ПРАВИ И ЛАЖНИ МАЛРО

Просто за не поверовати! Како је могуће јавно – у једном угледном националном недељнику – изрећи једну такву глупост, један такав очигледан нонсенс?! Свакако не из необавештености, јер је ”искрени” борац за праведну ствар, поред осталог, знао и за ово аутентично сведочење једног новинара Ослобођења, дневника толико драгог г. Левију:
”Власти (у Сарајеву – М.С.) лажу… Оне и не покушавају да сузбију те девијације, оне их охрабрују. Њихов циљ је да све мешовите породице, сви интелектуалци и сви они који се боре за мултиетничку Босну напусте Сарајево. (…) Све девојчице из моје улице носе вео преко лица кад иду у школу. Моји другови немуслимани који су мобилисани у босанску армију систематски се шаљу на прву линију. За десет година, ако не буде мртва, ова земља ће бити исламска. И немојте да ми кажете како је то победа Караџића и његове српске олоши... Наши властодршци немају потребе за Караџићем, они су били такви још пре рата. У то сам сада убеђен. Ми, ‘Бошњаци’, били смо слепи, то је све.”
Али, не. Сведочење једног новинара, који још признаје да је био ”слеп”, није довољно ономе који више воли да ”затвори очи”. Додуше, у истом тексту г. Левија налази се једна од њега сасвим неочекивана реченица. Признање грешке!? Да, на неки начин, али употребљено тако да се што боље завара ”порота”. ”Да има фундаменталиста у Сарајеву знали смо одавно”, признаје филозоф али затим, и не трепнувши, бестидно закључује како су они, замислите, ”прави савезници Срба”!
Каква луцидност, каква дубока филозофска рефлексија! Овај бриљантни Левијев пледоаје за ”босанску ствар” вероватно је насмејао и његовог штићеника, аутора фамозне Исламске декларације. Насмејао али и окуражио. Тим пре што ће у наставку свога пледоајеа Бе-Аш-Ел јавно потврдити оданост и верност своме ”пријатељу”: ”Познајем Изетбеговића. Он је мој пријатељ. Мислим да сам и ја његов. (…) Не могу замислити да је тај човек постао ‘исламиста’. Не могу ни помислити да се помирио са крајем босанског сна чије је био отеловљење.” Доиста лепа, чак дирљива декларација о пријатељству. Али шта ако се покаже да су оптужбе на Изетбеговићев рачун ипак тачне? Нема бриге, Леви и за то има решење. Уосталом, када се пажљивије прочита наставак његове патетичне декларације, могуће је приметити да је и филозофа почео да нагриза црв сумње и да је већ спреман да припреми одступницу: ”А ако би то било тачно? Ако сам се преварио, ако смо се сви преварили? Ех, онда бих то рекао. И, наравно, раскинуо бих са њим – с болом у души, али бих раскинуо.”
Раскинуо? Не будимо наивни. Када се једног дана покаже да је филозоф починио тешку грешку и да његов миљеник није био присталица мултиетничке Босне него милитантни борац за једну муслиманску и чак фундаменталистичку државу, Бе-Аш-Ел ће моћи да нађе оправдање у познатом левијевском маниру, у изговору: његова грешка, његов trip bosniaque, истога је типа као, на пример, она коју је у односу на Хомеинија починио угледни интелектуалац Мишел Фуко. Грешка учињена из најбољих намера!
Али да не прејудицирамо. Време ће показати да ли је и колико г. Леви грешио у процени политике и идеологије свога ”пријатеља”. Оно што је, међутим, већ данас сасвим јасно јесте чињеница да је његов однос према председнику Босне, заправо легитимном представнику само једног од три босанска народа, био тек један од елемената Левијеве медијске стратегије елабориране одмах по избијању грађанског рата у Босни. Та вешто осмишљена стратегија имала је, као што смо напоменули, сасвим други, чисто егоистички циљ: да подсетимо, она је овом помало истрошеном и компромитованом медијском интелетуалцу требало да омугући да се, у очима француског јавног мњена, представи – ни мање ни више – као нови Малро!
Погледајмо, уосталом, детаљније ову вешту, ”левијевску” стратегију како бисмо боље разумели шта је била стварна мотивација да се овај париски салонски филозоф анажује управо на страни босанских Муслимана.
Бескрупулозан, упоран и агресиван, Леви је свој медијски наступ, свој ангажман у ”одбрани” ”невиних жртава” ”српске аресије”, од самог почетка засновао, не на експлоатисању чињеница – оне су у медијском рату највеће жртве – него на вештој експлоатацији свога најјачег талента, свога изузетног реторичког дара који је подесио потребама и профилу културе масовних медија. Знао је да ће његове патетичне тираде – нарочито оне намењене за широку употребу у штампи и на телевизији – на крају ипак учинити своје. И доиста, широка публика, свакодневно терорисана неподношљивим сликама из Сарајева, с временом је почела да верује да се стварно ради о ”Праведнику”, о храбром браниоцу «невиних жртава» босанског рата које су, као случајно, увек носиле муслиманска имена. Од тога до коначног циља био је још само један корак. Последњи чин те софистициране стратегије одиграо се у мају 1994. у Кану, на Кроазети како то и приличи медијским звездама. Његов пропагандни филм Босна – за који је Франсоа Митеран рекао да ”једва одговара нивоу средњошколског ђака” – дочекан је на чувеном Канском фестивалу овацијама. Више, дакле, није могло бити сумње, макар за њега, новопеченог режисера: нови Малро је дефинитивно рођен!
Истина, треба то рећи објективности ради, г. Леви никада и нигде није јавно тврдио да је он лично инкарнација Малроа. Али његови читаоци и, нарочито, гледаоци Босне разумели су то и сами. Отрцана црно-бела шема босанског грађанског рата коју је филозоф рабио до гађења није, уосталом, ни врло компликована, ни оригинална. Реч је једноставно о једној варијанти стереотипа о вечитој борби између Добра и Зла који је, као што знамо, био један од камена темељаца Левијевих далеких претеча – филозофа манихеизма. Да се ради заиста о шупљем стереотипу био је свестан, наравно, и сам Бе-Аш-Ел. Но то га, по свему судећи, није много узбуђивало. Добар познавалац психологије потрошача мас-медијске културе, он је нашао начина да стереотип представи као архетип, стварајући тако, у очима широке публике, илузију како је ту заправо реч о једној дубљој, универзалној истини!
Истини!? У сваком случају, што се тиче г. Левија, суштина и није у истини по себи, него у нечем другом: у форми под којом се она представља или, другим речима, у некој врсти адаптације истине. Оно што је суштинско за њега јесте, дакле, да се вешто распореде улоге и да се публици понуди једна добро упакована истина: очишћена, упрошћена, заводљива и разумљива. Другим речима, "истина" која ће бити кадра да испровоцира код људи, с једне стране, сажаљење према ”невиним жртвама” (читај: Муслимани), и с друге – жестоко огорчење против ”барбара” и ”фашиста” (Срби), изазивајући у исто време и дивљење према храбрости и поштењу Спасиоца Невиних.
Ова сирота манихејска шема, међутим, иако врло провидна, одлично је "палила" и још увек "пали". Бе-Аш-Ел и није баш сасвим узалуд филозоф. Погледајте само овај ефектни силогизам са којим је успео да навуче публику у сопствену ступицу; силогизам који сасвим јасно разоткрива стварне мотиве његовог лицемерног ангажмана на страни босанских Муслимана. Ако је дакле – како нам недвосмислено сведоче бројни чланци и филм г. Левија – грађански рат у Босни исти као и онај који се десио у Шпанији; ако Муслимани данас имају исту улогу као некада Републиканци, улогу бранилаца демократских вредности, а Срби – улогу Франкових фашиста, онда… Онда господину Левију с правом припада улога Андреа Малроа!
Круг је тиме, дакле, затворен. Са публиком унутра, наравно, која је – заведена срцепарателном реториком филозофа – пропустила оно најбитније: један скоро неприметан али и те како важан детаљ, који управо представља црвену линију раздвајања између лажног и правог Малроа. О чему је, заправо, реч?
Да би ствари биле јасније, обратимо пажњу најпре на један други детаљ који се налази у Левијевој књизи Авантуре слободе , објављеној непосредно пред избијање грађанског рата у Босни. Говорећи с посебним уважавањем о ”Малроу борцу” и ”Малроу пустолову” – о двама аспектима пишчеве личности које су га посебно фасцинирале – Бе-Аш-Ел поставља следеће питање: ”Да ли познајете још неког писца који је сањао да буде – и постао¬ – ратни командант?”. Данас му можемо одговорити: да, кад је реч о онима који сањају да буду ратни команданти. Један од таквих је, на пример, управо Бе-Аш-Ел лично. Што се пак тиче остварења једног таквог пустоловног и опасног сна, тај подвиг – о којем париски салонски филозоф може само да сања – остаје доиста привилегија ретких међу којима почасно место припада писцу Наде.
Другим речима, основна разлика између правог и лажног Малроа, између узора и његове лоше имитације, лежи управо у тој непремостивој опозицији између глагола сањати и бити односно постати. Јер, ако је својим запаљивим чланцима и пропагандним филмом – који су отворено позивали у рат против Срба – и могао делимично компензирати свој сан, овај ”салонски Клаузевиц” морао се ипак задовољити само скромном имитацијом улоге ратног команданта, наиме улогом бојовника у прљавом медијском рату у којем је доиста био један од главних стратега. Морао, пошто није имао храбрости да свој сан преточи у стварност: да са оружјем у рукама брани своју истину, као што је то некада чинио Малро.

Септембар-октобар 1995.