Човеков идентитет и наша савременост

Дефиниција проблема
Идентитет јесте истоветност нечег по чему се то нешто препозна-
је кроз време. Људски идентитет је вољно испољена особеност да-
тог људског постојања. Увек је у односу са друштвеном стварно-
шћу, улазећи  у непрестани, пасивни или активни, дијалог са њом.
Идентитет одређује статус појединца у заједници. Формира се
уједначавањем хоризоната између појединца и заједнице.
У овом раду сагледавам човеков идентитет у духу  “вертикалне
димензије”, о којој говори Мери Даглас у својој студији о два тела:
оном физичко-физиолошком и оном друштвеном, што проистиче
из саме друштвено одређене природе човека. То сасвим обухвата
неуропсихолошку анализу људске егзистенције дату биолошким,
социјалним и психичким слојем, који се узајамно условљавају и
одређују градећи целовиту једност људског постојања.
Полазим од тога да се идентитет човека заснива тамо где се
образује “прва спрега  речи и ствари, где се једном заувек смештају
велике вербалне теме његове  (човекове)  егзистенције.” (Ролан
Барт, према Дагласовој) и може се поистоветити са стилом, који је
креативан однос појединца у заједници.
Наша савременост следећим тенденцијама омета процесе
обликовања људског идентитета, и то посебно оног кровног, кога
чини национални идентитет, као и оног свеобухватно присут-
ног, верског, који прожима људску егзистенцију од њених почета-
ка до данас:
– разградња  виших етичких  норми људског постојања;
– свођење научне мисли на механичке закономерности, подређи-
јући међуљудске односе моделу протока роба, куповине и продаје;
– ниподаштавање потребе човека за одређеним нивоом општег
образовања и за сопственим ставом изван сваке утилитарности.
Тема рада је обрађена у одељцима који следе.

Развој људског идентитета
1.
Развојни процес људског бића се одвија у виду интегративних про-
цеса. Све полази од упојединачених ћелија до сложених  ћелијских
система и од основних функција у виду рефлексних активности и
сложених акција психомоторике, па до високо истанчаних вољ--
них и осећајно–мисаоних функција у највишој равни људске инте-
лигенције. Процес је сложен и захтеван. Одређен је спрегом односа:
– генског кода,
– позива стварности, у којој се одвија живот сваког појединца
међу нама и
– креативног чина људског бића којим се превазилазе биолош-
ки и  амбијентно одређени облици живота
Тако се остварује човеково надамбијентално постојање, онак-
во какво познајемо кроз историју.
Човек се увек испољава одређеним идентитетом, дакле одре-
ђеном истости људског односа према свету, кроз време. Та истост
идентитета, и поред толиких  међусобних разлика међу људима, од-
сликава суштину датог начина људске егзистенције. Она се увек
јавља у различитим варијантама истог типа постојања у сусрету
са другим.
Све почиње примањем дражи у неуронске сложаје људског
тела. Дражи покрећу одређену функцију, која онда сама собом
подстиче три процеса битна за разумевање човековог развоја:
– први процес се састоји у  подстицању приноса мијелина за
развој овојнице око неурона, која их чини изолованим и
упојединаченим у њиховој функцији;
– други процес се састоји у подстицању бујања међунеуронских
веза, или   синаптогенезе, што уцеловљује неуронске сплетове
и успоставља везе између  тих успостављених целина;
–  трећи процес се састоји у томе што покреће буђење, развој и
усавршавање психичких функција, које се заснивају упоре
до са заснивањем и развојем тих, помињаних,  нервних сложаја.
То се дешава тако што се већим приносом мијелина и појача-
ном синаптогенезом повећава количина импулса што их неурон
прима и тиме усавршава сопствену функцију. Савршенија функци-
ја неурона поново повећава количину примљених импулса, који
поново подстичу развој поменутих неуронских структура, њима
се поново усавршава функција, која опет повећава пријем импул-
са и тако редом, у круг. Тако се сопственом активношћу  усаврша-
вају и структуре неурона и психичке функције које су њима усло-
вљене у оквиру метаболичких процеса тела као изворишта енер-
гије за те процесе.
Поред тога кружног тока преливања структура и функција из
једних у друге самим процесом функционисања, овде се суоча-
вамо са још једном закономерношћу. Она нам објашњава процесе
интеграције, што чини осовинску функцију којом настаје човеков
идентитет, као чин перманентног људског усавршавања који га
и обележава као својеврсно биће у свету.
Увек се полази од нижих функционалних облика, који се интег-
ришу у оне сложеније који осмишљавају њихово постојање. Тако се
одвија хармоничан ток преласка од функција које су одређене био-
лошким закономерностима у оне са највишим облицима психичког
функционисања. У тој скали човековог дозревања сви они облици
активности нижег реда задржавају своју функционалну аутоном-
ност, што их чини увек спремнијим у вршењу оне највише интегри-
сане активности, којој су сви степени ових нижих активности подређени.
То је закон интегративног тока развоја структура и функција
које граде човеково постојање све до настајања његовог иденти-
тета, највишег облика који он достиже у датом тренутку у свом
односу са светом и окружењем.
Процеси који указују на кружни ток узајамног подстицања со-
матског и психичког развоја и  интегративни процеси, где се
структуре нижег, биолошког реда укључују у вид постојања увек
вишег реда, идући тако до идентитета оствариваног у највишој
психичкој равни, сасвим оправдавају захтев да се људско биће не
дели на ментално и физичко, него да се схвата као једност бића и
једност постојања, као јединствена и целовита појава живота у
природи (2; 4).

2.
Развој човека почиње првим дражима које побуђују узлазне нер-
вне путеве ка кортексу, чинећи да буја и њихова соматска струк-
тура и да се буди и рачва функција што се њима заснива. То су дра-
жи из најразличитијих делова тела, јављају се у најразличитијим
модалитетима својственим човековој природи одређеној нивоом
његових пробуђених чула.
Њихово прво сабиралиште се догађа још у интраутерином
добу у вестибуларном пределу, где се обједињују узајамни утицаји
вестибуларних функција, тактилних и слушних путева, као и   кон-
тролни импулси малог мозга упућени путевима кичмне мождине.
Ови последњи су битни за сам чин рађања и прве постпарталне дане.
Већ у том добу,  прве кретње и први опажаји настају на позиве из
спољњег света, и настављају ту своју функцију засновану са тим
спољним утицајима у постпарталном животу. Оне се интегришу у
покрете новорођеног детета, добијајући тиме смисао у контексту
остваривања људског живота, чији су интегративни чинилац.
Тиме се једност постојања испољава својом суштином већ ту,
на самом почетку живота човека.

3.
Прве дражи из спољњег света (додири ствари, додири тела других,
топлина или свежина ваздуха што га обмотава) откривају детету
свет којим оно не влада, који долази споља, као и свет осећаја, а
сада већ и осећања које те осећаје прати, што се догађа унутар њего-
вог тела, његовог постојања. Дете се тако открива само собом.
Негде око навршене прве године живота довршава се сврста-
вање свих упојединачених могућности детета – од вршења алтер-
нативних покрета, препознавања мултисензорно одређених цели-
на простора, до остваривања визуомоторне контроле, хватања-
бацања, слагања, показивања – и гради тиме први ниво интелиген-
ције, или сензомоторну интелигенцију. Тиме се остварује први це-
ловит однос субјекта према другоме, према предметима у окруже-
њу и појавама које разазнаје и разуме. То прво доживљајно и функ-