Господин Монтголфиер

– Питер је на првом спрату.
“Како сам само могао да дођем на ту блесаву идеју са новин-
ским шеширом! Изгледам смешно међу овим професионалцима!”
Скину шешир, згужва га и баци у канту.
Питер је био наочит младић, обучен као гдин. Брофи.
– Драго ми је! Питер! – рече млади човек, широко се осмехујући.
– Драго ми је! Ја сам Раде! – рукујући се одговори Раде.
– Шта бисте волели да радите?– упита Питер – Сечење или ваљање?
“Сечење?… Ваљање? Шта ли му је сад то?”, прође кроз Радетову
главу.
– Свеједно ми је. – изусти самоуверено.
– ОК! – рече Питер. – Ја ћу да сечем.
Раде сачека да види шта то Питер ради и би му јасно да је то фар-
бање ћошкова и плафонских састава са зидом. “Ваљање мора би-
ти рад тим чупавим цилиндром”, радосно закључи Раде.
Време ручка је долазило споро а Раде је већ био порилично
уморан. Тело му је било гола вода. Мешавина фарбе и зноја. Није
имао рутину у кориштењу ваљка. Радио је све на снагу. Сва енер-
гија му је испарила.
– Зашто се ви тако знојите? – упита Питер. – Није тако топло.
– Мени јесте! Нисам навикао на ову климу у Отави. – одговори
Раде хватајуђи дах.
– Па, каква је септембарска температура у Србији? – знатижељ-
но ће Питер.
– Минус 5! Минус 6! – слага Раде.
– Боље! Нисам знао да у сред Европе постоји земља хладнија од
Канаде! – зграну се Питер.
– Сада знате! – одговори Раде мрзовољно, отпухујући капљицу
зноја с врха носа.
Време ручка је дошло у тренутку када је Раде мислио да ће се
онесвестити. “Ово је тако заморно! Још четири сата!”
– Где је тај новајлија? – чуо је глас гдин. Брофија. – А, ту сте! Слу-
шајте, просипате много фарбе. Треба очистити чим капне на  под.
И, мало брже! Остали не могу да чекају на вас!
Раде не проговори ни реч. Само узе ваљак.
– Па, где ћете сад? Завршите прво ручак, за име божје! – згра-
нуто ће гдин. Брофи.
– Нисам гладан! – одврати Раде и умочи ваљак у фарбу.
Са лаганим умирањем дана и Раде је умирао. Пет сати! Сваки
зглоб и свака кошчица су га болели.
– То би било све за данас, господо! Видимо се сутра!
Најслађе речи које је Раде могао да чује.
“Требало је да понесем тај новац за аутобус”, мислио је Раде док
је вукао уморне ноге, “Не требају нам две векне хлеба дневно”. Кад
се појавио на вратима стана, уместо породичног усхићења, поз-
дравили су га Мариолин врисак и дечији смех.
– Шта је? Зар изгледам тако страшно и смешно кад сам уморан?
– Дођи па се види у огледалу – рече Мариола гурајући га у ку-
патило. Сада су му били јасни они зачуђени погледи пролазника
на путу куђи. Изгледао је као пас Далматинац – покривен белим
мрљама фарбе од главе до пете.
– Изгледаш ужасно! – рече Мариола док му је помагала да се
опере. – Није требало да узимаш тај посао! Није то за тебе! Ужасно!
– Ма, прекалићу се радом! Постаћу отпорнији на умор! – тврдо-
главо је узвраћао Раде.
Легао је кад и деца – у осам. Мариола се тихо подвукла под
покривач.
– Мили мој, толико си уморан. Није требало да лажеш.
– Волиш ли ме, Мариола?
У мраку собе могла је да види одсјај уличне светиљке у ње-
говом сузном оку.
– Наравно да те волим, ти, једно луцкасто, блесаво маче…
– Понекад помислим…
– Пссст…! Мариола му обухвати образе рукама и покри уста
великим пољупцем.
Дани у Кларенс улици су постајали дужи и напорнији. Никако
није стицао ту рутину, опуштен и гладак покрет ваљка и четке.
Сваки дан је био као први – болан и мукотрпан. “Морам да занема-
рим бол! За месец дана стећи ћу ту рутину! Морам да будем бржи!
Увек сам иза њих! И пжљивији! Једино ја остављам мрље за собом!”
Коначно, дан исплате! Дан спасења за Радета. Након две не-
деље очекује и нови уговор. Гдин. Брофи је дошао са чековима и
великим осмехом на лицу.
– Момци, урадили сте одличан посао! Селимо се на нову ло-
кацију. – Прилазећи Радету, његов широки осмех се претварао у
нежан и уздржан. – Ево вашег чека на 800 долара, Раде.
– Хвала, господине Брофи! – чекајући узбуђено име нове локације.
– Али вас више нећемо требати. За сада… Знате… Ако икада бу-
демо требали… хм… мање искусне молере, зваћемо прво вас. Не
брините! Довиђења!
Гром га ошину! Право у главу! “Ко треба мање искусне моле-
ре?! То значи… нема више посла за мене…” Сви планови о лету,
са сином, у гдин Монтголфиеровом балону, изгореше у секунди.
“Ја сам у ствари отпуштен. Најурен… Одбачен… О, Боже! Зар сам
толико лош?... Није важно… Ако ништа, гдин. Брофи је био уч-
тив. Код нас би ме прво испсовали пре него што би ми дали ногу
у дупе. Како ли ће тек Мариола да реагује?”
– Знала сам да ће то да се деси. Пре или касније. – хладно је реа-
говала Мариола. – Не можеш да радиш нешто што не знаш.
– На повратку кући, Мариола, – поче Раде опрезно – свратио сам
до мог познаника Иранца из школе. Он зна неког коме треба раз-
носач новина. Разговарао сам с тим човеком телефоном. И сутра
у подне треба да се нађемо. За разношење новена ваљда не треба
никаква вештина.
Следећи дан Раде је чекао у Ридо центру. 12 и 30… 1… У 1 и 30
је схватио да онај не долази. Телефонирао је, али му се нико није
јављао. “Лажов! Што морам да се петљам с лажовима!?”
Код куће – никог. ”Какав сам ја бедан муж”, шаптао је Раде
умивајући се. “Погледај се! Неспособна, бескорисна амебо!”… С
гађењем је одвратио поглед од одраза у огледалу.
– Хуууу…хууууууу…хуууууш…
Одједном, познати звук испуни стан. Заборављен две недеље,
тај звук сместа врати живот Радетовој сломљеној души. Брзо отр-
ча до прозора:
– Хуууу…хууууууу…хуууууш…
Исти шарени балон ближио се згради са источне стране. Шезде-
сетак метара поврх кровова. Раде утрну од узбуђења. Сада је мо-
гао да види пилота – исти господин Монголфие! Велики уврнути
бркови, наочари, кожна капа…