ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?

Љубав, завичај…

Љубав је значајан мотив у поетици Светозара Влајковића. Не двоји он љубав духа и љубав тела. Обе су у нама и творе вечност у нама. ”Та вечност, попут вечности васељене, такође тежи хармонији. Основа те хармоније је Љубав” (стр. 26), каже он. Љубав је значајан корелатив и у обостраном односу: тиранин – поданик: ”У свету љубави нема места за мржњу према Тиранину. Нити за његову мржњу према поданицима. Суровост – да, али мржња – не” (стр. 28). Доследно се држао тог принципа и према онима који су га тиранисали у животу и у овој књизи према људима са којима се не саглашава већ полемише о проблемима несагласности не испољавајући ни грам мржње. Напротив, испољава сталну доброћудност, надахнуту жељом да се проблеми отклоне. По томе је ово ретко племенита, добронамерна есејистичка књига, полемика која није равнодушна према регресији у српској и светској књижевности. Само писац који је свестан да ”психа даје одговоре, а не свест, на најважнија питања” могао је написати овакву књигу. Влајковић је свестан да људска ”душа делује у складу са законима коначних узрока, кроз своје жеље, циљеве, средства” (стр. 118). И да ће нас жеље из младости сачекати у старости јер ’наша имагинација зависи од начина нашег живота’. ”Сваки појединац има свој пут и своје разлоге на том путу, сагледавао он тај пут или не”, каже он. За њега је ”Љубав извориште живота, самим тим узрок највеће радости и страдања” (191). Као ретко који наш писац сагледао је поразне последице неосетљивости људи и савременог друштва и, у тој сфери, незаменљиву улогу и дужност уметности: ”Из неосетљивости проистичу најгоре људске особине, укључујући укупну злочиначку нарав планетарне популације. Дужност уметности је била да припомогне тупавима, осећајно сиромашнима и самим тим морално сакатим у ширењу видика, прихватања лепоте и племенитости” (стр. 191). У том погледу он замера српском народу што му је љубав споредна ствар, а српској књижевности што нема уметнички успелих љубавних романа. За Влајковића је Љубав религија, којој многи појединци и читави народи не припадају, која није захватила многе националне књижевности па ни српску. Духовито ће он завршити и своју полемичку мисао о Љубави: ”Откуд сад религија! Отуд, синовац, што је Љубав могућа тек са појавом Господа Исуса Христа” (193). Због таквог схватања љубави он ову именицу пише великим почетним словом, као метафизичко суштаство, а због њене насушности у души човековој преокреће рационалистичку Декартову мисао: ”Мислим, дакле постојим” у своју: ”Осећам, дакле постојим” (182). По Влајковићу, ”упорност једне жеље покреће човекове акције и онда кад он о њој не мисли” (184), а ”невоља са сигурношћу је што не постоји” упорност те жеље. ”Људе не одликује захвалност. Стога и не досегну спокојство”. Од Жиона је Влајковић научио да је бављење уметношћу гашење рана. Оне који имитирају уметничко стварање и терају друге да их сматрају уметницима назива имбецилима.
У интервјуу који је дао Новим омладинским новинама рекао је да ”писцу један град није неопходан, али да су писци потребни градовима како би им дали идентитет”. Због тога га је у Политици ”изгрдио извесни Црвенчанин”, кога је знао као човека Комитета. А на скупу о теми Београд у прози, на Влајковићеву изјаву да је ”штета што Београда нема у нашој прози”, Михиз је одговорио да и не треба да га буде и упитао се, одговорио и закључио истовремено: ”Шта је Београд? Скуп разних места у Србији. Тако треба и да остане” (стр. 199). Тако је остало и до данас: Београд је скуп разних места из Титове Југославије.
И Завичај је, као Љубав, у језгру Влајковићеве поетике. Под Завичајем подразумева Београд и Србију, а подразумевао је, као частан патриота, и државу у којој је живео. Зато његове мисли, изречене у полемичко-есејистичкој књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој, не можемо заобићи.
”Не може се побећи од завичаја, јер се не може побећи од себе. Завичај је део свачијег идентитета, па нека се појединац мења колико год може. Промена личности је пожељна, промена на боље, разуме се. Један од степеника је и признавање завичаја као једног од невидљивих органа нашег бића, свиђало му се или не. Идеологија хоризонталне и вертикалне друштвене покретљивости потиче из безнађа, њу понајвише величају амерички социолози, човек би могао себе да претвори у ствар да би се премештао из места у место без последица. Па и на пакетима пише НЕ ТУМБАЈ!” (стр.168).
Дубоко истинита је ова мисао, згуснута, набијена значењима и емоцијама, али и духовито поентирана. И она се може само прећутати, али се не може са њом полемисати. Уз сву њену духовитост, као свака истина, увредиће она све оне који се стиде свог порекла. Можда је и због тога Београд прећутао Влајковића. Када би и други београдски писци и њихови читаоци и љубитељи слично мислили и говорили о Београду, он би с поносом словио као главни град Србије и Срба. Овако, прећуткујући своје писце, уметнике и јавне личности попут Влајковића, Београд остаје провинција.

Систем, поредак, терор…

Ставио је Влајковић под своју полемичку лупу и Систем и Поредак који злоупотребљавају уметнике, научнике и друге интелектуалце, односно њихова дела, фестивале, изложбе, концерте и симпозијуме и уочио сву узалудност протеста њиховом Терору. У истој цивилизацији која се поноси својим ремек делима никле су и три најмрачније идеологије: и фашистичка, и комунистичка и глобалистичка. Следствено Поретку њихови наводно другачији системи само усавршавају један другог, усавршавају методологије претходних. Тако антифшисти усавршавају фашисте, комунисти глобализују нацисте, глобалисти синтетизују и надграђују и једне и друге. Разарачи уметности флертују са уметношћу, поробљивачи науке сплачине науку… Маскирани у милосрдне анђеле Систем и Поредак ломе све што им стане на пут. Претварају уметничке форме у нове тенденције бесмисла, научне скупове у чешљање реса на ћилимима ревносних домаћица или слушкиња на Царевом Двору.
”Нико не пориче да су архитекте Хитлеровог Новог светског поретка били супериорно интелигентни људи, међутим њима је промакао увид у бескрајну интелигенцију људске душе. Њихову омашку данас исправљају стратези НСП (Новог Светског Поретка) усмеравајући се и против свести и против душе” (стр. 119), храбро и генијално уочава Влајковић и сагледава укупност терора који то све покреће: