Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште

Повратак
Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште није био изненадан. Три
краљевска гласника са Свете горе најавила су његов долазак.
Први краљев гласник јавио је у младо прољеће да ће Бијели
Ждрал стићи у жуту јесен.
Други гласник јавио је Љубани да је Бијели Ждрал испловио
са Свете горе и да се у царској галији навезао из Уранополиса на
дебело море заједно са својим Црним Бралом. Сам Сава Немањић
испратио их је до луке и благословио њихов повратак кући мо-
литвама и сузама својим.
У јесен жуту трећи краљев гласник дошао је у Љубиште да ви-
ди је ли се Бијели Ждрал сретно вратио, али њега није било, ни-
ти гласа о њему.
Кад год је Бијели Ждрал слао кесу својој Љубани, морао је са-
држај кесе показати Сави. Сава је сваки пут вадио из кесе по је-
дан бакрењак, дизао га изнад главе и смијешећи се показивао
Бијелом Ждралу.
На ове моје очи задивљене бакрењак се у Савиној руци пре-
метао у златник. Засијао би у његовој руци и кануо у кесу као
капља жеженога сунца. На растанку у луци капнула су у кесу из
Савине руке три жежена дуката.
Чим је сишао са лелујаве галије на чврсту земљу, клекао је и
пољубио милу своју земљицу, за којом је сузице ронио у даљини
и туђини.
Узјахао је Црног Брала, што је ријетко чинио, сем када је био
много љут на Брала свога што га је својим неподопштинама
увалио у многољетне невоље и покоре.  А Црни Брал је бивао све
слабији што су се више приближавали својој кући у Љубишту,
селу зачараном.
Црни Брал се једва мицао.
Кад су дошли близу куће, на мјесто гдје га је монах Сава каз-
нио, Брал је клекао на зелену травицу и заплакао својим круп-
ним коњским сузама.
Њиштао је болно и тихано, па испустио своју добру коњску душу.
Бијели Ждрал је неутјешно заплакао и погнуте главе пошао
према кући. Али, његовој радости и весељу није било краја када
га је иза првог шумарка сачекао његов брат, Црни Брал, у чело-
вјечком подобију.
Послије толико година видио га је опет у његовом човјечијем
облику. Црни Брал је рзао и њискао од радости као коњ. Имао је
оне исте своје велике коњске зубе, бујну гриву црне косе и онај
исти бијели прамен изнад лијевог ока. Да сад није стајао на двије
ноге умјесто оне четири коњске, да није имао опанке умјесто
копита, нико га не би могао разликовати од коња. Репа није имао,
мада му је хаља позади висила као реп.
– Црни мој Брале, ево одужисмо ми своје гријехе нашему дра-
гоме Богу и нашему доброме Сави Немањићу. Сад нам је овдје у
Љубишту бити и человјековати.

Девет синова Бијелога Ждрала
А у Љубишту је Бијелог Ждрала чекала његова вијерна љуба Љу-
бана са девет синова.
– Окуда теби, вијерна моја љубо Љубана, девет синова кад је
твој вијерни муж Бијели Ждрал за сва та дуга и предуга љета ока-
јавао своје гријехе по Светој гори Атонској?
– Долазило је много гласника и гостију од тебе из Свете Горе,
војника, монаха, трговаца, путника и скитница, просјака, убогих
и сумасшедших, мени на трпезу и постељу. И тако, вијерни мужу
мој, Бијели Ждрале, док си ти по Светој гори годину по годину ока-
јавао своје превелике гријехове, Бог те је овдје у Љубишту из годи-
не у годину обилно награђивао највећим Божијим даром, једним
по једним сином, све док те није обдарио са ових девет синова.
– А реци ми онда, вијерна и мудра Љубо моја Љубана, како је
могуће било да ја са Свете горе Атонске добијам синове у Љубиш-
ту, испод горе Вилогоре, у Рашкој?
– Све је могуће, вијерни мужу мој, Бијели Ждрале, све, кад си ти
на  Светој гори Атонској, а ја, љуба твоја Љубана, у Љубишту, ис-
под горе Вилогоре, у земљи Рашкој.
Чезнула сам за тобом и у сузама сваки дан Бога молила да ми
дођеш. Бог ми је, хвала му, услишао моје и твоје пусте молбе. До-
лазио си кад год сам те се зажељела. Немој ми сада говорити да ме
ниси желио и да ми ниси долазио кад год сам те дозивала, не знам
више да ли у сну или на јави, али ова дјеца наша су живи свједоци
наших чаробних сусретања, и то не једно дијете, него девет пута
по једно, све самих девет јуначних синова.
Плакала сам што ми никада ниси ништа доносио у доласку
са далека пута, нити си ми шта остављао при одласку, плакала и
сузе ронила, све док нисам осјетила, како то жена осјети, да си ми
донио и у тијелу оставио живот, и тако девет пута, девет живота,
а ти ми сад реци има ли већега дара од живота, мужу мој, Бијели
Ждрале.
Бијели Ждрал је био удивљен бесједом своје душевне љубе Љуб-
ане и почео је да сузе точи низ образе. Удивило га је то што га је
љуба Љубана у својој причи чинила равним боговима, творцем и
даваоцем девет живота на земљи.
Ко ли је икада разлучио у животу шта је прича, а шта ствар-
ност, шта сан, а што јава. За оне који су то знали разлучити, Бијели
Ждрал никада није марио. Да би разлучили једно од другога, они
су морали убити или причу или стварност, убити сан или јаву.
А какав му је то живот само са голом стварношћу или само са
пустим сном! За њега је живјети у причи увијек било љепше него
у стварности, а живјети у стварности било је лијепо као у причи.
Он се тога двога никада није лишавао.

Травањ
– Први пут си ми дошао у зеленоме мјесецу травњу, кад трава као
вода наиђе и потопи све наше Љубиште зеленим валовима својим.
Валови травни били су велики на вјетру и ударали су ме по боко-
вима и до појаса. Љуљала сам се кроз траву као лађа на вјетру. И
све се њихало у мени и око мене, и земља, и утроба, и сунце на неб-
у се заљулало. Пала сам на леђа у траву као у лађу на узбурканоме
мору. Ти однекуда паде по мени, или с неба, или из земље – не
знам право.
Дуго смо се љуљали у трави. Ти ми не рече ништа, ја не могох
ништа рећи, ти оде у своју Свету гору, ја остах не знајући јесмо ли
се срели и видјели, или то би само жеља пуста моја и твоја.
Само знам да сам се послије тога дуго љуљала у ходу и послу,
све док у колијевци нисам заљуљала нашега првога сина Траваља.
Само, реци ми сад, мужу мој вијерни, јеси ли ми тако био и
тако долазио у сну или на јави.
– Право да ти кажем, вијерна моја љубо Љубана, био јесам и
долазио јесам, само не знам би ли то у сну или на јави, на облаку
или у трави, али јесам био, јесам долазио небројено пута. Сада,
кад ми казујеш  што је бивало, мени све то није непознато. Јесам
био, али нисам знао ни вјеровао, а сада вјерујем. Све је у мени
бивало у длаку исто тако како ми ти казујеш, баш тако: велика
трава, велики, али топао вјетар и љуљање велико, велико љуљање.

Жуд
– А ово је други наш син, Жуд. Он је од жуди настао, од жуди за то-
бом, жељо моја, мој вијерни мужу, Бијели Ждрале.
Сузе сам ронила оне вечери јесење, наслоњена на окно, у којем
је сједио пун мјесец жут. Крупне су ми капи из очију капале под
окно, а ти бијаше доље у обличју просјака. Сјећаш ли се како сам
те измолила од пунога мјесеца? По њему ми дође. Ти ми се одазва
без ријечи и приђе ми тужној и уплаканој с леђа, јербо ти лица не
видјех на оној мјесечини. И опет ми се заљуља сва кућа, и пун мје-
сец у окну, и све звијезде на небесима. Тако смо заљуљали нашег
другог сина Жуда.
Сјећаш ли се тога, мужу мој, Бијели Ждрале, сјећаш ли се круп-
них тих суза мојих на твојој коси?
– Сјећам се, вијерна моја љубо, Љубана, као кроза сан. Ко се тво-
јих очију крупних не би сјећао? Оне су ме вазда по свијету водиле.
Кроз њих сам сав свијет гледио. Из крупна ока крупна суза капне.
Тако сам ти вазда прилазио, и по јарком сунцу и по сјајној
мјесечини. Само не знам, вијерна моја љубо, Љубана, је ли јава од
сна смућенија, или је санак од јаве бистрији. Сном се јава са мном
поиграва.