ПРОЛЕЋЕ

Данас сам био у шумици. Требало би да престанем са бележењем тривијалности. Појавио се опет онај чловек, Краљ шуме, или је то само његова сенка, и припретио ми прстом. Ипак, макар он ме опомиње. Ма колико да ме привлачи свет као у-житак, или као бол, остајем незадовољан, чак разочаран ако нема оног другог, различитог, ако нема слободе, неизвесности, тј. одсутности у крајњој линији. Извесност одсутности! Све посебнији у-житак и све посебнији бол, то је пут изласка. Ипак, писање мора бити инструмент надања, искреност бар као намера (захтев), као полазна тачка, мора постојати, то је та добронамерност о којој сам већ нешто натукнуо. Рећи велико ''Да!'' животу, чак и самој одсутности, непостојању које је највећа потврда живота. Нема ничег без тога. Иначе, у животу је постало досадно. Много боксовања ни око чега. Град је заиста постао Пакао, пуно света се накрцало са свих страна, стижу чамцима. Општи је грабеж за ово, за оно. А највише је таксиста, куд год се окренеш – такси. Кога они возе? Изгледа, сами себе. Немају људи другог посла, у ствари, све је то паравана. Чиме се они баве? Постоји и више таксистичких братовштина које воде перманентно рат на асфалту. Иза сваке братовштине стоји нека полицијска, пардон, политичка партија. Туче због муштерија, пошто има много више таксиста него муштерија. Сви су наоружани, испод волана пиштољ. Као у ренесанси, војне дружине које стално подижу напетост у полису.
Управо сам чуо на радију у вестима да је јутрос на Венцу (врх Фрушке горе) пронађено спаљено такси возило братовштине ''Монтеки''. Таксиста је нестао, заправо, таксисткиња, није пронађено никакво тело. У питању је извесна Ферида Ач. Познавао сам је, ишли смо заједно у основну школу. Она је, у ствари, била наша заштитница у кварту. Стајала је стално са исуканим мачем и мотрила. Становала је на углу Павлове улице и улоце Арсе Теодоровића, некадашње улице Црвених фењера. Била је најкрупнија и најјача у разреду. Све мушкарце је крбала као од шале. Изузетних атлетских способности, са четрнаест година бацала је копље преко педесет метара. Њена старија браћа су били познати опасни момци Роткварије (централни део града Ђурвидека). Она је, међутим, била добродушна, покушавала је да се одупре беди и криминалу којима је била окружена. Према мени је увек била добра, нешто као старија сестра, без трунке зависти, иако је знала да ја живим у много бољим приликама него она. Сећам се једног догађаја у дворишту школе када је наш разред на крају школске године, мислим да је то било у осмом разреду, правио групну фотографију са разредним старешином. Фотографисао нас је наставник физике, један стравично нервозан и прилично неурачунљив човек. Једног тренутка док је припремао апарат, учинило му се као да је видео одблесак неког огледалца. Уобразио је да неко хоће да му упропасти снимак. Почео је да хистерише и да претражује. Пошто није могао да пронађе огледалце, инсистирао је да се огледалце сместа преда. Али огледалца није било нигде. Највероватније је тај одблесак послао неко са прозора на другом спрату школске зграде а затим збрисао. Наш разредни је ћутао, знао је да је свако објашњење са лудим наставником физике сувишно, једноставно, није хтео да се свађа. На крају наставник физике у потреби да се испразни пришао је Фериди која је стајала са стране у задњем реду пошто је била највиша и на изненађење свих јој опалио жесток шамар као дежурном кривцу. Настао је тајац. Ситуација је била напета. Постојала је опасност да му Ферида врати шамар, поготово зато што није била ништа крива. Умела је, иначе, да удари левицом и то онако из лакта, из бекенда, што би се рекло. Имала је страховит ударац, неки су то заслужено искусили. Знали смо, ако га удари разбиће га. Наставник физике је био омален, тридесет кила са креветом, што би се рекло, али бесан, често је тукао ученике свежњем кључева по глави, то му је била специјалност. У магновењу сам приметио како су се Ферида и Строцек, тако се звао разредни, погледали и Ферида се истог трена спустила, суспрегла је срџбу и одустала. Имала је поверења у Строцека и послушала га је. Била је то срећа за њу, јер да је вратила шамар оном лудаку, била би сигурно избачена из школе без обзира на невиност, а онда би њен живот кренуо опасним путем. Неће бити ништа ново ако кажем колико је и у мом детињству било неспоразума између света одраслих и деце. Али је просто невероватно колико одрасли, пре свега мушкарци, мало искуства и сећања из свог детињства сачувају да би тако могли да избегну грешке и често необјашњиве неправде и грубости које чине деци. Последњи пут видео сам Фериду на Католичком гробљу на Футошкој цести. Док сам живео са пријатељима, седамдесетих година, у градској комуни, у улици Теслиних девојака, имао сам обичај лети, рано ујутру, ако је лепо време да одем на гробље које се налазило само стотинак метара од наше куће. Сео бих на неку клупицу поред неког гроба и пушио лулу. Уживао сам у тишини и скрушености тог места. Једног јутра приметио сам некога познатог између надгробних споменика. Била је то Ферида Ач. Вероватно је и она видела мене, али нестала је, повукла се. Није желела да ме узнемирава док медитирам. Била је јако увиђавна. Бар претпостављам да је то био разлог. Ипак, помислио сам: шта она тражи на гробљу тако рано? После сам срео неког Зорана К. који је такође ишао са нама у основну школу и он ми је рекао да је Ферида била неколико година у Немачкој да арбајтује. Тамо се удала за неког Тунижанина који ју је после две године напустио. Она се онда вратила кући у Ђурвидек и почела да ради као таксисткиња, али је патила због разлаза са тим човеком. Свима је говорила да ће се убити, да њен живот више нема никаквог смисла. Мислио сам да поразговарам са њом кад је сретнем. Оног јутра на гробљу били смо сасвим близу, заправо, срели смо се, али немо, без речи. Затим су прошле године а наши путеви се нису укрстили. Сада је, изгледа, касно. Ипак, као да сам стално осећао њено присуство, пратио ме њен поглед кудгод да сам ишао. Да ли су то можда биле мамине очи? Да ли су ме кроз Фериду гледале мамине очи?
Наравно, свако самоубиство ако је резултат неких околности, неког претходног чињења је, у ствари, убиство. Човек је у власти сила. Неко је самоубицу навео на тај чин, у ствари, убио га је. Према томе, самоубиство би морало бити чин слободне воље, драговољна смрт у Уједињеном Краљевству или било где у свету, онако из ничега, безразложни поступак. Одједном! Иако то може бити и убиство, Ставрогин је то добро знао. Чиста филозофија. Али то је само идеја. И не тако нова, стара је то прича колико и чловек.
Убиство или шамар? Али у причи између убиства и шамара нема никакве разлике. Поука је иста. Ипак, шамар је нека врста комуникације, за разлику од убиства, тј. самоубиства, који то апсолутно нису. Суштина, кључни моменат сваке приче је убиство као најтежи животни чин. Убиство, тј. самоубиство, насилно умирање је највеће искушење човеково као потврда живота, тј. смрти. ''Злочин и казна'' је класичан пример. Ипак, шамар је травестија. Он је само случајност, за разлику од убиства које је одређено чврстом намером. А убиство на мах?! Хм, хм! То је ипак само нека врста шамара. Дакле, шамар је кључни моменат сваког пискарања, сваког површног писања. У Џојсовом ''Улису'' само је дошло до туче. Али шамар, па самоубиство? Неко се убије због шамара, због поруке, било да га је задао, било да га је примио. Једноставно, прекине комуникацију. Ствари напрасно постану озбиљне, тешке. Пискарање се очас обруши у дубље и хладније воде, постане тешко.

Сетио сам се опет оне две похаре киоска у Футошком парку. Поставља се проблем: да ли је злодело одмах интегрално представљено, тј. починилац је познат, а писање је нека врста отворене истраге где је читав смисао у приказивању привођења правди починиоца, тј. привођења тог чина његовој савести. Или, пак, приказивање његове невиности. Ту је опет класичан пример ''Злочин и казна''. У крими-романима, обично, не зна се починилац злочина и писање, тј. читање је задовољавање знатижеље, потребе за сазнањем. Ко је починилац? Све ово је релевантно само када је убиство у питању, убиство или крађа. Пажња је усмерена на споредну страну, доживљај је запостављен. Када се ради о шамару, о тучи, увек имамо представљену интегралну ситацију, знају се све чињенице и онда је на делу само тумачење, тј. откривање мотива, тумачење поруке. Дакле, комуникација и доживљај. Виђење. Крађа је после убиства следећи кључни моменат сваке приче, али ту са трагичног прелазимо на комични терен. Свака крађа има нешто смешно у себи ма колико је јад велик, велика невоља. Ипак, крађа је само паравана, изговор. Као што се не убијају милиционери због неколико пакли цигарета, тако ни Акакије Акакјевич није умро зато што су му разбојници отели шињел. Или је умро због тога, али онда је у питању убиство, дакле баналан разлог.