Хералдичка структура романа

Могућност острва

Мишел Уелбек, савремени француски писац, актуелне и горуће теме
француског друштва приповиједа прихватањем премодерних пое-
тика, нарочито деветнаестовјековних. Натурализам и миме-
тичка естетика дозвољавају му да развија могућности старих
поетика и техника а да истовремено открива специфичне свје-
тове и проблеме савремене цивилизације. Анализирајући једну
савремену књижевну утопију у роману Могућност острва, рад
открива на тематском нивоу антрополошку основу људске по-
требе за утопијом у истој мјери као и за њеним поништавањем.
Још значајније је на формалном плану умножавање утопија што
роману даје хералдички облик еn аbymе.

Поетика Мишела Уелбека (Michel Houellebecque) заснована на
документарности и сцијентизму, на аналитичком погледу ка са-
временој цивилизацији и узроцима њеног садашњег стања, на-
челно миметичка умјетност развијана у претходним романима
(Проширење подручја борбе, 1994, Елементарне честице, 1998. и
Платформа, 2001), спроведена је досљедно и у футуристичкој
причи Могућности острва, 2005 (1) . Утопија, стари топос лите-
ратуре, није могао бити стран старој, премодернистичкој Уел-
бековој души. У фрагментима, утопијске слике се појављује већ
у Елементарним честицама, у истраживањима и миру Мише-
ла Ђержинског, у Платформи преко идеја туристичког еска-
пизма. Роман Покоравање, објављен 2015, не само да развија још
један утопијски свијет него ће ванлитерарни догађаји ту уто-
пију учинити чудесно актуелном (2) . “Заправо, утопија опстаје
управо захвљујући томе што захвата две временске равни исто-
времено”, истиче Зорица Ђерговић – Јоксимовић у студији Уто-
пија, додајући да временска раван с којом утопија има најпро-
блематичнији однос јесте управо садашњост (3) .
Француска књижевност значајан је резервоар књижевних и
иних утопија. Средњовјековна литература развија приче “из-
врнутог поретка” (Окасен и Николета), затим ренесансни Раб-
леов дух ствара чувену Телемску опатију, а преко идиличног раја
пасторалног романа Астреја до Волтеровог Ел Дорада и Русоове
идиличне слике у Новој Елоизи носталгија за хармонијом и
изгубљеним рајем непрестано опстаје. Осим озбиљног регистра
који је доминантан тон утопистичких прича, Французи граде и
бурлескну, хуморну, ласцивну утопију, какав је Сиранов Други
свијет, или Волтеров иронијом обојен поглед, оба произашла из
средњовјековне традиције.
Заиста исцрпна и јасна, свакако драгоцјена студија Зорице
Ђерговић-Јоксимовић Утопија, алтернативна историја пружа
преглед многих познатих и скривених утопијских свјетова
књижевности свих епоха. Полазећи од самог дефинисања утопије
и дијахронијског приказа преко којег се огледа и смјена поетика,
ауторка нам је представила богатство могућности. “Какви смо ми,
таква нам је и утопија. Ни боља ни гора од нас самих.” (4) Из тог
разлога било је инспиративно сагледати нама савремене утопије
и укључити увијек провокативан Уелбеков поглед на модерну
цивилизацију у Могућности острва. Зар сами наслов не носи у
себи сумњу? Или оправдава став поменуте студије о утопији да
се увијек ради о некој алтернативној историји? Роман Могућност
острва ствара не само један утопистички свијет, него се утопијске
визије у роману умножавају, а формално продубљивање остварује
се захваљујући поступку mise еn аbymе.
Оквир романа, од инципита до епилога, припада неком у
будућности удаљеном клонираном друштву, чији представници
изучавају животне приче својих генетских предака, припадника
култа Елохима, наших савременика. На тај начин Други, супротни
и како то у утопијама бива непријатељски свијет управо је овај
наш, с почетка XXI вијека, у структури романа метадијегетички
ситуиран. Основни материјал, који чини окосницу романа, јесте
прича Данијела 1, успјешног комичара, “типичног представника
људске врсте”, како веле његови клонирани тумачи. Данијел ће
стицајем околности и постепеним распадањем сопственог жи-
вота одлучити да преда свој ДНК научнику Мискијевичу и секти
Елохима, чак без вјере и икаквог религиозног убјеђења. Страх од
смрти и моралне патње изазване старошћу довољан су мотив да
се похрли у обећану бесмртност.
Клонирани новољуди су лишени свих извора људске, наше
патње – вјечито су млади, независни су, безболно умиру наста-
вљајући се наредном генерацијом генетског материјала, јаког су
интелекта, физички сигурни, равнодушни према жељи, пожуди,
новцу, сексу, љубави, спокојни; не познају ни сузе ни смијех, ни
носталгију, ни досаду. Повремено размјењују поруке преко екра-
на и изучавају ту стару, скоро изумрлу људску врсту. Ван њихових
централа, срећу се дивљи људи чија је цивилизација себе уни-
штила па се човјек опет нашао на нивоу прачовјека.
Генетски модификовани новочовјек јесте покушај да се ели-
минишу у човјеку квалитети животињске врсте, али исто тако
типично хумане карактеристике. Технологија новољуди не спре-
чава култ вјере. Учење Врховне сестре и молитве новољуди до-
приносе спокоју живота без радости, без задовољства, без потреба
за другим. Свака сљедећа генерација је савршенија, са све мање
људских особина, слабости, потреба. “Неки моји претходници,
као Данијел 13, испољавају у својим коментарима неку чудну но-
сталгију за тим двоструким губитком [сузе и смијех у овом
случају]; затим та носталгија нестаје, како би уступила место све
ређој радозналости; данас сматрамо, о чему сведоче сви моји
контакти на мрежи, да је и она, практично, избледела.” (5) Тумачење
животних прича људских предака ствара са сваком генерацијом
већу дистанцу, а клонови, тако прочишћени од анималног, као да
ипак пролазе кроз извјесне еволутивне преображаје. Све оно што
је остало у људским свједочанствима, као наше опсесивне теме,
онеобичене погледом из будућности, бивају сведене на феномен
изумируће изучаване врсте.
Међутим, ти тако несавршени људи, покушавали су и у сво-
је вријеме да стварају боље свјетове, вјештачке рајеве, да се су-
простављају ентропији и хаосу. Занимљиво је на нивоу форме
романа чији је оквир велика утопијска прича да су у метади-
јегетичку приповијет Данијела 1 укључене микро-утопије те ци-
јели роман поприма облик еn аbymе. Прва је Венсанова умјет-
ничка инсталација у подруму – идиличне слике среће, љубави,
њежности, доброте. Бјежећи од грубости свијета и свакако одри-
чући се умјетничких револуционарних идеја, Венсан ствара дjе-
ло које ће критика презирати и којег ће се сам стидjети као
адолесцентског, немоћног подухвата.
Друга уметнута утопија јесте учење секте Елохима, из које
ће се развити новољуди. Здравље, младост, сексуална слободна
уживања, повратак вјере, побједа старости и смрти, то су биле
идеје које су могле да очарају и атеисте с почетка XXI вијека.
Хоћемо ли, и можемо ли бити слободни да тумачимо да су
умјетност и религија највеће утопије, по дефиницији Дарка
Сувина, “вербалне конструкције о одређеној псеудољудској заје-
дници у којој су друштвено-политичке институције, норме и
индивидуални односи организовани по савршенијем принципу
него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована
на очуђавању које проистиче из хипотезе о алтернативној ис-
торији”? (6) Да се задржимо на умјетности, прецизније жанровски
на роману. Зар није разлика између живота и приказаног свијета
управо у организацији “по савршенијем принципу”, у корист
романа дакако?
Специфичност Уелбековог романа Могућност острва налази
се у чињеници да не ствара једну од бројних утопија само на
тематском нивоу, већ да структуром романа умножава утопијске
приче преко наративних нивоа да би коначно показао њихову
неостваривост и немогућност из дубоко анртополошких разлога.
Умножени утопијски свијетови се руше: Венсан напушта своју
умјетничку креацију и постаје практични вођа секте; сама
секта открива се као шарлатански подухват што јој неће шкодити
____________________
(1) Године издања наведене су за објављивање оригиналних издања на
француском.
(2) Терористички напад у редакцији часописа Charlie Hebdo 7. јануара
2015. одлаже најављено појављивање Уелбековог романа.
(3) Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, Алтернативна историја. Београд,
Геопоетика, 2009, стр. 20.
(4) Утопија, стр. 136
(5) Мишел Уелбек, Могућност острва, превод Ивана Мисирлић. Београд,
Плато, 2006, стр. 51
(6) Наведено према З. Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, стр. 17