ПРОЛЕЋЕ

29. март

Увек када идем у Провалије, морам да прођем аутом кроз тај тунел звани Мишелук. Осећам лаку нервозу. Зашто? Помислим: Не постоји затворен облик. Свака ''затворена форма'' има негде рупу, има излаз. Кружница се никада не остварује. Свако кружно кретање је у ствари спирално, дакле, линеарно померање – бургијање. Зато ме хвата паника када аутом уђем у закривљен тунел као што је овај, поуздано знам да се возим паралелним тунелом и да је све то привид. Стално прескачем у суседну путању, а тада је тешко одржати ауто на правцу. Ако повучем волан на десно, ауто скочи на лево и обрнуто, цик-цак, и ствари иде напред-назад. Како ипак стигнем тамо куда сам кренуо, уопште ми није јасно. Нема простора, нема кубичности, постоје само површине, мој ауто и ја у њему само смо једна спљоштена издужена слика која клизи. Мало утешно. Но, можда сам ја само лош возач, нисам свој господар, што би рекао деда. И зато ме аутић не слуша. Ипак, добар је он, мало несташан, али увек ме одвезе тамо где сам наумио.

2. април

Ето, почео сам да читам ''Искушење светог Антонија'' Флоберово, код Schmitz у Провалијама, вечерас. Једино вредно што се данас догодило. Прихватио сам тај унутрашњи налог, нећу више ништа да шкрабам, да пискарам. Иако, између писања и читања нема никакве разлике, лице и наличје, дакле, опет је у питању површина. Но, можда се само тешим убеђујући себе да само пискарам, гребуцкам по површини као миш. Невинашце? Они који писање виде као лични проблем и за које је писање питање живота и смрти, играју се ватром и ледом. Паметни озбиљни људи пишу пак далеко од себе, скривени сами од себе, прави епичари издалека посматрају људе и догађаје, затим наштанцују туце романа и умиру у дубокој старости мирно и без ропца. Нађ Киш Данијел који је писао и још увек пише сопственом крвљу... иако та је крв само још цинобер, минијум, оловка оксид којим се исфлека све, свако писање се претвара у прљаве барице поред пута. Сви знају ону причу о Роршаховој мрљи. Роршахов отровни трн који треба исчупати. Get to France, зашто? Па тамо ће бити еутаназиран као лик из светске књижевности. Нешто ту не штима, пријаптељу? Па зар он није већ у Пантеону, зар није већ еутаназиран? У Уједињеном Краљевству то неће бити могуће, једноставно, нема тих средстава, сувише је прост мој начин размишљања, слаб ми је апаратос. Баш ћу да видим хоћу ли ''Искушење св. А'' прочитати до краја. Ипак осећа се нека врст декоративе одсутности, није у питању стварно искуство, тј. искушење. Измишљотина. Колико има везе са француским сликарством деветнаестог века? Али добро, да видимо ту фантазију. ''Новембар'' је, пак, био ултимативан исказ, став. Зато га волим. Бити сам. Можда би требало да имам пријатеље, а немам их. Некада сам их имао, на пример, седамдесетих година када сам живео градској комуни, живели смо не као пријатељи, него као браћа. Али све је пропало и сада сам сам. Само ја и Schmitz, али велико је питање да ли она стварно постоји. Нисам сигуран. Веома је ћутљива за разлику од мене који много брбљам, често сам са собом. Она живи у једној кућици на обронцима велике шуме (Фрушка гора), у месташцу које се зове Провалије. Фрушка гора је липова шума, једна од три највеће у Европи. Моја мала шума, шумица, је на другој, левој обали Дунава наспрам Тврђаве. То је гај црних топола и врба. Антон Густав Матошић, када је побегао из Тврђаве где је био заточен као дезертер, препливавши Дунав, иако то је просто невероватно с обзиром да је био лош пливач, изашао је баш на месту где се налази моја шумица, ухватио се за корење столетне, трокраке тополе. Загрлио је дрво. Ја сам му пружио руку, извукао сам га из воде. Учинио сам му добродошлицу. Знам да ће неки полудети од зависти, али ко их ј... Шалим се! Беше рођен из воде. Привиђа ми се његова сенка између стабала. Он је био Вирбије, Краљ Шуме. Грлио је дрво, свирао је виолончело, али није имао појма, био је неспретан. Али, Тврђава је пре сто година, када је он својим присуством посветио шумицу, била којих двестотинак метара низводно. Али како ја знам да је то био он, неки чловек који се зваше Антон Густав Матошић? Неки фудбалер? Или Густав Малер? Густл је исто то радио, само неких шесто километара узводно. Узводно? Када је био дечак на обали Дуве срео је неког чудног човека у зеленој одећи који га је подучио, пренео му знање.
Неко ће ми замерити што се позивам на људе које нисам познавао. А да ли сам, уопште, неког познавао? Али то су само имена иза којих стоји уметност и која можда немају никакве везе са том уметношћу која је стварнија од саме стварности. Иза те, пак, уметности стоји простор-време, свет који се зове Европа и који је наш завичај – Запад, Абендланд, Хипербореја. Надам се да ће тамо отићи и моја душа када умрем, да обитава на вечној вечери, на сутноским зрацима вечно залазећег сунца. Ипак, ја ћу се само шалити, тераћу шегу. Али да ли је то у реду? У сваком случају немам намеру да се бавим тумачењем велике уметности, било би то сувише претенциозно и скроз непотребно. Свет је загађен тумачењима, лупетањима. Као да се тумачењем може доћи до истине. А у ствари само се прави још већи хаос. Иако тумачење је највиши ужитак, превођење, велика је то моћ, то преиначавање. Или открити наличје нечега. Ипак, ја само спомињем, назначујем и тако стварам environment, крајолик којим се окружујем и којим ходам радосно. На пример, Венди који се само претварао да је пијан у његовој књизи ''Москва – Петушки'', или мали Томица који се стално претварао да је болестан, они су терали шегу са чика Сартром и деда Хајдегером, а, и ствари, пренемагали су се. Оно кад Томица у ''Старим мајсторима'' пише како Хајдегер и његова жена пеку хлеб на Шварцвалду. Све је то у крајњој линији ствар љубави, исказивање захвалности. Шта ми значи један Густи Малер, Франц Марк или Хелдерлин? Нешто најугођајније што знам су Хелдерлинових пар песама које је написао када је полудео, које је потписивао: ''с понизношћу, Scardanelli''. Опет та Ренесанса, Италија. Постоји прича да је, када је био већ сасвим луд, често хтео некуд да бежи. Газда Ернст Цимер код кога је живео у Тибингену у оној чувеној кули и који га је брижно неговао, стављао му је црвену капицу на главу, тако да је могао да га примети из далека када овај већ замакне у брегове. Онда би га сустигао и враћао кући једнако му се извињавајући из страхопоштовања пред његовим генијем. Иначе, Ернст Цимер беше дрводеља као и Јосиф из Назарета. Баш којешта! Али какве везе ја имам са овом причом? Моји родитељи су умрли млади, вероватно су убијени. Када сам имао само три-четири године, ухапшени су и депортовани на неко острво где су нестали. Бака Марта је умрла, да ли због тога или због нечег другог? Деда Нереј који се бринуо о мени облачио ме је у црвене панталонице да би могао да ме види из далека, пошто сам и ја стално некуд бежао. Када би ме сустигао на крају Железничке улице, питао би ме: ''Куда си кренуо, неваљче?'' А ја бих му одговорио: ''Иде-маме-тате.'' Онда би ме он дохватио, бацио на своја широка пливачка плећа и ридао да се сав тресао док би ме тако носио кући. Када сам једном испричао ову фантазију мом врачу он ми је рекао: ''Хелдерлин је ипак био генијалан... разумете шта хоћу да кажем?''
Ноћашњи сан:
Ја и моја заштитница (Ферида), стајали смо са исуканим мачевима. Њен мач је био краћи али веома опасан, од изванредног челика, или је то био бодеж. Нама насупрот, стајала је претећа група Викинга, али нису се усуђивали ништа да предузму. У гомили се указао један мач веома широког сечива. Међутим, моја заштитница је деловала веома одлучно и спремно.
(Одломак из прозе Quattro stagioni)