Станко Скакавац, пјесник и учитељ, исписује Битку на Сутјесци, своје животно дјело. Успут се зноји, трпа папир у уши и млатара главом. Сврака звана Голуб надгледа писанију, не ради поезије већ ради болести зване жута – кад год овај у пјесму загази, удари у несрећу. Она сматра да би њему требало, из здраствених разлога и опште сигурности друштвене заједнице, забранити пјесничку активност. Поготову на тему Сутјеске. То, по овом стручном мишљењу, активира неку посебну врсту доживљаја, који, у виду бактерије, напада кору великог мозга и изазива хаос. Тема Сутјеске и заостала пушчана кугла из рата, у учовој глави мирују једна до друге, тако да је и случајни напор можданих вијуга – нека успутна асоцијација, лик или догађај – довољан да изазове ланчану реакцију и произведе жуту. О жутој се већ писало и она се, у стручним круговима, третира као минут. То је онај тренут откровења кад несретни Станко, понесен инспирацијом, уобрази да пробија обруч и стане да јуруша, низ јаругу и сеоско гробље, све док га не ухвате и савладају или упадне у кречану.
Неко је рекао да забрану не треба издавати, жута ће га проћи кад заврши поему. Нема боље терапије од писања поезије. Или је то само привид. Никад се не зна са тим пјесницима, можда га је ипак требало за шљиву привезати. За сваки случај, и за не дај боже. Стрепи Сврака звана Голуб и гледа преко рамена, да бар хоће Сутјеску прегазити и обруч пробити.
Станко, наравно, већ утонуо у сиво мастило и каро папире, укрстио очима и отег’о усну, глад му курља у стомаку, а у глави кугла шеће. Шеће и притишће. Зна он, није то никаква кугла, ни остатак гелера, ништа од тога, то је лично Шериф Лојо, који хода и ровари. Кола кроз лобању и у свакој вијуги – јаруги, дијели ћушке и заврће уши, може му се, јер је народни херој. Станкова мора и водитељ надахнућа, који, у сваком трену може да нареди: – Закочидер мало друже пјесниче! Одакле ти овдје ово, а што нема оно? Да ти мало не прегониш са тим Савом Ковачевићем, гдје сам ја ту?
Јунак Саво весео се прави, ал га брига и мисао дави. Јер задатак у свој мозак сними, што од Тита и Партије прими. Партија му у аманет даде, и централну болницу предаде. Па осјећа одговорност тешку, да им какву не направи грешку. Свака грешка за јунака славна, издаји је или смрти равна. Тада Сава командама збори, под њим земља од наредбе гори. Добро терен осмотрите саде, куд ће швапске наступат бригаде. Бој одлучан дивизија спрема, виш другови размишљања нема. Клаћемо се по овим шумама, овуд Швабе не могу са нама. Видите ли, моји команданти, мрски Швабо у стопу нас прати. Запосјели на сваком ћувику, смрт задају нашем рањенику.
То је тако, на томе смо, и тако се по хартији пише! Пише се зато јер је истина а од ње се у великој пјесми и истинском дјелу не узима.
– Ако јој се не узима, онда се додаје – убада Лојо – и над истином има истине, све се може дочинити само кад се хоће, ја сам доправљо туђу дјецу, а ти не можеш обичну поему. Е, баш си ми нека јуначина!
Писца обли зној ледени и рука задрхта. Пред њим се указа литерарни опис из дневничких биљежака једног познатог борца који је погинуо.
Палимо већ једном спаљену Устиколину – гори Устиколина, шум ријеке се мијеша са крцкањем догорјелих греда које се руше. Кроз ноћ, у даљини, назиремо огроман пожар, док се ужурбано спуштамо у мрак, невидљивој, још нечујној Дрини. То гори Фоча, наша Фоча! Смрдљиви дим допире и до нас, густ, као млијеко вуче се долинама у мраку. Форсира се ријека Дрина. Вјетар носи капи кише, звижди над отегнутим колонама које марширају већ данима, у повлачењу. Испред нас, иза нас, иду дуге колоне. Иза наших јединица, застрашени, корачају старци, жене, дјеца, гонећи овце, измршавјела говеда и изгладњеле коње натоварене поњавама. Изнад глава кружи пилот и баца бомбе, ланчано повезане. Устремио се на једну зидану кућу која има прозор и у прозору чирак. А у кући Шериф Лојо који нешто важно куца…
Овдје би се, да га није шпирит прекинуо, засигурно закачио и друг Коста, првоборац са Сокоца. Рекао би: – Ма како куцање, није ту било ни к од куцања! Тај ти је умјесто машине ударао Сејду – а мјесто Дрине форсиро пичку.
– Но, но! – опет ће Мора – Не треси руком, и не насједај, пјесниче! Ако будеш слушао локалне барабе, никад нећеш отићи у писце. Твоје дјело храни историја, њени јунаци и народни хероји, а не тамо неки башибозук, скитнице и пијанице. Ти си напредан кадар, твој пут је јасно трасиран. Кад завршиш Битку на Сутјесци одмах ћеш прећи на сљедећу офанзиву и тако редом.
Декламује Лојо и нагони: Де, дедера, дај сад онај дио гдје се и ја помињем. Шта си се толико наврзао на Саву Ковачевића? Сава па Сава! Ко да је, богати, он једини Сутјеску прегазио и у бици погинуо! Гинули су и други, па ни слова. Као, дао ти шубару. Мало морген! Ти си шубару скинуо са мртвог Черкеза, а све је остало производ личног уображења и пјесничке фантазије. Ко да се то не зна, није то тако лако сакрити, као што се вама пјесницима чини. Није тебе погодио никакав метак, већ кобила Зека, и то чифте. Звизнула те ногом бочно, и копито уцртала. Зато, немој ту да се пренемажеш и изводиш којекакве карафеке, него пиши, пиши кад ти кажем. Немој да се кунеш у истину кад и сам ниси истина, док те и ја нисам чифте распалио!
Станко се мучи, циједи мозак и арчи артију, свјестан да ово неће на добро изаћи. Кад год је друге слушао и писао по диктату туђе, а не своје инспирације, ствар би нагло одлутала и застала гдје не треба. Углавном, у кречани.
За ријеч се Шериф Лојо јави, па овако говорио Сави. Слушај, Саво, смјели команданте, ми смо твоји и сви смо уза те. Члан си, друже, врховне команде, за бригаде дај распоред саде. Одмах Саво наређење даде, како ће се кретати бригаде. Прва иде у окршај сада, Шериф Лоје ударна бригада. Она чува леђа и бокове, и тамани њемачке скотове. Једва борци команду чекају, да Сутјеску воду форсирају…
Једва чека и Мора у глави. Зна друг Лојо да се у пјесму лако не улази па све поиграва, не може да издржи и у перо убацује: Борци моји соколови дични, у лицу ми нисте необични… добро данас психички стојите, значи да се шваба не бојите… Јунак Лојо два секунда стаде, громким гласом наредбу издаде… брза кугла, односно Лојо, да перо не може насвојити нити пјесник нафатати.
А пјесник се зноји, главу искривио и очима укрстио, кугла ради и стомак се преврће, радо би прогутао и перо и теку, но не смије. Није херој шећерка па да је у лонцу истопиш, овдје се не пише историја само једне битке и једног јунака, већ цијелог народа, и зато, нема друге – него пиши, пиши како се каже, док ти се рука не укочи и душник сагори… Јуриш борци дивизије моје, јебо Саву ево Шериф Лоје… виш’ се не зна да л’ пуца ил’ гори, јуначки се дивизија бори… јединице бјеху у заносу, а командант у своме поносу… гине војска с обадвије стране, фрицеви се окорјело бране… јунак Лојо из шмајсера бије, да погине ни натру му није…
Овдје се наредник звани Мора и јунак поеме видно загрцну и нагло закочи. Очито је да је ријеч јебо неплански искочила, те да га је, њена снага и страх од одговорности, из пјесничког тока избацила и потпуно пореметила. Толико је зарибао да не може ни напријед ни назад, а то, наравно, поново отвори и оснажи пјесника, који, бриљантним потезом пера, у једном минуту, наизуст заврши: Поред њега Скакавац је Станко, закачи му главу метак глатко. Лојо виче не дајте Скакавца, ко ће сада пуцати из шарца. Ранише ми моју десну руку, ако умре, биће свима куку. То швабама даде снагу нову, и команду у Берлину зову. Рањена је једна крупна звјерка, још се само Шериф Лојо чека.
Дочека, што би се рекло, и писац својих пет минута и одмах их искористи. Удјену се, ту негдје, између Саве и Шерифа и намаче метак на главу, и то, не сред чела или не дај боже у потиљак, него онако, околишно и са стране – да је рањен ал не претјерано. То му, не би довољно и одмах укључи и самог Лоја, који изјави, како му је Станко десна рука и како ће цијела битка доћи у питање ако овај страда. И, што је најгоре, толико га понесе пјесничка машта да у овај крупни догађај смјеста укључи њемачку команду, активира радио-везе и сам себе прогласи једном крупном звјерком.
Крај је, дакле, сасвим одговарао пјеснику, али не и његовом инструктору, који у овој поеми, не може да поднесе ни Саву Ковачевића, а камоли Станка Скакавца, метиљавог коњовоца и стихоклепца.
Зато, под хитно, љут и набусит, напусти лобању и обасја Хусеиновиће, у пуној снази и величини. Нареди пјеснику да одмах обрише крај поеме и настави у духу његових идеја и промисли. Ако му је нестала инспирација, није батина, а ако писац не измијени крај, измијениће он њега – лично и персонално.
Е, овдје се тад догоди нешто што нико није могао ни да сања а камоли да предвиди. Шерифа је, умјесто метиљавог коњовоца и шантавог наклепала, сачекао тврди орах. Свиђа му се крај поеме и готово. Не само због њега лично, већ и због укупног пјесничког утиска, а он се не брише по цијену главе са рамена. Писац је, дакле, схватио да је ово бити ил’ не бити, да се овдје и на овом мјесту, рјешава и његова судбина, те да се једном ухваћено парче славе не смије покопати. Ко ће га се више икада сјетити, а тек метнути, у било какву историју, пјесму или приповијетку, и то у финале, тако рећи поенту – међу значајне и признате?! Нико осим њега самог. То је позната пјесничка привилегија, користили су је и много славнији од њега, па што не би и он?!
– Добро – рече надлежни – Ако ти је преча пјесма него каријера, онда гањај поезију. Живи од својих лажних стихова, а ја ћу себи већ пронаћи писца, и то прозног – ви сте пјесници ионако будале. И још дода, ријешићу ти и ону молбу: од данас је Пресјека твоје одредиште, а то значи пут без повратка – и то на лични захтјев. Ја сам са тобом имао пуно веће амбиције, завичај је, брајко мој, проклета авлија и у њега се враћају само писци и луђаци. Шта могу, сам си себи пресудио, путуј да те моје очи не гледају и тандркај – пиши до миле воље, то ти ионако никад нико неће прочитати.
Једно прича Шериф Лојо, а друго мисли пјеснички геније.
Да се њему само Пресјеке докопати, земљаке окупити и дјецу постројити, па школу отворити и просвјету засновати – био би то чисти комунизам у коме би сви писали поезију и златном кашиком, пекмез, ужинали.
Станко је, дакле, свој пут изабрао, а да није послушао ни глас испред ни глас изнад, као што то, уосталом, нису чинили ни многи пјесници, прије и послије њега. А на путу…
Прво га је сачекао Коста са Сокоца. Он је посве јасно, мада пијан од туге и ракије шпире, протурио тезу како Кепо није прављен на Сутјесци, већ у једној кући изнад Устиколине. Потом му се натоварио Адил Поплата. Тај му је, наводно, довео жену – и иста је, са кољена на кољено, обишла Пресјеку. Дакле, у старту је понижен и за срце уједен. Зашто и због чега? Кажу, због обичног стиха који гласи: рањена је једна крупна звјерка… Која звјерка и каква? Ма дајте, молим вас, јача је биографија мачка Асне Ећимуше и Пијевца Курчила од свих његових ратних подвига и битака! Тако кажу. И додају. Тај ти цијели рат није макнуо испод сиса кобиле Зеке и њених другарица. Надоји се кобиљега млијека па се онда привати поезије и празних маштарија, излудио је Шерифа Лоја, а да неће Пресјеку, треба то одмах под ноге па у кречану.
Зато је и настала чувена изрека: Ко саставља пјесме, тај не може да јебе! А ко не зна око оних ствари, тај не може ни дјецу учити.
То је истина и то се на крају показало тачним. Ако се не вјерује Пресјеци, вјерује се Брку болничару. Он је због неспособности учитеља и његове кривоноге подворнице, умјесто ученика запрашио кромпирову златицу. А умјесто Дерва Поплате, пелцовао коња Брњаша. Ништа није стигао, осим јод да проспе. И да га каменују, прво ђаци, а потом остали. Ако се не вјерује Брку болничару, онда се вјерује Брку инспектору. Тај му је, одмах и без размишљања, у Листу оцјењивања, сложио кечину. Односно, једва задовољава – што преведено на наш језик и логику значи: пати се пати, кукавче, и умири полагано. Завади се, прво са собом, па са свима око себе. А најприје са рођеним оцем. Није Сајко од јуче па да повјерује, како твоја шубара није обична капетина, већ народно знамење. Као, Сава Ковачевић није имао никог паметнијег, поузданијег и храбријег, па је баш тебе од толиких пробрао и у судњем часу завапио: – На ти капу – да ти глава не озебе! Дао ти је капу, мало сутра!
А, и тај састав, боље да га ниси ни послао. Није њега инспектор наградио да би тебе спасио, већ да би Кепа у интернат склонио.
Треба му биограф, прозни, а мали је нагодан.