Уз двогодишњицу часописа ”Људи говоре”

Дејан Ђорић
Београд

Не знам зашто сам овај канадски часопис замишљао као доста скроман, а он је пак врхунски обликован. Корице чине орнамент од слова „ж” и „ђ”, а оригинално је решен и унутра.
Сви комплименти уреднику и његовим сарадницима, посебно дизајнеру

Стојан Бербер
Сомбор

Ретко се догађа у књижевној периодици да се појави добар, посве нов књижевни часопис, а да наредни бројеви надмаше блесак првенца. То је управо случај са часописом „Људи говоре” из Торонта. Појавио се августа, 2008. године, са намером да излази четири пута годишње, повремено и као двоброј, да би убрзо био присутан на књижевној сцени Срба широм света, што су потврдила и гласила у матици и дијаспори. О њему су донеле повољне вести телевизијске и радио станице у Београду и Новом Саду, београдске „Вечерње новости”, „Кишобран” из Ванкувера, „Новине” из Торонта, српски радио „Звуци родног краја” из Торонта, „Србобран” из Питсбурга, „Искра” из Лондона и многи други. У овим прилозима истицана је јединствена уређивачка концепција часописа и квалитет његових прилога. Поред заступљености свих књижевних жанрова, часопис „Људи говоре” обухватио је практично све теме из културе и душтвеног живота српског народа.
Вреди поменути да се на страницама часописа имена сарадника могу појавити као: а) аутор; б) претплатник; в) члан фонда или г) задужбинар, чиме се омогућава да овај изузетни српски часопис за књижевност и културу живи трајно и да шири естетско, етичко и духовно јединство Срба широм планете Земље. Желим да похвалим све напоре Редакције да часопис и данас излази и поред бројних препрека на које публикације овог типа наилазе.

Лела Марковић
Петровац

Различита лица љубави према роду свом

Часопис 6/7 „Људи говоре”, добила сам у пролеће 2010. године. У јеку обавеза правника социјалне службе и мајке двоје деце школског узраста, успела сам да прелистам часопис и ставим га на део радног стола где стоје књиге са високим степеном приоритета. Чежњиво сам током поподнева гледала часопис, али и небројено пута заспала над њим у покушају да задовољим своју радозналост.
У путној торби, крај „Земље недођије” и „Емануила” Владике Николаја, угнездио се часопис „Људи говоре”. Сада сам могла да се потпуно препустим делима српског пера са различитих меридијана. Уплив у морске дубине није се могао мерити са упливoм у дубине српског бића. „Аја Софија” Гојка Ђога, „Језик” Гордане Синеуновић, „Тамо вратићу се” Александра Јовановића, „Семберске ватре”, Драга Куђића и многе друге, потврђују да су писци заcтупљени у овом броју творци речника у руднику језика Мирјане Булатовић.

Часопис зрачи топлим српским огњиштем из кога шапућу приче о снази и издржљивости српског рода. Прија недостатак свемодерног критизерства Срба и свега што је српско. Сазнања стечена из овде описаних догађаја, искустава и запажања, снаже и греју промрзло српско биће.
Четврта глава романа Радомира Батурана „Кустос Мезезија бележи”, диван је историјски филм који се одиграва пред очима читаоца. Вештим језиком приповедача, Батуран дело доводи до врхунца времепловним преношењем у рапорт из Сарајева. Србе, склоне брзој амнезији, чешће треба подсећати на ближу прошлост.
Просветитељски есеј Ваја Јовића „У сусрет Савиндану”, испуњен аманет Владана Глишића – есеј о Данку Поповићу, доброчинитељство задужбинара, вера уклесана у живот и уметност великог Војислава Билбије... чине овај часопис вредним чувања за млађе нараштаје.
Наше дивно јат о коме аналитички пише Љуба Наранчић, чини да осећам потребу да га уткам у своје писаније и препознајем сва места у српској књижевности где је са тросложног пребачен у двосложни. Ово је прећутано слово, прећутана азбуковица.
Поново завијају у тугу прећутани усташки злочини у Врховинама, Радослава Узелца. Историјско сећање похрањено у мом генетском коду буди Драгиша Спремо говором о Нушићевом бивствовању на косметским просторима. Овај текст враћа ми одјек призренске калдрме с краја 19. века и вечито питање: Да ли је могло другачије? Бреме историје је наш крст на путу до Голготе, под којим падамо и опет се дижемо...
„Има ли Јевреја у рају”. Дирљиво сећање Марка С. Марковића, својеврсни „Прозраци” С. В. Јанковић. Болна и вредна прича о величини људског достојанства пред страдањем. Одговор на насловно питање писац је сам дао и објавио га свету. Утиснуо у читаоце своје болно сећање на страдале београдске Јевреје. Часопис „Људи говоре” сачувао га је од корозије заборава.

Заступљени писци, и у овом броју часописа „Људи говоре”, бдију над хартијом као над српском паством. Чувају веру, слово, чувају азбучник, сећање, памћење. Очигледно је да се осећај дуга према роду увећава носталгијом.
Дивно је на страницама овог часописа открити различита лица љубави Срба према матери својој. „Поштуј оца својега и матер своју...” Божја нам је заповест, која уз остале, отвара пут ка чистоти и спасењу душе. Часопис „Људи говоре” посебно негује ову заповест. Тиме је значајнија његова мисија у времену све тежих искушења