размисли.
Нањушила је опасност. Видело се по томе што је посегла за мојим цигаретама иако је имала пуну кутију својих, јевтиних и, наравно, смдрљивих.
Наставио сам истрагу.
– Одлазиш код људи, је л’ тако? Тако је. И, однесеш ли им понешто кад одеш у посету?
– Не однесем. Шта да им однесем?
– Приметила си да људи једни другима, пажње ради, донесу неки цвет, књигу, бомбоњеру..
– То су малограђанске навике, рекла је песникиња. Фуј, цвеће и бомбоњере! Ја нисам малогађанка. Док сам примала у посету, стан ми је био пун бомбоњера и увелог цвећа. Јела сам те бомбоне пет година пошто сам престала да позивам људе. Убајатиле су се. Покварила сам стомак!
– Онда им однеси флашу ракије, уплаћени листић лотоа, диск са њиховом омиљеном музиком и слично.
– Откуд знам шта је коме омиљена музика, једно кажу, друго мисле, увек постоји могућност да погрешим.
У оваквим случајевима убеђивање је узалудно. Уметницу су моји савети тргли таман као да је улетео ноћни лептирић кроз прозор. Љутнуо сам се. Наравно, пријатно јој је да одлази у посете, и то кад њој одговара, да тамо утуцка време, поједе неки колачић, попије винце, понекад остане на обилној вечери, пуши у туђем стану те своје смрдљиве цигарете, затим врати се у свој проветрени стан, задовољна што је прошла без издатака и још спава у проветреном стану. У судопери нема прљавих судова, не гледа туђе отиске кармина на шољицама за кафу, умазане чаше и тањире. А то што њен кармин увек остане на мојим шољицама? Баш њу брига. Можда тај кармин сматра поклоном, будући да ми никад ништа не донесе, а навраћа једном недељно, сад већ и без позива. Колико пута сам поцрвенео због ње кад истовремено стигне код мене кад и други људи који донесу вино, колутове сира, чак и цвеће. Уметница то, наравно, не примети. Неће да примети, је л’ тако Рони?
Осим труда око гостију треба урачунати и цену послужења. Чак и најскромније послужење кошта. Ту смо! Од свега Уметницу би највише погодили издаци. Знао сам једну бабу која је урачунавала у издатке и одвртање славине на чесми из које ће наточити воду за госта. Сваки одвртањ и завртањ скрајуће рок трајања чесме. Да, да, и то се урачунава.
Уметница никад, ама баш никад ништа не донесе. Ни цвет са туђе ограде. Не би преживела губитак да је којим случајем неко принуди да однесе у посету боцу „Јамесона“. Убеђена је да су њене лепе речи надокнада за све оно што прима од других. Рони, Рони, баш ми помажеш.
Па ипак, чудно је да тако поступа с обзиром да је изразито интелигентна и образована. Већ само образовање могло је да јој помогне у откривању лика шкртице. Шкртица обневиди од шкртости, њена интелигенција посрне. Простом рачуницом могла би да дође до закључка да сви издаци заједно током, узмимо десет година, дружења са људима не износе више од хиљадарке. Зар сви пријатељи заједно не вреде толико? И глупаци би брзо срачунали шта је корист, шта је штета.
Сетозар Влајковић
ПУСТИЊА У ПРАШУМИ
(Одломак из необјављене прозе)
“И погледавши их наоколо с гневом,
тужан због окорелости њиховога срца…”
Мк.3,5
Кад сам почињао да пишем, пре скоро пола века, нисам знао шта је поетика. Нисам знао, уосталом, ни зашто пишем. Постојала је само снажна потреба. Данас знам да је поетика теоријски појам.
Писци не полазе од поетике, барем то не чине велики писци. Они пишу, и то што се нагомила зове се дело. Ако њихово дело утиче на друге писце, такви преузимају извесне обрисе оригинала и пишу своје ствари. Плаћени тумачи свега тога – критичари, професори књижевности, све чешће новинари и менаџери издавачких кућа – смисле оквире, у њих утрпају и оригинале и фалсификате. Такви рамови зову се поетике.
Понекад писци проговоре о настанку својих дела, сасвим ретко усуде се да их тумаче. То најчешће чине у интервјуима, ако се за њих неко заинтересује. Кад је ограђен ћутањем, а има доказе да је читан, писац може да прибегне некој врсти исповести, из дуга и поштовања према својој публици. Такав је мој случај.
Кад данас размишљам о том видљивом а још више невидљивом путу који сам пролазио, знам да се поред потребе за писањем све време током мог рада уплитала некаква преграда, која ме је ометала да искажем оно што сам желео и на одговарајући начин. Ту преграду сам осећао много пре писања. Она је напросто била ту, одвајала ме од других, од света.
Та преграда, успостављена још у раној младости, неосетно се тањила. У почетку била ми је штит и узданица, склониште и лек. Неприхватање света, онаквим какав ми је често изгледао, развијало је моју храброст да остварим нешто неупоредиво боље и целовитије: свој свет.
Основ том свету требало је да буде љубав. И била је. Али која љубав, каква љубав? О томе нисам размишљао. Само сам волео или настојао да волим.
Данас знам да сам љубав понајвише и олако повезивао са породицом, женама и пријатељима. Нисам уочио да је таква љубав у извесној мери прикривена себичност. Само сам наслућивао да постоји једна неупоредиво шира и узвишена љубав. Данас, Богу хвала, знам шта је истинска висина и шта је неопходна ширина у Љубави.
Осим најдубље потребе да дајем и примам љубав, често се догађало да се претерано везујем за објекте својих љубави, самим тим за спољни свет из којих су стизали, исти онај свет који нисам могао да схватим, према коме сам имао отпоре, од којег сам био одељен без сопствене воље и који, самим тим, нисам успевао да прихватим. Неминовно је било да у дугом периоду лутам и питам се шта се то догађа, шта ми се догађа и зашто.
Та преграда настала је без мог учешћа. Најпре се испољавала као опна око моје свести. Редовно бих је уочавао у школи. Наставници су ме прозивали, испитивали моје знање, једва сам некако добио задовољавајућу оцену, и тек онда сетио бих се шта сам све изоставио да кажем. Опна ме кочила да се испољим, та опна која је истовремено спречавала да у мене уђе непотребно знање, погрешна упутства о исправном животу, све то наметање циљева којима треба тежити.
Дуго сам бдео над књигама, мало тога бих запамтио. Учење под присилом утиснуло је у моје памћење податке које су тражили наставници, али у датом тренутку прорадила је опна. Да, био сам заштићен од продора спољног света, опна била је мој заштитник, али ја то нисам знао, само сам је на неки чудан начин осећао.
Слично се дешавало кад би навалили улични мангупи са својим малоумним досеткама. Збунио бих се, вртео се беспомоћан, док су се они церекали. Тек после, удаљен од њих, у неком ћошку, моја досетљивост би прорадила. Касно сам палио.
Како се отрести те опне, оспособити се?, питао сам се. Није ми пало на памет да се управо захваљујући њој нисам испразнио попут многих мојих другова, нарочито одликаша који су се касније, у зрелом добу, одликовали понајвише – осредњошћу. Нису имали опну, из њих је све исцурило током неколико година пубертета, постали су љуштуре и такви су остали. Кад сретнем неког од њих, најчешће пребирају по давним успоменама. Као да им се ништа вредно касније није десило. И није, очигледно. Као да су били живи тих неколико година у пубертету, после су имитирали живот. Обављали су све што се од њих очекивало, све што им је задато. Мало је њих без доктората, већина су експерти у овој или оној области, директори великих компанија, неки несретници су били и на власти а после, трајно унесрећени, нико и ништа.
Био сам друкчији, а желео сам да будем као већина, да будем део заједнице, људске заједнице. Није ми се дало. Патио сам због нечега што је требало да ми буде ослонац.
Било је још патњи, али ја нисам знао да је живот у целини, свачији живот, испуњен и патњом и да је због тога толико узбудљиво живети. Људима који не пате, преостаје још само да буду успешни грађани. Никад нисам успео да схватим како они подносе ту несрећу.
Мојој осетљивости допринели су, можда, ударци из најранијег детињства. Не толико ударци по мом телу, које нисам ни бројао, већ они други ударци који остављају дубоке трагове, шибање душе.
Споро сам се опорављао од пометености које су ти ударци изазвали у мени. Каснио сам у свему, мерећи се са другима. Био сам наведен да одбацим њихов свет.
Кад сам почео да пишем као да се отворио пролаз кроз који ћу стићи до неког себе и до неког мање ружног света. Постајао сам у сопственим очима јунак својих измишљених романа, прича и драма.
Писац је човек који гради свој сопствени лик помоћу писања. Бар је то био мој случај. Повезаност писца и речи омогућује и писцу и делу да израстају, одређују се. На једној страни писац као личност, на другој књижевна творевина. Тек ако су дело и писац саобразни, добијамо целовиту личност и целовито дело. Та саобразност могућа је само ако је писац искрен, добронамеран, осетљив и предан писању, којим жели да помогне људима у целини, нипошто зарад неке добити.
Такве су биле побуде свих мојих омиљених писаца, од Џемса Берија и Антоана Сент Египерија до Мартена Пажа, који је недавно изашао из анонимности, на своје огромно чуђење.
Укидање разлике између дела и писца на онај начин који читаоцу пружа извесност да писац говори истину, једно је од достигнућа којима сам тежио. Али како то да постигнем, с обзиром да је између мене и света и даље постојала преграда? Нисам знао како, али све је водило ка томе.
После различитих искустава, понајвише са женама, после губитка две породице и много пријатеља, био сам принуђен да се тргнем. Свет који сам одбијао приближио се, ушао у мој интимни свет, постао мој нови свет без мога знања. И даље сам неговао жеље и наде, машта ме није напуштала, али све је то постало млако, понекад комично. Жена ме вара на неком свом службеном путу са неким грозоморним типом док у том тренутку пишем, у нашем стану, о некој недодирљивој, вечитој жени. Или ми се пријатељи подсмевају што сам забринут за будућност човечанства, а онда заједно одемо у неки бар и изнапијамо се. Тек тада ми се смеју, док се тетурамо, враћајући се кући.
Требало је да напишем десетак књига и безброј драма да бих се некако оспособио да своју љубав према истини испољим без задршке. Нисам знао колико ће то бити тешко, али нисам се ни најмање колебао.
Серију искуствено утемељених романа започео сам раних осамдесетих година (прошлог века!) у тренутку кад је нашу књижевну сцену захватило бујање корова. Коров је преплавио сцену, заптио је својим отровним испарењима. Било је ту и високог растиња, обавијеног лијанама по којима су скакутали мајмуни, клизили рептили, птице без крила подметала су јаја у туђа гнезда. Права прашума, али нипошто надахнута животом попут оне ботаничке. Ту сунце није стизало. Осим понекад, због неколицине усамљеника, да их подсети где се налазе.
У њој су џикљале лажне вредности. У ботаничким прашумама има места за све. Зна се ко је ко и коме је где место. У овој нашој прашуми све је било наопако. Мајмуни су себе проласили царевима. Сваки мајмун је био цар. Слонови су се завукли у испражњене мишје рупе. Мишеви су похитали да скупљају мрвице са трпеза мајмуна.Успут су писали књижевне критике. Мрави су постали лептири, птице скакавци. Једино су сове остајале на својим местима, вукле су конце из помрчине шупљих стабала. Те шпиље носе значајна имена попут академија, института, катедри, удружења, фондација, о некима се јавно говори да су тајне.
Сав тај привид важности и бујања, продорном оку се указује као пустиња у прашуми. Сагледао сам све то, био сам део тога. Трчао сам свој маратон у тој и таквој прашуми која је уистину била пустиња. Још га трчим.
Али, идимо редом, од књиге до књиге, које сам у споменутом периоду писао и објављивао…
Весна Пешић
ПЕШИЋ И СИНОВИ – ИЗДАВАЧ ПРЕЋУТАНЕ ИСТОРИЈЕ
У Београду од 1995. године ради приватна издавачка кућа „Пешић и синови“, сасвим јединствена по садржајима књига које објављује, које су такође, намењене и посебној публици – оној која се не задовољава понуђеним и познатим одговорима већ жели да сазна више… О разлозима настанка овакве издавачке куће и ексклузивности њених наслова говори њен власник, Весна Пешић.
Окосница нашег издаваштва је библиотека „Трагом Словена“ и само њено име говори да се бави пре свега историографијом а онда и свим другим наукама као што су археологија, лингвистика, антропологија, у новије време генетика, које доприносе да се прошлост наше нације осветли до најдубљих корена. Објављујемо дела помоћу којих се врши темељна анализа конструисаних теорија са свим последицама које су ове теорије имале и данас имају по словенску историографију. Истовремено објављујемо најновија истраживања али и историјску грађу која је временом била заборављена, или забрањена од стране званичне науке, па тиме недоступна јавности на увид.
Познато је да су историју Словена одувек писали несловенски аутори, пре свега припадници такозване германске, или нордијске историјске школе, чинећи то игноришући чињенице, понудили су свету пројекат а не истину, креацију а не спознају. Другим речима, ова историја би се могла назвати историјом у служби политике којом је омаловажена целокупна духовна и материјална словенска цивилизација. Посебан акценат ови аутори су дали својим интерпретацијама миграција у балканској прошлости, растемељујући и укидајући Словене у прошлости и њихову историју. Примера ради, прва информација коју наши ђаци добију у школи јесте да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. веку и са овим комплексом вечитих луталица и дошљака, који је очигледно програмски наметнут, наше генерације живе столећима. Истовремено, најновија истраживања потпуно су научно побила овакве тврдње, доказујући да су Словени на овим просторима аутохтони народ… Имајући у виду наводе званичне историје да су Словени били неписмени до 9. века, док их арапски путописци називају „народима књиге“, а најновија лингвистичка проучавања утврдила да је српски језик древног порекла, намеће се утисак да је неко то намерно прећутао или фалсификовао, не би ли доказао заосталост словенске цивилизације у поређењу са другим народима у Европи. Наравно, и о цивилизацији која насељава туђе просторе, која је ни мање ни више – освајачка.
О библиотеци ”Трагом Словена”
Ако погледате словенску историографију у прошлом и овом столећу, видећете какве је све утицаје трпела. То је био програмски притисак и самооптерећење идеолошким и политичким захтевима у истраживању и презентовању историјских чињеница које су могле бити прилог за свестраније и научно заснованије расветљавање словенске цивилизације. Смишљеним занемаривањем важности извесног дела историјских извора и грађе, индолентним односом према истраживању нових извора и грађе који би суштински изменили иначе артифицијелну слику историје, настао је један морални однос извесних надлежних научних институција који је ослободио простор за појаву анемичних, исконструисаних и јалових теорија, с једне стране, и појаву псеудонаучних, дилетантских хипотеза, с друге стране, што је паралисало стваралачко истраживање, умртвило прави научни рад и нанело непроцењиву штету образовању и јавном информисању. Ово говорим после дванаестогодишњег искуства и преко сто објављених књига што би могло бити својеврсно истраживање у коме откријете да се најновијим теоријама старе руше као куле од карата. Узмите за пример само књигу „Словенска Германија“ нашег професора Иве Вукчевића са Универзитета у Лос Анђелесу, коју смо објавили за прошлогодишњи Сајам књига у Београду. То је двадесетогодишњи рад у коме професор Вукчевић са својим сарадницима доказује древно присуство Словена у Западној Европи. Ти Словени нису могли оставити толико бројне трагове свога боравка ако су нестали преко ноћи нити дошли у том фамозном 7. веку из најнеприступачније области, како званична наука тврди, а били су и остали до данас најмногољуднији народ у Европи. Што је најинтересантније, доказе словенског присуства забележили су германски аутори и професор Вукчевић је само њихове изворе користио на хиљаду страна своје књиге!
Сличан је пример тротомног Речника српско-санскритских речи Браниславе Божиновић у коме је ауторка доказала сродност српског језика са санскритом, језиком на коме је забележена најстарија књига у библиотеци човечанства Рг-Веда. Божиновићева је упоређивала српски и санскрит у смислу фонетике и значења на најстаријем нивоу Веда јер пре Веда не постоји више ништа што наша цивилизација у овом тренутку познаје и та сличност је толико велика да се српском језику више никако не може оспорити његово древно порекло и трајање кроз време све до данашњег дана.
Библиотека „Трагом Словена“ покренута је управо да јавности пружи документоване доказе о пореклу, животу и достигнућу најбројнијег словенског народа Европе који је тако дуго и неправедно био скрајнут са главних цивилизацијских токова, а заправо је заузимао водеће место и формирао такозвану Прву Европу дуж тока Дунава на нашим просторима, још у доба неолита и даље. Водећи светски археолози и лингвисти попут Марије Гимбутас са Универзитета у Калифорнији и Олега Трубачова из Москве својим радовима које смо објавили, доказали су порекло и етногенезу Словена управо из области нашег Подунавља, Винче и Лепенског Вира који су по њиховим мапама представљали Стару Европу одакле се цивилизација ширила у друге делове Европе и света.
Данас имамо поплаву књига најразличитијих дилетаната и компилатора, што на неки начин маргинализује рад правих истраживача, а с друге стране чини идеалан материјал заосталим ауторитетима који још увек не могу да се одмакну даље од знања стечених у школским клупама па све заједно трпају у исти кош, проглашавајући сензационализмом, преурањеним закључцима и фантазијом. Интересантно је да ниједан од тих ауторитета још увек није пружио аргументоване доказе којима би научно оспорио ове нове теорије. Овакво стање у нашој науци наравно производи драматичне последице. И не само у науци већ и у општим друштвеним и историјским токовима што се обилато експлоатише у интересу нових политичких и политикантских пројекција да би поново паралисало слободан научно истраживачки рад. Тако објављивањем књига у едицији „Трагом Словена“ не само да смо једини издавач прећутане историје, него бих додала у нашој све мањој земљи Србији и последњи јахач Апокалипсе који супротној страни укида могућност да и овом приликом присваја искључиво право на време и истину…
Драган Хамовић
ЗНАНА НЕЗНАН
(Белешка о Новици Тадићу)
Пратилац поезије Новице Тадића, док чита пет кругова петнаесте књиге овога аутора, под својственим насловом Незнан, затиче све оно што је у овој поезији од раније читао. Али му то неће досадити. Јер, Тадић је песник који прибегава унутарњим а не спољним померањима и преображајима. Споља је, дакле, реч о поезији шкртој на речима, и реч је о свету који је (како у песми стоји) само тамно промицање.
У поетици Новице Тадића одавно се запажа прелазак са наглашено гротескне сликовности, на суздржанију, подземну сугестивност. Готово да нема српског песника данас који ће сигурнијим а сведенијим потезима, кроз истанчане и срезане призоре, активирати убедљивији и драматичнији песнички смисао.
У неколико речи, колики је квантитативни просек Тадићеве песме, згусле се силе немерљиве. И на то читалац мора реаговати. И нема песника којем је библијска реч више у подлози, лексичкој, синтаксичкој, и уопште изражајној. То је реч која је у савремени језик уведена посредством кондензованог језика завичајног простора који Тадић дели са славним преводиоцем Новога завета, Вуком Караџићем (Стара Херцеговина). А то испрва не примећујемо у урбаним сликама Тадићевих песама, док не загребемо тик испод површине тога говора.
Једном је Тадићева поезија упоређена са старим српским записима, осталих иза знаних и незнаних писара, на маргинама рукописних књига. То су највише искази о невољама, тегобама писања и живота. Две-три речи, не више. Тако и Тадић. Човек је кучак. Шта је све стало у ову узгредну дефиницију. Новица Тадић је, парадоксално, песник с местимичним а изразитим продорима хришћанског искуства. А таквих је продора све више, што се више нијансира, продубљује израз ове поезије. Наспрам ретких и светлих молитвених акцената, особена црта кроз коју се поменуто искуство пројављује јесте самоунижење песничког субјекта. Узмимо само песму под насловом „Подршка“: you are a bad writer // ништа друго / данас пре подне / нисам ни очекивао // само ту мрву / само тај убод / довољан // да се не надмем / и полетим / у небо / које је страшно / које је пуно // крила и облака.
Поетика Новице Тадића заснива се на многим, ефектним обртима. Један је од њих суштински: тама сведочи светлост света, страшно исијава лепоту. Нису то честа, али су зато драгоцена, искупљујућа места овог песничког света. Песник Новица Тадић, у својој доследности и ауторском поштењу, и даље придобија читалачке поклонике и пријатеље. А има их довољно.
Новица Тадић
НАКИТ
У подземном пролазу
застадох поред човека
који је ту стајао и продавао
украдени накит.
Продавао је
и није знао шта продаје.
Говорио је
и није знао шта говори.
Гледао је у мене
и није знао у кога гледа.
Да сам га било шта упитао,
понудио би ми тај накит
који му је висио
са испружене руке, као грозд.
САЗРЕЛО НЕШТО
Сазрело нешто
ни за црва дом
ни за човека плод
расло на
грани
коју не препознајем
у врту
на крају пута
под тамним
прозорима
ПОДРШКА
Из белог света
дуж зидова
стиже мени подршка
кратка порука
you are bad writer
ништа друго
данас пре подне
нисам ни очекивао
само ту мрву
само тај убод
довољан
да се надмем
и полетим
у небо
које је страшно
које је пуно
крила и облака
НИШТА НИЈЕ ПРЕЋУТАНО
Ништа није прећутано.
Све је већ речено
и изгубљено.
Радмила Лазић
САМОХРАНА
Собом храним се.
Будем гладна,
Будем сита.
Дешифрујем рукопис сна –
Ничије стадо.
На мом га извору појим.
На сопственом језику
Кољем.
РОДИТЕЉКА
Првенче
Испљуснух у лавор.
Друго,
Хирурзи удавише
У бубрежњаку болничком.
Свако следеће на хартију –
Да ми одатле секутићима
Гризу мајчинске прсте,
Нагризају маћехинско срце.
LA VISITE
Легнем,
Загрлим себе.
Сама себи и мати и кћи,
Сама себи муза.
Бубашваба
Што под месечевим снопом
Прелази собу,
Надам се, к мени иде
У посету.
ТАЈНИ ВЕЗ
У моју си се
Паукову мрежу уплела –
Најрођенија,
Музице моја, обневидела.
Хукни ми у душу,
Да се залепрша,
Као девет велова
Из Хиљаду и једне ноћи.
Друкчију ћу песму певати.
Одаћу ти тајну ситног веза.
Можда ланце скинути са ногу.