ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?

Ни писци историјске свести нису добро прошли у овој Влајковићевој полемичкој књизи. Сматра је суженом свешћу, погодном за застрањивања. Каже да су они најчешће чувари забрана и градитељи паравана, али и творци тезе да ”велики писци на малом језику немају шансу на великој сцени” Увек су били у дослуху са влашћу, додаје Влајковић: ”Власт им мало намигне, подбрцне их неком наградом, а проверени сапутници, богме, доделе титулу академика, тајног саветника, вилу на Дедињу” (стр. 80). Одриче им таленат, као и огољеним техничарима јер зна да ”власт никада неће подржати истинског даровитог писца. Зашто? Зато што је дар слобода. Неслобода не трпи слободу, као и обрнуто” (стр. 81). По њему је ”употреба уметничких форми од стране писца, чија је намера да изрази своју историјску свест и знања која та свест поседује, једнака је по изневеравању истинитости као употреба у политичке, психолошке или религиозне сврхе” (стр. 71). Нити се може недостатак садржине надоместити егзибиционизмом технике и форме, нити се недостатак књижевног талента може надокнадити историјском садржином. Тоза није подносио силовање свести, прекомерну информативност јер, каже, обе ђубре свест. И реалност као позната чињеница не плени његову пажњу јер посредује јој сужена свест, тунелски поглед, каже Влајковић. За рационални однос према животу говорио је да је ”крајње штетан уколико је једини однос”. Писци који пишу о стварима изван свог искуства личили су му на ученике који раде своје домаће задатке. Ма колико се писац мењао и сазревао, он, не само по Влајковићу, целог живота пише једну књигу која га лако разоткрије читаоцу који бира књиге ”на исти начин на који бира пријатеље: пажљиво и опрезно” (стр. 9). То је први и последњи Влајковићев савет читаоцу. И техничаре и историчаре он оптужује за помор младости крајњим опредељењем за негативну селекцију.

”За уметника је првенствени проблем освајања слободе, док је за неслободне људе првенствени проблем у каквим околностима живе” (160), тврди Влајковић. Писац, као ретко који хуманиста, мора бити спреман да се жртвује ако хоће да му писање добије значај, освоји смисао. ”Из удобности ништа велико не може да настане” (175). По овом аутору, ”писац не треба да жали због недостатка признања у неразвијеним културним срединама. Ако неко жели да упропасти писца у Србији, нека га обаспе наградама”, комедијашки закључује Влајковић. А ми из српске дијаспоре, када хоћемо да сазнамо које су нове књижевне награде никле, прочитамо само биографију једног од ловаца на награде. А Влајковић овако дефинише тај проблем у српској књижевности: ”Сагледавајући себе изнад себе, као неког другог, они ће се тешити титулама, одличјима свих врста, не знајући да су то утехе, поистовећујући се са резултатима сопствене умишљености” (стр. 11).
Критичан је Влајковић и према хипер-продукцији књига и издавача. Замрли су часописи, критичари, а букнули саморекламери и плаћени рекламери. У култури, књижевности, као и у спорту, мерила ове цивилизације свела су све на робу и потрошача: што јефтиније произведи, што скупље продај па ко кога превари.
За Влајковића је ”Катедра за књижевност била и остала фабрика наших писаца, твораца историје књижевности, расадник кривотворитеља вредности и још понешто”. Иако сам прошао кроз више тих катедри, не могу да се са њим не сагласим. Биће довољно само питање: колико је режимских критичара и секретара Градског комитета СК дала та катедра? Још он додаје: ”Стицање друштвене моћи сигурно води у пропаст сваког писца, сваког уметника. Његова моћ може и даље да расте, али његово стваралаштво пропорционално томе опада. Појам искрености је избачен из речника којим се тумаче и вреднују књижевна дела” (стр. 121). Страхује он, не само за стваралаштво таквог писца, него и за његову психу јер, ”постоје времена када частан човек не треба да учествује у друштвеном животу” (стр. 210). Зато је Светозар Влајковић био изван свих сукоба у нашој књижевности: био је авангардиста и традиционалиста, колико модеран толико и традиционалан, и националан и мондијалан. Није припадао нити данас припада ниједној идеологији. У свим тим сукобима у књижевности и око књижевности видео је борбу за власт, а она га никада није привлачила. Знао је да се ”не може бити и у фирми бити” (Б. Пекић).
Према себи и својим књигама био је строг и критичан. Већ после првих књига дошао је до самоосвешћења да се гола истина не може забашурити ослањајући се на технику писања. Сам квалификује своје прве текстове и књиге (Не тугујте пријатељи, Сања, Ствари у врту, Грејалица за адмирала, Стрижибуба, Шта би учинио Зебец…) као адолосцентну извештаченост. Док је, с друге стране, ровите умове заробљавао политички национализам, он је и у књижевности препознавао наметнуте програме па и рационализам тзв. стварносне прозе. У рвању са идејама и програмима, бранећи лични доживљај и уметничку идеју, све се више самоосвешћивао и припремао да напише ”књигу која ће дати изврсне одговоре о живој прошлости у нашем садашњем тренутку” (стр. 120). И тако је дошло до реализације романа Чубура, негде у Калифорнији, његове можда најбоље књиге. Препознао је паганизам у својој свести и у својим текстовима пре Једног другог лета и Чубуре. У паганизму у својим књигама препознао је и регресију у сопственом стварању, али и у савременој српској књижевности. Није подлегао плими паланачке сентименталности, ни агресивном историцизму седамдесетих година. У Чубури се снажно обрушио на култ свести који је незаустављиво продирао са запада, нарочито из протестанске Америке. Слици паганизма са Чубуре супроставио је слике култа свести светих потрошача из Калифорније, очараних шљокицама америчког поднебља. Досетио се да ”Чубура привлачи носталгичаре за ’старим добрим временима’, када је сиротињска, у недостатку боље забаве, ланцима и летвама разбијала главе некој другој сиротињској младежи, жељној узбуђења и самоистицања … Калифорнија привлачи Чубурце који ту нису нашли срећу, али су у Калифорнији открили носталгију” (стр. 132). Тако је написао књигу којом је сегнуо до својих корена ”следећи временску вертикалу испод средњовековних равни” (срт. 126). Са овом књигом стекао је име београдског и светског писца за кратко, а трајније локалног, од оног београдског, преко чубурског до ћошкарског. Чаршијска свест и кад воли не диже у небеса него свлачи у своје сокаке и магазе. Или то Тоза комедија сам са собом?
Колико је Светозар Влајковић ослобођен сујете, колико је критичан према самом себи и својим књигама, колико је племенитог хумора у његовим полемикама, најбоље ће потврдити следећа два цитата, у којима говори о својим књигама Вечити тркачи и Дон Жуан, београдски:
”Ова књига (Вечити тркачи) може да послужи и за разматрање случаја човека који је заостао у развоју. Реч је о мени, дакако. Ви сте се сви одреда, брзо и правилно развили као друштвена бића. Ваша социјална интелигенција је изнад просека. Зар је могућно засести у удобне фотеље и владати другима без одговарајућег IQ? Немогућно је. То чак и ја знам. То знају и мали мачори на огради док гледају како њихови очеви и деде одрађују животна задужења, тамо у ниском жбуњу…” (стр. 134).

”Дон Жуан је један од најтрагичнијих ликова новије људске историје. Крив је јер је избегао кастрацију осталих мушкараца успешно укључених у друштво, крив је што не чинећи ништа плени пажњу жена, крив је што је жив. Да у њему не кључају сокови, да му памет није далеко изнад просечне, да га напусти храброст, да подлегне мишљењу гомиле и естаблишмента, он би се суновратио у депресију, постао би бескрван, меланхоличан као Франц Кафка, збуњен као Сјерен Кјекегор, естетизован као Алфред де Мисе, изгубљен попут Семјуела Бекета и Мориса Бланшоа, болестан као доктор Фауст и Никола Тесла, дволичан као Доријан Греј. Њему се то неће десити, он неће да изневери ниједну од димензија своје вишеструке личности. Свестан је наказности која га гура у усамљеност, не прихвата компромисе, стално тражи и налази пролаз који му је преостао: женска срца. Он није заводник, он спасава сопствени опстанак…
… ни данас, као ни у 18. веку, нема довољно мушкараца који су у стању да распале неискоришћени огрев жена. Данас их је још мање. Заобиђимо расну тензију између белих и црних људи на Западу, останимо при белачкој популацији. Размислимо о тој жени која се распалила после шеве на брзака, о њеној загорелости, о њеном очајању што мушкарци једу чипс и буље у ТВ, што се кезе скупоценим зубалима после успешног бизниса, а гаћни бизнис труба, призовимо слике стотина милиона угојених, разјарених жена које у недостатку важнијих послова – кухиње, деце, бриге о мужевима – излазе на неке протестне митинге, урлају, булазне, свршавају, траже неке нове слободе, неке једнакости над једнакостима, а уистину траже обичног, очуваног, природног, спонтаног мушкарца какав је Дон Жуан…” (221 – 223).
У овим мини-есејима Влајковић је проговорио шаљиво о кључним проблемима цивилизације – социјалној интелигенцији и усамљености савременог човека. Урадио је то провокативно, на популаран начин, без пардона, али проницљиво и беспоговорно.