ПРОЛЕЋЕ

27. март

Пре свега, мало јести, слушати стално музику и што више времена проводити сам у природи, међу дрвећем, са птицама и размишљати о празнини, о трансценденцији, ма колико то претенциозно изгледало. Шта друго? Све остало је траћење времена. Једино ме брине тај бензин, ако не буде пара за бензин, шта ћу онда? Када сам био млађи јако сам волео да једем сир ''ементалер'', обожавао сам тај слаткасто-љуткаст укус, а такође и црну чоколаду. Од тога сам зарадио цисту на чмару. То ми је поклон из Швајцарске. Сада изигравам стипсу ко швајцарска банка. Повремено имам проблема са пражњењем. Пазим шта једем, није ми више до ''ементалера'' и црне чоколаде, али џабе је. Највероватније, имам цисту и на мозгу, пошто су мозак и чмар повезани, једно без другог не иде. То је тај Алц-синдром. У младости схиза, у старости клиза. Сећам се да ми је деда Титурел стално говорио: ''Убиће те тај сир!'' Но, добро, али о којој трансценденцији размишљати: Плавој или Зеленој? Разлика, тј. сличност између Плаве и Зелене? Или Сива на Љубичастој, оно између – Пукотина, Одсутност. Та посебна емоција! Трансценденција је ипак једна и не поседује никаквих својстава. Не, није ни једна, а ни више њих и нити поседује, нити не поседује својства... думине. О Богу на небесима да размишљам, о Безименом. У петак сам био на Дунаву. Био је изузетно леп сунчан дан с поветарцем. Са једног посебног места посматрао сам Тврђаву, то легло разврата... Једно опасно место, додуше, на супротној обали. Дува је ту, али опет треба бити опрезан, много је артиљерије горе довучено. Колико пута је град Ђурвидек већ био разаран до темеља? Само мотрити, можда је то довољно да се спречи нечији долазак, да гранате оду на другу страну.
Некад давно био сам на ивици да нестанем, да сасвим избледим и не само због тих игара са огледалом о чему сам већ нешто натукнуо. У детињству је то увек претња, то бледило због лоше исхране, једеш глупости. Ништа није вредело што ми је деда стално говорио: једи поврће! И једноставно, расплинеш се, нешто те вуче на све стране, али највише на горе, у висине. Небеса те усисају, сама Празнина. Нису ти потребна никаква огледала. Или те, пак, као малог мајмуна вреба тигар из неке шикаре. Шта ме је спопало? Доброта, рекао сам: бићу добар, бићу пажљив, нећу претеривати. Или је нешто говорило кроз мене. Мрзовоље је нестало. Прихватио сам привид. Прихватио сам материјални, предметни свет иако је лажан (ко каже да је лажан?), то што ми је откривала свест или заклањала. Актуелност тренутка, оно ''сада'', ипак се указивала као ''моја свест'' за разлику од ''ничије свести'' која је повремено пројављивала у мене да ме опасно секира. Материја и свест су корелати (замисли!), два понора. Заправо, они не постоје, постоји само диференција, емоције, Радост и Страва, Стрепња. Морао сам Поверовати у нешто друго. У очајању, осетио сам милост, сам себи сам се смиловао (смисловао). Мислим да сам се тако спасао, сâм сам се спасао, наравно, уз нечију помоћ. Али ко то зна? Сву захвалност ипак дугујем деди Титусу од чије бриге и дан данас живим. Чудна је он фигура. Нема рата у двадесетом веку у ком није учествовао. У Првом светском рату борио се као аустроугарски војник у Галицији где је пао у руско заробљеништво, у ствари, предао се. Тридесет и шесте године је као лекар био у Шпанији где је изгубио никад прежаљену љубав, једну пољску Јеврејку. (Марта му то никада није опростола, можда је и умрла због тога.) Па, Други светски рат и ломатање по босанским планинама, не толико из убећења, колико из нужде да се преживи. Да је нешто млађи, сигуран сам да би учествовао и у овом рату који тренутно бесни свуда около. Само, питање је на чијој страни? Био је и ратник али и љубавник. Сећам се: после бака Мартине смрти деда је имао љубавницу, извесну госпођу Ирену, а можда је са њом био у вези још док је Марта била жива. После је госпођи Ирени купио лепу малу кућу у цвећу на Тргу младенаца. Кућа је била мало увучена са вртом ружичњаком који је гледао на сам трг. У кући је била кројачка радња за мушко рубље која је у ствари била само параван, иако су се тамо заиста могле наручити изузетне мушке кошуље какве ниси мога нигде другде купити. А, у ствари, био је то један фини мали бурдел који је водила управо госпођа Ирена. Имала је неколико шваља-помоћница, веома младих и згодних. Деда Титус ме је када сам био у узрасту од шеснаест година, иначе, слао тамо. Једном сам налетео и на доктора Коста, што ме је помало изненадило, а, у ствари, био је он озбиљна муштерија. Ишао сам тамо да наручим кошуље са великим крагнама и манжетнама у изванредним цветним дезенима какве су биле модерне у то време. Нисам ни слутио шта сам могао још тамо да пазарим. Нарочито ми се свиђала једна девојка, шваља, по имену Јагода, са дугом црном косом, светлог ружичастог тена и крупних сивоплавих очију. Била је тако добра и предусретљива: још и данас осеђам њене руке на својим раменима док ми узима меру за кошуље, руке тако пријемчиве и нежне а ипак довољно енергичне. После је госпођа Ирена кројила кошуље баш онакве какве сам желео, била је упућена у све тајне мушке моде, с обзиром да је једно време радила у Паризу као шваља: велике шпицасте крагне или заобљене на закопчавање, огромне манжетне. Нисам ни сањао да сам ту могао да добијем тај додир нежности тако потребан у тим годинама и то баш од Јагоде. И нису ми за то биле потребне никакве паре иако сам их имао, била је довољна препорука то што сам био унук Стеве Нерејлића, касније сам то укапирао, али било је касно. После годину дана Јагода више није радила код госпође Ирене. Неко ми је рекао да је отишла да арбајтује у Холандију, у Амстердам. Али кошуље сам носио још годинама, понекад сећајући се Јагоде и њене доброте, њене спремности да угоди.