ПРОЛЕЋЕ

24. март 90.

Ево, управо сам размишљао о књизи као предмету, као теми. Код Де Кирика на слици Дечја памет, та књига изгледа некако мала, веома згодна, згодан предмет. Али тако је само на слици, књига у причи је нешто сасвим друго, прилично је рогобатна. Једноставно, черечи причу, тегли је на све стране. Сирота причица! Иако она може и без књиге. Прво ми се учинило да јој придајем превелики значај, о књизи је реч, затим да је маргинализујем, никако нисам могао да представим ту њену приручност, њену праву меру. У тој књизи на Де Кириковој слици је прича о том човеку који жмури, у књизи је његова памет. Он је заиста дете. Да ли сам то ја, чловек-дете, космичка беба? Да ли сам ја Ђорђо де Кирико? Нисам више у стању да доживим неке ствари. У причи књига мора бити растресита, лака, мора се брзо премештати с краја на почетак и обратно, не сме ником досађивати својом обавезношћу. Ипак, требало би да почнем да читам, читање је најбоље, не оставља никакав траг, јер читање је приповедање, говор. Брзо се све заборави, а време је прошло. Најбољи начин да се човек некуда изгуби, да се завуче, да нестане. Јер нестајање је тако добро, угођајно. Али може бити и непријатно, поготово ако је сувише стварно.

Сећам се да је деда Титус већ крајем педесетих година прилично накрцао кућу разним уметнинама. Набавио је један леп бидермајер тоалетни сточић, заправо, било је то једно занимљиво трокрилно огледало. Тоалетни сточић или огледало? Добро, није битно. Осим средњег главног огледала, постојала су још два са стране. Та крилна огледала су била на шаркама тако да су се могла покретати. Био сам у пубертету и иначе сам волео да се огледам, али у овим огледалима одвијала се једна невероватна игра одражавања у бескрај. Ту игру су ми открила управо ова два крила која су се под одређеним углом одражавала једно у другом, огледало у огледалу. Наравно, мој лик који се одражавао у њима, био је пројектован и пребациван из једног огледала у друго брзином светлости и на крају је завршавао у понору бесконачности. Десни профил (мамин) који се огледао у десном огледалу је пребациван у лево огледало које га је опет враћало у десно, а десно га је опет враћало у лево, итд. Исто се, наравно, дешавало и са левом страном, левим профилом (татиним). Био сам у тренутку расцепљен и умножен у безброј профила и истог трена поново слепљен. Тако сам покушавао и да се сетим родитеља, регресирао сам у назад негде до своје треће године када сам насилно одвојен од њих, тј. они од мене, пошто су били ухапшени. Десни профил (мамин) био је некако шири и светлији, нос је био више изломљен, леви профил (очев) је био, пак, компактнији и тамнији, нос је био правилнији и пунији. Али у десном профилу су се појављивали и мамини родитељи, а у левом очеви и то је све постајало јако компликовано и некада ме је исцрпљивало, ма колико да је било интересантно. Разговарако сам тако са мамином прабаком или са очевим чукундедом који ме је једном приликом страховито изгрдио, викао је на мене, али због чега, то никако нисам могао да схватим. Изгледа, због неког шлауфа на некој плажи који се откотрљао у воду, ја сам га, у ствари, бацио. Сви ти ликови су се једног трена као у ковитлацу мешали и претварали један у други да ми се заиста вртело у глави. Но, једном приликом догодило се нешто изненађујуће и забрињавајуће. Док сам се тако играо подешавајући крилна огледала под одређеним углом, у тренутку бацио сам поглед на свој лик у централном, средишњем огледалу: било је то, додуше, моје лице али нисам га осећао тако, могао је да то буде било ко. Као да сам прогутао коцкицу леда која се топила и лева страна лица је полако склизнула на доле. Деловао сам сам себи потпуно страно. Ја сам био неко други, ја нисам био ја. Та-та-та-таааа, упомоћ, деееееда! Успаничио сам се, померао сам крилна огледала напред-назад, али ништа није вредело. Онда сам их сасвим исправио тако да се више нису одражавала једно у другом и тек тада сам поново осетио себе, препознао сам се. Лакнуло ми је, али после овог догађаја почео сам да зазирем од тоалетног сточића. После сам схватио да је свесност о свесности или посматрање посматрања, што је огледање у ствари било, опасна провалија. Међутим, често се дешавало и то да сам имао осећај као да су ми та два бочна огледала срасла за шаке и онда сам њима махао као крилима која су ме подизала у небеса, веома високо, тако високо да је свет постајао мали, предмети су се претварали у тачкице, нешто веома апстрактно, свет пода мном је био, у ствари, само нека шара. Постојала је опасност да ме заиста прогутају небеса, сама чиста празнина, али онда бих осетио лаки ударац у потиљак и приземио бих се у тренутку. Чуо сам познати глас како ме доброћудно опомиње: ''Шта то радиш, згубиданчићу?'' Ипак, ове игре су ми касније прилично недостајале, поготово ова са крилима на којима сам се снажним замасима уздизао у висине. Осећај моћи ме је ипак опијао. После извесног времена у апстиненцији почео сам често да сањам како летим, како се на крилима уздижем тако високо да је земаљска кугла постала још само светла тачкица на ноћном небу. Тај сан је био толико уверљив да сам се чудио како је то могуће. Но, у сваком случају, увек сам сањао да летим ноћу, никако по дану, по сунчевој светлости. Посвемашњи загрљај мајчинске ноћи штитио ме је. Ипак, у пркос деда Титусовој неспретности, мислим на онај неуспех са макетом авиона, нешто ме је подизало у небеса, нешто непојмљиво.
Ако већ не можеш да путујеш, да луташ, или ако немаш храбрости, онда читај. Опкољени смо са свих страна, сакривени у овом малом пределу. Иначе, свуда бесни рат, та невоља.