ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?

Сметала су му учестала хрватска и српска уздисања крајем шездесетих: ”Традиција, ах, та традиција” па им је одговорио романом Чубура у Калифорнији и драмом Зидање Скадра на Бојани. А они њему опет: ”Ко је тај Влајковић да уђе у наш забран, у наш феуд, у наш џеп, у нашу прелепу историју коју ми кројимо и шијемо како нам одговара?! Хај’ напоље из нашег лепог џепа и из наше прелепе историје” (стр. 174). Због превелике њихове бриге за зграду националне културе, та зграда се ”толико клима и никако да се подигне”. ’Важно је да су они у њој оградили своје најлепше одаје и један другом већ написали некрологе, а шта потомство мисли о њима није важно’, коментарише Влајковић. По њему, ”Геџа, Луле, Михиз и њихови пријатељи су спроводили свој програм стварања националне књижевности тридесетак година” (стр. 203). На страну што ”Михиз, напросто, није имао трунке драмског талента, а није схватио ни позориште, осим агитпроповско. Још један успешан писац са националном тематиком био је Љуба Симовић” (173).
Од позоришних писаца припадао им је и ”приземни смех Александра Поповића и Душана Ковачевића. Позориште се приближило булеварској буци, глума се претворила у шмиру” (179), критички наставља Влајковић, затим заогрне хумором. Од прозних кписаца ”националној репрезентацији српских писаца” припадао је и јуноша Видосав Стефановић, за кога су ”увелико радили да постане барјактар књижевне генерације која је заузимала сцену” (120).
Припадао им је, по Влајковићу, и критичар Љубиша Јеремић, ”негдашњи промотор једне сирове књижевне генерације” (стр. 58). Припадала им је и Вида Огњеновић на почетку своје каријере. А по провинцијама су имали своја истурена одељења, попут оног у Крушевцу Милоша Петровића и Љубише Ђидића. Свет их није ни интересовао и, кад би могли ”укинули би светску књижевност”, подсмехује се Тоза. Он не припада соју страшљивих критичара који су ”цементирали изглед српске прозне врхушке” па му делује то ”као састав фудбалске репрезентације који се лако научи напамет: Киш, Ковач, Давид, Пекић, Булатовић, Шћепановић…” Изгледа му тај тим скарабуџен па се пита: ”Какве везе имају Киш, Ковач и Пекић са Булатовићем и Шћепановићем, сем што су сви пореклом из Црне Горе. У књижевном смислу то је папазјанија”. Влајковићевом чуђењу и његовим питањима нема краја: ”Како се ту углавио Филип Давид са једном књигом приповедака без велике вредности?” (стр. 185). Писање свести на огољеној техници, ”бацити на папир све необично што ти падне на памет”, занемарити садржину, експериментисати са формом и техником… - то не раде озбиљни ствараоци већ егзибиционисти жељни славе и власти. Тоза мисли да су то писци без Љубави и пита се: ”Какве везе са Љубављу имају Фића, Дача, Буле, Шћепа, жртвени јарац Јеремић, Мирко, Пекић, онда додајмо још једну гарнитуру, Жику, Видосава, Јосића, Драгослава, Геџу, Лулета….” (стр. 193). Влајковићу ”Павићево лупетање може понекад да буде забавно… Нека нам је Павић жив и здрав и нека чаврља по кући, у свом дворишту. Сасвим другачије гледамо на чаврљање једног писца који за собом повлачи гомиле амбициозних али недаровитих следбеника. Та спољња фантастика, то наметање бесмислица, постали су зараза из истих разлога из којих су Абрамовићкини ’перформанси’, нешто пре тога, започели варварско уништавање смисла уметности.Сад, ево, добијамо, општом акламацијом у јавности, баш кроз бесмислице највише домете литературе. Да, пријатељи, тако то иде са једном шарлатанском цивилизацијом која је успела да се наметне култури” (стр. 198).
И ту Влајковић долази до имитатора Кишових, Пекићевих и Павићевих – постмодерниста. Повод су му дали Бајц и Копицл са збирком Најновија београдска прича. У њој није нашао ни приче ни Београда:
”Туце и по полетараца спремних да полете и прелете све што је дотле постојало у српској, светској и надсветској књижевности, на челу са Албахаријем Давидом, који је постао омиљен чим се појавио у чаршији, захваљујући једном почетничком и аутобиографском роману. Чаршија воли своје недаровите фаворите”.
У тој књизи Влајковић је једино Немању Митровића прихватио за даровитог писца. А остали, Албахари и компанија, заједно са својим уредницима, по Влајковићу, манипулишу књижевношћу. ”Они су се претворили у средство једне много шире и опасније манипулације – попут Марине Абрамовић – чији су циљеви уклањање укупне духовности човечанства” (стр. 204). Ипак, Светозар Влајковић, као слободоуман новинар и широк писац, позвао је ауторе Најновије београдске приче на Трећи програм Радио-Београда. У тој емисији ”Давид Албахари изјавио је, ни мање ни више, да су све приче већ написане, те они немају потребу – да нешто испричају – дакле избаце причу из приче! Ову скарадну идеју је покупио од Павића, који је покупио од Борхеса. – Па шта ви онда радите пишући? – питао сам. – Ми правимо књижевност на основу постојеће књижевности – рекао је тај духовни гигант. Овде су се ослонили на Киша који се на исти начин ослонио на Борхеса. Кобни утицај овог аргентинског писца је произашао из великог неспоразума његових епигона са идејама које је олако просипао у својим измишљотинама, често врло духовитим и забавним. Епигони нису схватили да је Борхесова поетика строго лична и примењива искључиво на његово дело. Да се није поигравао речима, црпећи из свог енциклопедијског образовања стеченог на радном месту библиотекара, Борхес не би имао о чему да пише. Његово животно искуство је претежно књишко, ослабљени вид га је у том правцу до краја гурнуо. Ови момци, здрави и прави (наизглед), преузели су његове рецепте на исти начин на који би, рецимо, неко прихватио јеловник дијабетичара, иако то није. Зашто су они прихватили Борхесове рецепте? Па зато што су анемични, емотивно сиромашни, незаинтересовани страсно за било шта, то јест зато што им је сам живот потпуно стран. Кад пуше, они пућкају, кад треба нешто да ураде са женом – ако их жене иоле занимају – они мрљаве, кад су у природи, они мисле да су у хербаријуму итд. Ето због чега су све приче испричане, због чега садржај није потребан. А Београд? То је смешно питање, као кад бих очекивао да једном паковању детеџента буде важно место где је отпослато. Све је то њихова ствар, осим наслова – ’Најновија београдска прича’. Докурца, то је помало и наша ствар, ако не и много више наша него њихова. Због тога сам се разгоропадио и емисија се завршила свађом. Нека ти је Бог у помоћ са таквим схватањем, рекао сам Албахарију и завршио програм” (202/203).
Ово је врло динамична, прецизна и врло успешна експертиза јаловости надобудних постмодернистичких епигона у српској књижевности.
Филозофи и социолози инспиратори су ове постмодернистичке пустоши, тенденције у уметности у новом кључу, боди арта и уметности перформанса. Пратио их је Влајковић на њиховим туристичким симпозијима и овако видео:
”Филозофи су имитирали бављење филозофијом. Још их видим у каменој приземљуши на корчуланској риви, како нетремице прате један другог, међу њима и наш највећи филозоф (према најновијој анкети) Михаило Марковић, са обавезном бележницом и писаљком. Згранули су се кад је тог јутра стигла вест да су руски тенкови упали у Праг. Где је филозофија, та њихова филозофија? У бележницама, у све немуштијем језику, у тој апсани од језика, у коју су заточили и своју планетарну филозофију. Ернест Блох, Херберт Маркузе, тај хушкач контра културе Херберт са препланулим лицем и транзистором на плажи, где прати развој догађаја и значајно регистурје да се Јан Палах самозапалио уз помоћ бензина. Лисјен Голдман, са гљивичним обољењем около мошница, социологизује ли социологизује неке романе које само он уме да прочита” (стр. 149/150).
Па наставља:
”… о изнајмљивачима локалних магараца за атрактивно јахање научница са великим шеширима, о масерима и ложачима сауна, не није реч о томе. Артур Кестлер их је назвао манекенима. Добри Артур није био далековид, само их је презирао. Реч је управо о томе да се под демократичношћу мишљења, посебно научног, прикрију стратези једног поретка у будућем свету у коме ће све бити без мозга” (стр. 106).
Овим цитатима Светозара Влајковића из књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој није потребан коментар. Ми већ живимо у том будућем свету и подносимо Терор и Система и Поретка, најновијег светског, у коме је све без мозга.”Сву селену притисла нирвана”, како је певао трагични српски авангардни песник почетком прошлог века.
Светозар Влајковић има изванредан увид у српску књижевност. Ништа мање није обавештен ни када је реч о светској књижевности. Њега је свет занимао и у њему је активно живео. Отуда онолико анимозности према писцима који су зазирали од светске књижевности, као и оних који су је епигонски опонашали. За прве је свет ”шљивик у коме се пече ракија, место за бусање у груди да смо најбољи” (стр. 194), а за друге брдо шљаке из које ”извлаче неке тривијалне личне користи” (стр. 203). Влајковић нам је у драгоценој полемичко-есејистичкој књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој понудио читав списак различитих светских писаца и њихових дела, од ренесансних класика: Шекспира и Сервантеса, преко класика Новог века: Толстоја, Достојевског, Тургењева, Чехова, Игоа, Балзака, Стендела, Нервала, Гетеа, Стриндберга…, до одреда усамљеника Најновијег доба: Чарлса Буковског, Луја Фердинанда Селина, Хенриа Милера, А. Фурнијеа, Антоана Сент Егзиперија, Робера Десноса, Ролана Дибијара, Ромена Венгартена, Фантеа… Даје нам Тоза и примере великих писаца Љубави: Ибн Арабија, ал Газалија, Мајстора Екхарта, Јакоба Бемеа … Затим писце на теме стицања религије Система: Ернста Криса, Ерика Фрома… Само неке, од мноштва споменутих писаца, Влајковић је назвао ”моји писци”, али је за све исказао став поштовања и признања и истакао њихов значај за самоосвешћење и писаца и читалаца који су се борили креацијом против зла Система, Поретка и Терора свих досадашњих Нових светских поредака.
Када је Светозар Влајковић, на крају ове књиге, рекао да никоме ништа не замера већ да му је само жао читалаца који се крећу по шуми чудноватој без путоказа, и ту се поколебао: ”Па и то је питање! Читалац који истински трага за смислом умеће да стигне до своје браће писаца” (стр. 243), и њоме завршио ову значајну књигу по српску књижевност на прелому векова.