ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?

”Терор неједнакости: који сам ја пиздек да се људи око мене савијају и пазе на сваки мој покрет, залогај, гутљај, у страху да можда није све најбоље могуће за моју трбушину, језик, буљу. Терор невољености: Зар ти робови у сваком тренутку не емитују према мени мржњу због споменуте неједнакости. Терор изобиља: како са те трпезе натрпане свим и свачим, првокласним, заносним, одабрати само два-три комадића. Терор прекомерности као израз неукуса. Терор сумњичавости у здравствено стање кувара, понашање пилота који је тог јутра летео до Бретање по килограм хлеба прављеног на средњовековни начин, превише подигунута сукња младе љубавнице, брчићи неког официра са кабастим еполетама. Терор, терор, терор, који се јавља и на најнижим нивоима међуљудске повезаности” (стр.26/27).
И, што је најгре, тај свеопшти Терор и Дахауа и НАТО бомбардовања од стране 19 најачих држава Запада једне мале земље на Балкану не улива одбојност жртава према Систему и Поретку који их гура у гасне коморе и сручује им бомбе на мостове, возове, фабрике, цркве, болнице, школе и обданишта већ, напротив, јача у њима оданост у потчињавању Систему и Поретку. Пита се наш писац: ”Има ли слабих ученика те школе?” и одговара да нема. ”Сви који преживе најбољи су (у потчињавању – Р. Б). Остали су у фуруни… Џелат и жртва, то је љубав и по” (стр. 101). И Дахау и НАТО и његови бомбардери (видљиви и невидљиви) и њихове бомбе производ су науке и научног мишљења. Систем и Поредак претворили су и науку у терор, а људе у колатералну штету. Системом и Поретком и њиховим безбројним Терорима постиже се да преживели помисле ”да су људи бедни, да је култура прљава и да је једино Систем неоспоран и недодирљив”. Зато се данас, већина Београђана одриче себе и Србије да би се приближили онима који су их бомбардовали. Није до тога дошло само распрскивањем НАТО-вих бомби у српској кући, фабрици, болници… Предигра је трајала дуже и у различитим формама, као, на пример, на туристичким симпозијумима: на Корчули, Хвару, Палићу, у Порторожу, Врњачкој и Нишкој Бањи… ”Некоме је од посебног интереса да се ова легла стеница множе, да се тој инфлацији безначајности придаје толики значај, да се преко њих мрви људски дух у целини и све систематски обезвређује” (стр. 105), закључује Влајковић. Већ на следећој страни, комедијашки додаје: ”Реч је управо о томе да се под демократичношћу мишљења, посебно научног, прикрију стратези једног поретка у будућем свету у коме ће све бити без мога”. Њихови полигони деловања и увежбавања били су и наши фестивали и концерти дрогираних џезера, пред ”мрзовољом и обести публике, стално исте публике у првих десет редова. Остатак инфраструктуре, снобови и пуно почетница са добрим ногарама”, духовито илуструје амбијент тих полигона предигре Поретка у ”нашем” Београду (БИТЕФ, БЕМУС, БРАМС...). Завршницу су дале тенденције у новом кључу свеобухватној завери против уметности. Влајковић каже да му је то постало јасно ”када су, паралелно са позоришним перформенсима, почели да бујају и неки солистички пројекти, названи Боди арт”. Схватио је то, коначно, у вишесатном интервјуу са нарцисоидном, добро плаћеном Марином Абрамовић. Добро је видео да је ”неко давао огромне паре да би силни медијуми стигли на сцену и тако потиснули истинске уметнике а са њима и уметност”, само није предвидео да ће Марина постати академик Црногорске Академије Наука и Уметности. ”То јест, нисам предвидео да ће та мала Црна Гора, до јуче горштачка, чојствена, патријархална, јуначка, гусларска и сл. отворити широм вдрата бесмислу” (стр. 53), као и увек, доброћудно и духовито, закључује Влајковић и када критикује најозбиљније појаве и аномалије у друштву. У поентама својих закључака зна наш писац да буде и немилосрдан и духовит у исто време: ”Интелектуалци који се прилагођавају потребама тренутка, саговорника, наручиоца, постану огавне тупаџије па макар успут зарадили титуле академика, доктора и почасних чланова овога или онога” (стр. 69).
Омчу за дављеника плету невидљиви прсти. И терор је камуфлиран новим филозофијама, новим поетичким кључевима, новим методама политике, поетике и полиције. Узалудне су све старе добре барикаде. Поредак, Систем и Терор су свеопшти и свемоћни. Ослепљење сузавцима тридесетак студената, раскасапљених стотињак избеглица у толиким колонама, неколико деце у обдаништима за њих су само, опет, колатерална штета. А последице катастрофалне и несагледиве: ”пропаст породице, опустела села, пад наталитета, масовна умоболност, душевна празнина и општа лаж у којој је читава популација увучена потпуном доминацијом форме над садржином, о чијем постојању нико не брине. Форме су замениле садржај. Апокалипса се догодила”, резимира Светозар Влајковић у Шуми чудноватој.

Људи, поступци, дела…

У књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој пуно је конкретних имена, њихових поступака и дела. Прво, њен аутор Влајковић најкритичнији је према себи и својим делима. Већина његових текстова, објављених и необјављених, прокоментарисани су у овој књизи као етапе, фазе у ауторовом самоосвешћивању. У међувремену писања и анализирања сопствених поетичких поступака, од дела до дела, Влајковић анализира и атмосферу књижевног Београда, поступке, чињења и делања читавих тимова и кланова писаца, као и појединаца у тој шуми чудноватаој. И на челу писаца био је Тито, са оним његовим ”кокодакањем на неком недефинисаном наречју”, са ”симпатичном вољом супер-газде”, који је свима, па и писцима, одређивао каријеру и судбину, одабирао их за своје гала-пријеме, Галебе и Плаве возове и путовања око света, подбрцнуо их наградама и звањима, одевао и хранио. Нити је Влајковић имао шта са том братијом нити га је грејао сјај Титових плавих очију нити имао било шта са његовим поступцима корумпирања целе нације, које данас практикују ”администрације најбогатијих земаља Запада”. За све то време Тозина девиза била је: ”Нека свако сања свој сан, шта ја имам са Титом и његовим сном”? (стр. 58). Али је имао са Александром Ацковићем, Радомиром Константиновићем и другим уредницима Трећег програма Радио Београда. Њиховим играма и надигравањима доспео је и до кабинета Латинке Перовић, али и одбио да се у њему задржи, што је индуковало протеривање са Трећег програма.
Влајковић није признавао дисиденте у српској књижевности, сем Ђиласа, за чије отпадништво, каже да је ”било политичко а не књижевно” и додаје: ”Јадно је свако дисидентство које се плаћа државним парама” (стр. 151). Радећи на Трећем програму упознао је много југословенских писаца за које каже да су ”у сваком погледу били сића. Можда би ми били симпатични да су били скромни. Но те надувене, нарцисоидне психе су ме одбијале, сматрао сам их штеточинама. Колико посечених шума да би се произвео папир за њихова дрљања и брљања, колико плаћених службеника и радника, од штампарије до издавача и књижара, само да би се нечија сујета задовољила” (стр.69), присећа се Влајковић духовито.
У међупозицији књижевмих кланова шуме чудновате – ни националан ни постмодеран, без афинитета за историјску прозу, али и огољену технику – Влајковић је тенденциозно прећутан и од једних, и од других, и од трећих… Књигом Дон Жуан београдски у шуми чудноватој не да им Тоза да га прећуте, мада су они у њиховим забранима шуме чудновате и њу прећутали. Његови судови и о једнима и о другима изнети су експлицитно и духовито.
Писци историјских романа за Влајковића су прави чудаци. Они пишу о временима, људима и догађајима које нису дожевели. Пишу о нечем ван свог искуства. А из сопственог искуства писца зна да ниједан лик оца у његовим делима није успешно урађен јер сопственог оца није доживео. Тако он Андрића не разуме што се није бавио историјом века у коме је значајно учествовао: у свету као амбасадор код Хитлера и у Београду као писац-сарадник код Тита, ”него се загњурио у нарави турских феудалаца и обескорењене раје” (стр. 71). Придодаје Влајковић да на етичком плану Андрићеве личности имају нешто да кажу његови саговорници, писци естетичари и етичари: Милан Кашанин и Бранко Лазаревић. Наши писци историјских романа, каже Влајковић, ”одреде себи као задатак патње српских војника на Солунском фронту или Колубарску битку, и шорај чињенице са додатком невештих, патетичких дијалога. Други, пак, тутну микрофон под нос неком сељаку Толи, некој сељанки Петрији, насними исповести тих необразованих људи, нешто ту промени, скрати и – потпиши се. После тога здружени организатори њихових успеха прогласе та дела националним вредностима, јер, Боже мој, пред нама су ликови који сублимишу наше људе / паћенике. И, пошто су тако обрадили, правац у – Академију наука и уметности, међу бесмртнике! Ко ће други да буде бесмртан, ако то нису писци који се баве нашом колективном бесмртношћу” (136/137). Није нам тешко препознати Добрицу Ћосића и Драгослава Михаиловића из ових реченица. Добро информисаном Влајковићу у светској књижевности тешко је падала сва та ”произвољност нашег сентименталног менталитета”.